Стан за мазут: Кад се НАТО-ов ЦИН, позабави Милицом Марковић

Чекајући немогући и унапријед мртворођени чланак оваквог типа, а о корупцији унутар ОХР и непоштовању домаћих закона и продецура од стране амбасадора који финансирају ЦИН, није згорег прочитати пресловљени текст посланици одавно пунољетног стажа, од Биљане Плавшић, до Жељке Цвијановић.

уторак, децембар 11, 2018 / 11:42

Пресловљен, јер и поред силних паретина којим се преплаћују „истраживања“ односно притисци на одређене личности које не одговарају финасијерима, од силне мултиетничности и демократије и права, Центар за истраживачко новинарство из Сарајстана нема варијанту на српском писму. Али зато има на енглеском…

Но, подаци не морају бити нужно исфризирани, како је то у Ефбиху обичај.

Петособан стан мимо процедуре

Дугогодишња парламентарка Милица Марковић је добила петособан стан у Бијељини, плаћен робном резервом мазута. Иако је ентитетска власт у то вријеме дијелила станове функционерима, Марковић није прошла законску процедуру, већ је за њен случај смишљен други план.

Средином 2000. године тадашња посланица Српског народног савеза (СНС) у Народној скупштини Републике Српске (РС) Милица Марковић је тражила од премијера Милорада Додика да јој Влада РС-а купи стан. Она је у то вријеме бринула о двоје дјеце и живјела у туђем стану из којег је морала изаћи.

Власт је тада увелико помагала функционерима који су живјели у „неадекватним“ становима или их нису ни имали. Уобичајен начин је био да функционери поднесу захтјев Комисији за стамбена питања. Добијене станове касније су могли откупити од Владе за симболичан износ.

Марковић је сматрала да и она има право да добије стан, а премијер Додик јој је обећао помоћи. Три мјесеца касније Републичка дирекција за робне резерве РС-а је у договору са државним предузећем „Дрина“ платила петособан стан у Бијељини приватној фирми „Wелтинг“. Директори ових предузећа су 2001. године оптужени да су оштетили буџет РС-а у намјери да Марковић купе стан. Једанаест година касније су ослобођени оптужби јер Марковић у том тренутку није била формална власница стана, а буџет није оштећен.

Новинари Центра за истраживачко новинарство (ЦИН) су открили да је Милица Марковић од 2016. године уписана као власница стана.
Зграда

У овој згради су два стана спојена у петособан за Милицу Марковић. Она има кључ десетак година, али комшије кажу да је стан празан и да никада није живјела у њему (Фото: ЦИН)
Договор кућу гради

Овај стан је био предмет неколико судских поступака у протеклих 18 година. У тим поступцима Марковић је тврдила да је након разговора са премијером Додиком Влади предала молбу за стан.

„Тадашњи предсједник Владе Милорад Додик рекао ми је усмено да у Бијељини пронађем стамбени простор и да потпишем уговор, а који ће Влада финансијски затворити“, рекла је полицији 2001. године.

Касније је на суду изјавила да је уговор потписала на сугестију директора Дирекције за робне резерве који јој је рекао да он има инструкцију из Владе како да то заврши.

У родном граду је пронашла приватно грађевинско предузеће „Wелтинг“ – фирму која ће изградити њен будући стан. У згради коју је градила у центру Бијељине ова фирма је за Марковић спојила два стана у један од 120 метара квадратних. „Размишљала сам: ако ми Влада купује стан, да ми тај одобри“, рекла је судијама на почетку процеса.

Чинећи све да што прије дође до стана, Марковић је у септембру 2000. године позвала на састанак страначког колегу Душана Илића, директора државног предузећа „Дрина“. Илић је бијељинској полицији испричао да га је Марковић тада питала шта „Дрина“ може узети из робних резерви. Како ова циглана свакодневно користи мазут за гријање својих пећи, договор је лако постигнут.

„Она је тада рекла оријентациону цијену стана у вриједности око 160.000 КМ, што је одговарало количини мазута око 300 тона“, описао је Илић.

