Штиглиц: Прича о једнаким могућностима је амерички мит

Предсjедник САД Барак Обама је у говору поручио да Америка остаје вjерна свом сну о једнаким могућностима за све.

Међутим, јаз између те тежње и стварности никада није био већи па Американци почињу да схватају да је та тако омиљена мантра о друштвеној и економској мобилности – мит, пише добитник Нобелове награде за економију Јозеф Штиглиц.

"Посвећени смо увjерењу да дjевојчица, која се роди у највећем сиромаштву, зна да има исте шансе за успjех као и било ко други, јер је Американка, слободна је и равноправна, не само у Божјим очима већ и у нашим", казао је Обама у свом говору 21. јануара, док Штиглиц тврди да је то далеко од истине.

"САД данас располаже са мање једнаких шанси од скоро свих индустријски развијених земаља, а бројна истраживања су показала да је Америка као земља једнаких могућности тек мит", пише Штиглиц.

Према његовим ријечима, Америка је прије сто година можда и била земља могућности, или бар земља која их је имала више од других, али је данас Американац који се пење на друштвеној љествици статистичка необичност.

"Економска мобилност у САД-у је нижа него у већини европских земаља и нижа од цијеле Скандинавије", пише Штиглиц и додаје да шансе Американаца да успију у животу, данас више него икада прије и више него у било којој развијеној земљи, зависе оа примања и образовања родитеља.

"Жене су и даље мање плаћене од мушкараца. Иако је родна неједнакост на радном мјесту сада мање присутна него прије, за жене и даље постоји плафон до кога могу ићи: оне су још увијек видљиво одсутне када је ријеч о високим положајима у компанијама и чине тек мајушни проценат међу директорима".

Вјероватно највећи узрок неједнакости у шансама, оцјењује аутор, лежи у образовању.

"Учинила је то и Америка … али онда смо се промијенили. Након 80-их година прошлог вијека сиромашни су постали још сиромашнији, средња класа је стагнирала, а богатима је бивало све боље и боље", пише Штиглиц и упозорава да све мање људи своју дјецу може послати у приватне школе, а разлике већ почињу код рођења јер дјеца из добростројећих породице похађају музичке и друге умјетничке школе и разне додатне активности.

"Уколико се тај тренд не окрене, ситуација ће се погоршавати. У неким случајевима се чини да је на дјелу политика која тежи за смањењем шанси: потпора државним школама пада већ неколико деценија, а посебно у посљедњих неколико година. У међувремену студенти муку муче с кредитима којих не могу да се ријеше … а све се то догађа у тренутку када је диплома важнија него икада ако желимо да имамо пристојан посао ", оцјењује Штиглиц.

Такође указује да се дјеца из скромних породица налазе у безизлазној ситуацији: без факултетске дипломе имају врло мало шанси у животу, с факултетском дипломом, али и теретом кредита, могу бити осуђени на живот на ивици.

"Американци почињу да схватају да је њихова омиљена прича о друштвеној и економској мобилности мит", пише Штиглиц и додаје да је "велике обмане ових размјера врло тешко одржати на дуго вријеме".