Марковић је потом потписала Уговор о удруживању средстава за изградњу са замјеником директора „Wелтинга“ Страхињом Вуковићем. У њему је писало да она плаћа стан, иако су обоје знали да се то неће десити.
Инфографика

Даље се све брзо дешавало: „Дрини“ је преко Дирекције испоручен мазут који је Влада РС-а платила скоро 150.000 марака. Иако је то била донација, на фактурама није тако писало па је у „Дрини“ евидентирано као набавка коју треба платити. Према унапријед утврђеном договору „Дрина“ је новац требала уплатити на рачун „Wелтинга“. Међутим, финансијска служба фирме је одбила то учинити јер није имала документ којим би правдала то плаћање. Предложили су директору Илићу да то ријеши цесијом. Кроз цесију је Дирекција своје потраживање за мазут од „Дрине“ пребацила на „Wелтинг“. Тако је „Дрина“ умјесто Дирекцији вриједност мазута платила „Wелтингу“.

Исти мазут плаћен је буџетским новцем два пута. „Уговор о цесији је послужио да се реализује одлука, договор некакав, да се Милици купи стан. (…) Ми смо радили по инструкцијама оног чије су биле паре“, каже за ЦИН тадашњи директор Дирекције Мирко Ножица, објашњавајући да је то од њега тражио Додик који је одбио разговарати са новинарима ЦИН-а. Ножици је, такођер, неколико мјесеци прије Влада додијелила стан који је купљен јавним новцем за 135.000 марака.

Девет мјесеци прије него што су Марковић и Илић договорили да Дрина узме мазут од Дирекције, Влада РС-а је наложила Дирекцији да испоручи мазут за 53 буџетска корисника. Посљедње предузеће на листи била је „Дрина“. Тадашњи директор „Дрине“ Илић каже за ЦИН да ни он ни његов претходник нису тражили донацију мазута: „Та одлука о донацији дјелује ми као да је дописана, као да се ишло да се мени сломи врат“.

Међутим, директор Дирекције Ножица каже да је рјешење о донацији мазута за сва предузећа стигло истовремено.

„Дрина“ је брзо исплатила новац „Wелтингу“ који је након тога у децембру 2000. године Милици Марковић издао лажну потврду, као да је она платила стан.

Зграда у којој се налази стан завршена је тек крајем наредне године.
Дусан Илиц

Тадашњи директор „Дрине“ Душан Илић је бијељинској полицији испричао да га је Марковић питала шта може узети из робних резерви: „Она је тада рекла оријентациону цијену стана у вриједности око 160.000 КМ, што је одговарало количини мазута око 300 тона“ (Фото: ЦИН)
Различити судови – различита мишљења

У јануару 2001. године долази до смјене власти у РС-у. Владу Милорада Додика замијенила је влада Младена Иванића. У то вријеме положај СНС-а у Скупштини слаби па Милица Марковић напушта ову странку и постаје чланица Додиковог Савеза независних социјалдемократа – нове опозиције.

Недуго након смјене власти Основно јавно тужилаштво из Бање Луке је подигло оптужницу против Мирка Ножице, Душана Илића те власника и директора „Wелтинга“ Неђе Ђокића. Оптужени су за злоупотребу службеног положаја или овлаштења како би Марковић прибавили стан. Суђење је трајало 11 година.

Један од свједока је био и Додик који је тврдио да мазут није био донација, иако је он лично потписао рјешење о испоруци мазута на терет буџета. Суд је током суђења ангажовао финансијског вјештака који је процијенио да је „Дрина“ оштећена јер је платила донацију.

Упркос томе, Судско вијеће је закључило да ово предузеће није претрпјело никакву штету тако што је умјесто Републичкој дирекцији мазут платило „Wелтингу“.

Закључили су и да није оштећен буждет РС-а јер је Влада за уплаћени новац добила стан по одговарајућим тржишним цијенама. Влада РС-а се никада није уписала као власник стана, већ је он све до 2016. године био „Wелтингов“. Коначно, Ножица, Илић и Ђокић су ослобођени кривице.

Док је овај процес трајао у Бањој Луци, приватизована „Дрина“ је 2008. године пред Основним судом у Бијељини затражила од „Wелтинга“ власништво над петособним станом. Суд је тужбу одбио јер „Дрина“ није имала документ који је предуслов за стицање власништва – уговор о промету некретнина. Имала је само уговор о цесији који свједочи о плаћању мазута Дирекцији.

Према томе, ни Влада, ни Дирекција, а ни „Дрина“ не могу бити власници стана јер купопродајни уговор не постоји. Бивши директор Ножица је сада свјестан пропуста: „Да је требало направити уговор, вјероватно јесте. Да то буде чисто и да се зна: Владин је стан док га не додијели некоме“.

Међутим, формалног додјељивања није било. Ипак, Марковић је 2009. године добила кључ од адвоката Предрага Јешурића. Њему га је дао пријатељ Душан Лазаревић, власник фирме „ЛД“ која је била суинвеститор при градњи зграде. Лазаревић је тада био и један од сувласника „Дрине“.

За све ове године нико из Владе или „Wелтинга“ од ње није тражио да врати кључеве.
Мирко Нозица

Тадашњи директор Републичке дирекције за робне резерве РС-а Мирко Ножица каже да није он играо кључну улогу у договору, него Марковић: „Ја сам само извршио оно што је Влада наредила, реализовао одлуку, а она је тражила потврду да је уплатила стан“ (Фото: ЦИН)

Њена политичка каријера је у међувремену доживјела процват. Посљедњих 12 година била је посланица у Парламентарној скупштини Босне и Херцеговине. Сваки мјесец је примала око шест хиљада марака и 2011. године је у центру родне Бијељине купила други петособни стан. Без обзира на то, тражила је од „Wелтинга“ да јој препусти власништво над станом купљеним јавним новцем и тужила их пред Основним судом у Бијељини 2013. године.

Суд је њен захтјев одбио. Влада РС-а је у овом процесу тврдила да посланица нема доказ да је станплаћен за њу. Тиме су порекли оно што је Додик раније рекао – да је он тражио да се мазутом плати стан за Марковић.

Окружни суд у Бијељини је 2015. године донио другачију пресуду и признао Марковић да има право на стан.

У пресуди пише да је постојала јасна намјера органа РС-а да јој плате стан. Суд је ово закључио на основу изјава свједока који су потврдили да је уговором о цесији плаћен стан за Марковић, иако то у њему не пише.

Захваљујући овој пресуди, Марковић је у земљишним књигама уписана као власница стана.

Одлуком Врховног суда РС-а ова пресуда је укинута 2017. године и борба за власништво над 120 квадрата у Бијељини је враћена на почетак. Од тада до данас су се репризирали потези из првог процеса: Основни суд је опет одбио захтјев Милице Марковић па се она опет жалила. Коначно, Окружни суд у Бијељини је у новембру 2018. одлучио да Марковић има право на власништво над станом.

Суд је утврдио да је обавезу плаћања стана за Марковић испунила Републичка дирекција за робне резерве РС. Током суђења није узето у обзир да ли је Влада РС на законит начин рјешавала стамбено питање Марковић.

„Према стању списа, законит појединачан акт о томе не постоји“, наводи се у пресуди Окружног суда у Бијељини.

Влада РС-а и „Wелтинг“ су прије посљедње пресуде имали прилику да траже њено брисање из земљишних књига и исељење, али то нису урадили.

Адвокат „Wелтинга“ Миодраг Стојановић каже да власник Неђо Ђокић нема интерес за то јер је добио паре за стан. „Ако није Влади стало до тог стана, Влади Републике Српске, шта ће Неђи стати до тога?“

Замјеник правобраниоца РС-а Милан Радујко, који је заступао Владу у овом процесу, није хтио разговарати са новинарком ЦИН-а, а Марковић није хтјела објаснити зашто јој је Влада РС-а оспоравала право на стан: „Ма, не тиче се то Вас. Нисте Ви мјеродавни да ја Вама о томе причам“.



2 КОМЕНТАРА

  1. Је ли истина што је написано или није.Није важно ко пише само је битно је су ли наведене чињенице истините. Не би ме чудило да је све истина. “Власт је најтежи порок“. Осилили се “народни посланици“, а Бога ми многи други из власти.

  2. Ja, sevapa da nestane, da je nema, pa makar se trostruko zvala Srpska.

    Ne znam da li je teže onima pod zemljom što dadoše svoje živote za ovu ovakvu, neljudsku, lopovsku zemlju, ili onoj većini , gladnoj, prevarenoj , opljačkanoj, sluđenoj…?
    Dragi Bože, fala Ti što sačuva moju ludu glavu na ratištima da mi dijete ne osta sirotinja.. .
    A, sebi svaki put kada pročitam ovako nešto i kad vidim predstave s glavnim glumcem Barjaktarom, opalim sebi šamarčinu što sam bio glup, nepromišljen, neodgovoran te ostavio dijete od 10 godina i otišao ratovati , a za koga, mila moja majko. …
    Za koga?
    Pitanje svih pitanja je:
    Za koga se ratovalo?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *