Српски националисти и "антифашисти" 21. вијека
Вјероватно сте сви више пута током задњих година чули или прочитали реченицу: "Мрзим све националисте и фашисте". Неки од вас су је можда и изговорили. Готово по правилу аутори ове реченице (лажно) се представљају као антифашисти. Ко су националисти, а ко (анти)фашисти 21. вијека? Пише Дражен Милосављевић НАЦИОНАЛИЗАМ је толико широк, еластичан појам да је […]
Вјероватно сте сви више пута током задњих година чули или прочитали реченицу: "Мрзим све националисте и фашисте". Неки од вас су је можда и изговорили. Готово по правилу аутори ове реченице (лажно) се представљају као антифашисти.
Ко су националисти, а ко (анти)фашисти 21. вијека?
Пише Дражен Милосављевић
НАЦИОНАЛИЗАМ је толико широк, еластичан појам да је тешко дати јединствену дефиницију. У основи национализма у ужем смислу ријечи је јака национална свијест која подразумјева љубав према властитој нацији, његовање властите историје и културе, борба за очување културне баштине, традиције, језика и писма. То је онај најхуманији аспект национализма, који подразумјева искључиво љубав и залагање за национални просперитет. Попут религије или сексуалне орјентације, национализам као такав би требао бити интимна ствар сваког појединца, а не нешто што се испољава на улици. Aко неко на улици подиже два или три прста у ваздух или се удара у прса везано за припадност својој нацији, прије бисмо га могли назвати егзибиционистом него националистом. Изузетак би могле бити прославе спортских успјеха или исказивање отпора колонистима/окупатору.
Најадекватнији израз за таква позитивна осјећања и ставове према властитом народу, језику, култури и историји јесте РОДОЉУБЉЕ, мада многи погрешно користе термин ПАТРИОТИЗАМ, што би била такође најплеменитија осјећања, усмјерена према држави или регији, граду, насељу (локалпатриотизам). Родољубље подразумљева развијену националну свијест, оформљен национални идентитет и осјећај привржености властитој нацији. Уколико се идеализује властита нација, а потцјењују друге, то је корак ка развоју малигних форми национализма. шовинизму, нацизму и фашизму, који настају из поремећене националне свијести. . Другу степеницу (и то у негативном смјеру) називамо (НАЦИОНАЛ)ШОВИНИЗАМ. На трећој степеници били би ФАШИЗАМ и НАЦИЗАМ, најекстремније форме национализма које такође можемо подвести под појам национализам.
ФАШИЗАМ представља радикалну тоталиристичку идеологију која заговара државно уређење екстремне деснице која ограничава људска права ради веће стабилности и бржег напретка државе. За разлику од либералистичког индивидуализма и социјалистичког интернационализма, фашизам заговара успостављање заједнице као основног услова социјалног, политичког и економског напретка и превладавање кризе. Као такав он је дао извјесне позитивне резултате, али помен фашизма асоцира првенствено на злочине почињене у циљу укидања културних, вјерских, политичких и других разлика као препреке заједништву. Посебна форма фашизма је тзв. КЛЕРОФАШИЗАМ, који предстваља комбинацију фашистичке идеологије и религијске традиције.
НАЦИЗАМ представља идеологију блиску фашизму, уз разлику да је фашизам подређивао све држави, а нацизам нацији. Националсоцијализам је подразумјевао национално јединство ради постизања неког вишег циља. Као такав не би био споран, да није праћен расизмом, величањем властите нације у односу на друге и мржњом према другима.
И фашизам и нацизам развијају се у моменту велике економске кризе. Настају из индивидуалне или социјалне фрустрације. Људима који осјећају да им је отет лични социјални идентитет једина је привилегија чињеница да су рођени у истој земљи или припадају истој нацији. До идентитета се долази искључиво преко заједничког непријатеља. Основа је страх и осјећај угрожености од другог, који може да роди агресију, али и рационализацију злочина над другима. Злочини постају социјално прихватљиви, јер су учињени превентивно, у одбрани властитог огњишта, породице, народа, вјере. Јавља се свијест о властитом народу (као жртви) и оним другима (злочинцима).
Ако бисмо национализам као родољубље (љубав) раздвојили од шовинизма, фашизма и нацизма (мржња), национализам је свакако нужан предуслов за настанак потоњих. Међутим, неприхватљива је теза да су националисти затворени за друге нације, за њихове утицаје, обичаје, културу. Српски националиста може бити заљубљеник не само у српску родољубиву поезију већ и у француску или руску књижевност. Многи српски националисти су русофили. Љубав према своме националисту не спречава да честита вјерски празник припаднику друге нације. Нијемац на Крсној Слави Србина, љубећи трипут домаћина (у образ), показује поштовање према традицији домаћина, што не поништава његова национална осјећања према властитој нацији. Српски националиста може да се диви дисциплини њемачке нације. Поменућемо још ЕКОНОМСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ (ЕКОНОМСКИ ПАТРИОТИЗАМ) И ПСЕУДОНАЦИОНАЛИЗАМ. Куповином домаћег, протекционистичком политиком , заштитом домаћег тржишта, директно помажемо домаћу привреду и развој наше државе и напредак нације. Како национализам у кризним ситуацијама постаје веома моћна играчка у рукама властодржаца, многи ненационалисти су се лажно представљали као националисти у циљу личног политичког и економског профитирања. Тако је комуниста ( љевичар) Милошевић водио лажну националну (десну) политику, а његова реплика неокомуниста Милорад Додик је дуго плесао по истој матрици, а онда се лако договорио с несрбима да политички помете Србе – политичке противнике и склопи штетне споразуме о подјели плијена, против интереса српског народа. Свакако да је и политички салто мортале Александра Вучића, трансформација из екстремног српског националисте на граници шовинизма у екстрем на другом крају, добар примјер псеудонационализма.
Национализам може представљати препреку, али и и средство у рукама оних који данас желе овладати свијетом. Далеко је лакше потчинити скуп неорганизованих појединаца него хомогену групу људи које веже једна нација или религија, па се инсистира на индивидуализаму. У другом смјеру се нације покушавају контролисати стварањем наднација (америчка, југословенска) и наднационалних држава (ЕУ, САД, СССР). У СФРЈ је чак постојао пројекат стварања мјешовитих бракова (што само по себи уопште није проблематично уколико се дешава спонтано). С друге стране, од стране истих се национализам може искористити за стварање сукоба како би се лакше економски овладало неким простором и екплоатисали ресурси, по принципу „завади па владај“, нпр. Украјинци се охрабрују против наводног експазионизма Русије, а Руси за „враћање земље која јој је незаконито отета“. Рат у СФРЈ из 90-их и данашњи суверенитети и економска позиција насљедница су потврда те тезе.
Када се сагледају све те позививне и негативне стране национализма, поставља се питање
ДА ЛИ НАМ ЈЕ НАЦИОНАЛИЗАМ ПРЕВАЗИЂЕН У 21. ВИЈЕКУ?
Није, он је још увијек нужан. Национална држава је данас доминантан облик политичке организације у свету. У ери глобализма национализам представља нужну одбрану. Једноставно смо осуђени да будемо националисти, да бринемо о интересима свог народа и државе и да се трудимо да они буду што јачи. То никако не значи националну нетолерантност или насилну политику. Данас национализам као потреба произилази више из разума него из емоција. Уколико сте окружени онима који имају јасне националне интересе, а запустите властите, онда вам се деси оно што се десило Србима на Косову и Метохији или Хрватској. Хрватском и шиптарском шовинизму и неофашизму супротстваљао се српски псеудонационализам с примјесама фашизма и шовинизма. Резултат су Хрватска и Косово и Метохија етнички очишћени од Срба, како од националиста, тако и оних других. Нико их на кућном прагу није питао да ли су пацифисти. Довољно је било да су обиљежени именом и презименом. Страдали на Јадовну, Јасеновцу или Пребиловцима нису били пријетња никоме. Национална свијест о потреби хомогенизације српског народа почетком 90-их управо је била најбоља превентива да се не понови геноцид над њим. Нажалост, појединци су превели национализам у малигне форме и нанесена је велика штета српском народу, на срамоту славних предака и потомака. Појединачне мрље на часну борбу српског народа не могу се мијешати са тежњом за опстанак на овим просторима. Управо из тих разлога је битно да се казне неодговорни појединци из властитих редова, јер јунаштво без чојства има мању вриједност. Страх од других ни данас није толико ирационалан, мада страх може да породи агресију. Осим тога, ћирилицу (азбуку) данас и у Србији налазимо у траговима, а све више се користе стране ријечи, српска народна музика је на маргинама, што је управо посљедица запуштања властите културе, писма и језика.
Иако данас постоји потреба за национализмом, нужно је имати у подсвијести да се ради о „опасној играчки“, држати га под контролом како не би мутирао у малигне форме. Национализам мора бити прије свега љубав и посљедица разумне потребе за дефанзивним национализмом. Мора бити праћен толеранцијом према другима, да се тражењем права за себе не наруше права других. Никако не смије добити форму величања властитог народа у односу на друге, али ни потцјењивања или понижавања себе. Срби нису „небески народ“, но народ чији се огроман број појединаца одрекао Бога у циљу стицања неких бенефиција. Немамо значајно ни већу ни мању вриједност у односу на друге. Нико од нас није бирао мјесто рођења нити припадност нацији. Увијек морамо бити свјесни да смо „шарене“ генетике, да су Србин и Муслиман из Новог Пазара генетски можда много ближи него Србин из Новог Пазара и Бање Луке, да у нама има словенске крви, али и гена Влаха, Илира и ко зна чијих не. Када смо те чињенице свјесни, схватићемо бесмисао мржње према другима. Кажу да су највећи екстремисти међу усташама били они српског поријекла, свјесни те чињенице или не. Онај ко мрзи припаднике других нација треба да се упозна с тим људима, дружи, ствара пријатељства, поштује туђу културу, традицију. При томе он нипошто не треба да потискује своја национална осјећања и занемари своју културу, језик, традицију. Властиту срећу треба тражити кроз изградњу себе, а не неутрализацију других. У другима треба тражити партнера у пружању отпора заједничком непријатељу, онима којима смо потребни само као конзументи, који нам отимају ресурсе, намећу слободно тржиште. Два ентитета унутар БиХ, као и државе настале распадом СФРЈ требају да се гледају као здрава конкуренција, да се такмиче ко ће постићи боље резултате. Национализам треба да исказује дјелима, а не ријечима.
Ко су (анти)фашисти 21. вијека и да ли постоји потреба за њиховим постојањем?
Фашизам у 21. вијеку неспорно постоји, мада у другачијој форми. За разлику од Хитлера који је покоравао оружјем, савремени фашисти покоравају економски, а тек у случају јачег отпора користе војну силу. Олако коритећи термин АНТИФАШИЗАМ, девалвирамо масовне злочине фашизма. Као што је за фашизам нужан предуслов постојање национализма, још више је то случај када говоримо о савременим српским (анти)фашистима. За разлику од антифашизма 20. вијека, који је подразумијевао борбу против окупатора, (анти)фашисти 21. вијека сарађују с окупатором (неоколонизатором). Иако заговарају индидвидуализам и дјелују против националног груписања, и сами се групишу. Док су дједови антифашисти дјеловали по шумама и горама, јели кору с дрвећа, унуци („антифашисти“) су представници САЛОНСКОГ АНТИФАШИЗМА. Против фашизма се боре с вискијем или шампањцем у руци, а семинаре држе по најлуксузнијим хотелима. Иако се представљају као либерали, карактерише их искључивост, нетолеранција према другачијем мишљењу (ПСЕУДОЛИБЕРАЛИ), а у судару с аргументима олако потежу за етикетирањем. Ако нисте као они, ако не размишљате исто као они, ако користите властито писмо, његујете културу , добијате етикету фашисте или клерофашисте, нецивилизоване личности. Њихов „антифашизам“ се своди на вријеђање нације и националиста, цркве и политичких неистомишеника, којима лијепе етикету „фашиста“. Сматрају да је јачи ефекат уколико се употреби сложеница „клерофашиста“. За њих су географске карте Србије, Косова и Метохије и застава Србије клерофашистичка обиљежја.
За разлику од национализма у ужем смислу ријечи (родољубља), који предстваља љубав, савремени (анти)фашизам у својој основи има мржњу према националистима. Често им у недостатку аргумената привиђа пензионисани епископ Качавенда. Занимљиво је да српски антифашисти (антисрпски фашисти), потомци жртава фашизма, никад нису стали у одбрану српског народа од фашизма. Уколико их позовете да вам се придруже у поклањању српским жртвама у Јасеновцу или на Јадовну, рећи ће вам да не посјећују мјеста гдје иду представници „српских фашистичких организација“. Налазе рационализацију како за злочине Јове Капичића у миру тако и за посипање радиоактивног уранијума по српској дјеци 1999. године. Слијепи су за чињеницу да су Срби на Косову и Метохији данас једини народ у Европи који живе под пријетњом етнички мотивисаним убиствима, да живи у резерватима. Не налазе за сходно да се боре против протјеривања ћириличног писма из Вуковара, као недвосмисленог испољавања фашизма. Зажмирили су и над протјеривањем Срба из Хрватске крајем 20. вијека, чиме је довршен пројекат из 1941. године. Поставља се питање да ли би, да их вратимо у 1941. годину стали на страну Хитлера? Друго битно питање је ДА ЛИ СУ „АНТИФАШИСТИ“ У СТВАРИ ФАШИСТИ, уколико у старту покушавају дискредитовати и етикетирати све које нису као они? Колико је танка та нит између српског „антифашизма“ и антисрпског фашизма?
Позивају на толеранцију, разбијање граница, љубав међу људима, борбу против дискриминације, али у пракси промовишу мржњу према националном и традиционалном. У Западној Европи су усмјерени против великих капиталистичких корпорација и банака, док су код нас финансирани управо новцем заступника корпоративног капитала, тј. ЕКОНОМСКОГ ФАШИЗМА. Њихови непријатељи овдје нису банке и корпорације, већ националисти и Српска православна црква. Не смета им познати француски национализам, нити америчка национална политика, не смета им навијање за своје националне тимове са националним заставама, не прозивају своје родитеље да су фашисти зато што су им дали српска традиционална имена. Не знају да објасне како то Срби националисти навијају за Бекрића или Сулајманија. Не знају да објасне разлику између њиховог аутошовинизма и шовинизма оних које етикетирају. Није им јасно зашто глобализму, неолибералном фашизму сметају породица, нације и религија, као ни зашто је индукована економска криза у продукцији њихових ментора плодно тло за фашизам. Није им јасно да су отимање ресурса, контрола држава и малих народа преко дугова облик савременог фашизма. Схватају то чак и потомци мађарских фашиста, борци против савременог фашизма (корпоративизма). Чудно је и да српски (анти)фашисти имају готово подударне ставове са хрватским националистима. Неки их називају секуларним свештеницима или латентним комунистима у служби неолиберализма. (Анти)фашисти су своје ставове, свој „антифашизам“ јако добро знали уновчити. Ријетко су идеалисти. Вјероватно би се трансформисали они и у националисте, ако би им неко добро платио. Сви су редом чланови неких невладиних организација и најчешће примају плату у зеленим новчаницама. У свом развојном путу прошли су кроз модерну дресуру, тако да им данас није више потребно ни плаћати. Процес дресуре се одвија у три фазе. У првој фази им неко обећа десет дана у луксузном хотелу у Дубровнику у замјену за ријечи: "Ја сам лош човјек. Крив сам за многе ствари које се дешавају око мене, па и за оне на које нисам имао утицаја. Заслужио сам казну и носићу тај терет кривице доживотно". Промисле, па помисле: "Шта ме кошта да кажем, да мало осјетим луксузни живот? Лакше је филозофирати него радити. Свакако од свог рада овдје не могу себи тако нешто приуштити." И пристану на игру и изготиве се. А онда им се сугерише да изађу пред тв камере и то исто кажу да сви чују и они то учине, те за награду мало путују по Европи, учествују на неким семинарима „за младе и прогресивне људе“, који се боре за "транзициону правду". Ослади им се такав живот, а сваку изговорену реченицу: "Крив сам. Треба ме казнити. Требам да горим у паклу и да ми срушите кућу." мозак мазохистички повезује с хотелима, коктелима, тропским вечерима, рајским вртовима. Мало морбидно, али функционише. Стога у другој фази осјећају задовољство при тој мазохистичкој језичкој игри и аутодеструктивности. Самопорицању. Јавља се условни рефлекс, услијед чега у трећој фази и сами почињу да вјерују да су лоши људи, да су криви, прогони их грижа савјести (уколико је имају развијену) и помишљају чак на суицид. У животу их одржава чињеница да постоји могућност луксузног живота, раја на земљи, хљеба без мотике, уколико наставе да поричу своје биће. Овај пут све то раде без било какве награде. Услијед конфликта унутар властите личности постају анксиозни, рађа се мржња и агресија, коју усмјеравају према националистима и цркви. У тренутку када имају непријатеља, они добијају идентитет и смисао постојања.
Та криза идентитета може бити прва степеница у развоју савременог српског (анти)фашисте , али и националисте. Неко ко има кризу личног идентитета или потиче из руиниране породице може тражити идентитет у припадности некој вишој форми (нацији, држави) – КОЛЕКТИВНИ ИДЕНТИТЕТ, али то може бити и неки фудбалски клуб (Делије, Гробари) или појединац. Тако се спортски успјеси Новака Ђоковића доживљавају као лични успјех од стране многих Срба, иако га приватно не познају нити су родбински везани. До изражаја долази осјећај припадности и сродства. Исто тако, појединци који потичу из мјешовитих бракова не могу се идентификовати с једном нацијом, па свој идентитет могу пронаћи кроз ангажовање у групи која се бори против постојања нација и свих националиста. Нестанком „фашиста“(непријатеља) они губе идентитет, јер до идентитета долазе баш подједнако као фашисти и нацисти, преко непријатеља. Међутим, њима је прихватљива наднација, па се тако и данас, преко двије деценије од смрти СФРЈ многи изјашњавају као Југословени. Уколико живе у доминантно моноетничким срединама, људи из мјешовитих бракова често се приклањају већини, уз сталну потребу за доказивањем, па су често екстремнији од моноетника, по оној Његошевој „потурица гори од Турчина“. Ти људи не морају имати новац као мотив, али ће се увијек удруживати с онима који имају.
Ипак, тешко ће и једнима и другима бити објаснити како они су они који воле и не знају за мржњу фашисти, а они који мрзе и не толеришу постојање првих антифашисти. Уколико се сами не угасе или усмјере према савременом фашизму, можемо очекивати оснивање анти“антифашистичких“ удружења. И тако до бесконачности хљеба без мотике.
Nacionalizam je, pre svega, paranoja. Kolektivna i pojedinačna paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individualne svesti; te, prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi”, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan identiteta i izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne skupine koja postavlja sebi, bar na izgled, kao zadatak i cilj probleme od epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanje tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filozofskih, etičkih, književnih, itd. Sa teretom takve, tajne, polujavne ili javne misije, N.N. postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma. Kad smo ga već sveli na tu meru, na njegovu pravu meru, pošto smo ga izdvojili iz krda, u koje se on sam smestio – ili gde su ga drugi smestili, imamo pred sobom individuu bez individualnosti, nacionalistu, rođaka Žila (Jules).
To je onaj Sartrov Žil, koji je porodična nula, čija je jedina osobina da ume da prebledi na pomen jedne jedine teme: Engleza. To bledilo, to drhtanje, ta njegova “tajna”, da ume da prebledi na pomen Engleza, to je jedino njegovo društveno biće i to ga čini značajnim, postojećim: nemojte pred njim pominjati engleski čaj, jer će vam svi za stolom početi namigivati, davaće vam znake rukama i nogama, jer Žil je osetljiv na Engleze, zaboga, pa to svi znaju, Žil mrzi Engleze (a voli svoje, Francuze), jednom rečju, Žil je ličnost, on postaje ličnost zahvaljujući engleskom čaju.
Ovaj i ovakav portret, primenjiv na sve nacionaliste, može se slobodno, a po ovoj shemi, razviti do kraja: nacionalista je, po pravilu, kao društveno biće, i kao pojedinac, podjednako ništavan. Izvan ovog opredeljenja, on je nula. On je zapostavio porodicu, posao (uglavnom činovnički), literaturu (ako je pisac), društvene funkcije, jer su one isuviše sitne u odnosu na njegov mesijanizam. Treba li reći da je on, po opredeljenju asketa, potencijalni borac koji čeka svoj čas. Nacionalizam je, da parafraziram Sartrov stav o antisemitizmu, “potpun i slobodan izbor, globalan stav koji čovek prihvata ne samo prema drugim nacijama nego i prema čoveku uopšte, prema istoriji i društvu, to je istovremeno strast i koncepcija sveta”.
Nacionalista je, po definiciji, ignorant. Nacionalizam je, dakle, linija manjeg otpora, komocija. Nacionalisti je lako, on zna, ili misli da zna, svoje vrednosti, svoje, što će reći nacionalne, što će reći vrednosti nacije kojoj pripada, etičke i političke, a za ostale se ne interesuje, ne interesuju ga, pakao to su drugi (druge nacije, drugo pleme). Njih ne treba ni proveravati. Nacionalista u drugima vidi isključivo sebe – nacionaliste. Pozicija, rekosmo li, komotna. Strah i zavist. Opredeljenje, angažovanje koje ne iziskuje truda. Ne samo “pakao to su drugi”, u okviru nacionalnog ključa, naravno, nego i: sve što nije moje (srpsko, hrvatsko, francusko…) to mi je strano. Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija.
Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, još poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu. Pisci to najbolje znaju. Stoga je pod sumnjom nacionalizma svaki pisac koji deklarativno izjavljuje da piše “iz naroda i za narod”, koji svoj individualni glas tobože potčinjava višim, nacionalnim interesima. Nacionalizam je kič (a, da se podsetimo, Kič bi se mogao meriti stepenom banalnosti svojih asocijacija – A. Mol.), u srpsko – hrvatskoj varijanti, nacionalizam je borba za prevlast oko licitarskog srca.
Nacionalista, u principu, ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture – ne tiču ga se. Ali stvar nije tako prosta. Ako i zna neki jezik, što će reći da kao intelektualac ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom coleur locale-u takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta, što će reći da nije u službi umetničke istine, jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.
Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više, mi koljemo, kad se mora, ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali me se ne tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični a tako različni, zbog kojih je igra i započeta.
Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svog brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim: pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija mogućne pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad konačan. Nacionalista se ne boji nikoga, “nikoga do Boga”, a njegov bog jeste bog po njegovoj meri, bledi rođak Žil, negde za nekim drugim stolom, njegov brat rođeni, isto toliko nemoćan kao i on sam, “ponos porodice”, porodični entitet, svesni i organizovani deo porodice i nacije – bledi, blesavi rođak.
Rekli smo, dakle, biti nacionalista znači biti individuum bez obaveze. “To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan da je sasvim priguši a koji se, ipak, ne usuđuje da ubije, osim iz potaje ili anonimnosti gomile, ili u nekakvom pravednom ratu. Nezadovoljnik koji u mirnodopsko vreme ne usuđuje da se pobuni iz straha od konsekvenci svoje pobune” – slika i prilika citiranog Sartrovog antisemite. I odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba? Pritisnut ideologijama, na marginama društvenog kretanja, zbijen i izgubljen među konfrontiranim ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija, i antiideologija…
Danilo Kiš
Ovaj tekst polazi od par premisa koje nisu upitne, ali jesu nevažne. Neko ko sebe naziva antifašistom, a ko ujedno negira, odbacuje ili pokušava da poništi nacionalne identitete naprosto ne zna šta priča. Uvoditi primjere takvih “antifašista“ u ozbiljan tekst i na osnovu takvih, nebitnih, primjera, graditi strukturu i sadržinu teksta jednostavno nema nekog posebnog smisla. Izjednačavati fašizam i osjećaj nacionalne pripadnosti zaista jeste nova forma fašizma, ali ko uopšte takve teorije i takve “teoretičare“ uzima za ozbiljno?
Doduše, takav “antifašizam“, u BiH, danas, zaista jeste nešto što se koriste kao instrument za redefinisanje i uspostavljanje novih nacionalnih identiteta – pod plaštom “lijevog“, potura se “novonacionalno“ – “desno“. Ali, opet, ko te i takve “teoretičare“ može shvatiti ozbiljno? Dakle, čemu ovaj tekst? Zašto promovisati infantilne i besmislene ideje?
Ukratko – pitanje: “Da li su antifašisti zapravo fašisti?“ jeste poprilično besmisleno pitanje….Besmisleno je zato jer u obzir uzima nebitne kvaziljevičarske “pokrete“ i na osnovu njihovog primjera pokušava predstaviti i definisati ideju ljevice uopšte. Na kraju krajeva, dovoljno je obratiti se etimologiji “INTERNACIONALE“. IZMEĐU; MEĐU-NACIONALNI POKRET…..pa uvidjeti koliko je u samoj ideji “lijevoga“ ono što je nacionalno prisutno na samorazumljiv način….
Ljevica je prije svega ekonomska kategorija….Ljevica ne dovodi u pitanje nacionalne identitete – to je marginalno; marginalno u smislu da je nacionalno neupitno, prirodno i definisano. – Iz tog razloga – ekonomskog prije svega – ljevica je itekako potrebna….ovdje, u RS, BiH. Potrebna upravo radi očuvanja nacionalnih identiteta…Nema identiteta bez biološke baze, a mladi, ta baza – odlaze – trbuhom za kruhom…..40% nezaposlenih!?
Aleksandar Dugin
Četvrta politička teorija
http://www.e-reading.biz/bookreader.php/129538/Dugin_-_Chetvertaya_politicheskaya_teoriya.html
Trenutna svjetska financijska kriza označava završetak štete učinjene od strane liberalne ideologije koja je, nakon što se pojavila tijekom epohe zapadnog prosvjetiteljstva, kroz desetljeća dominirala većinom planeta.
Uznemirujući glasovi i kriticizam započeli su krajem prošlog stoljeća, s jačanjem takvih fenomena kao što su globalizacija i jednoumlje. Ovaj kriticizam odjeknuo je ne samo od strane vanjskih protivnika – konzervativaca, marksista i autohtonih naroda – nego je započeo i unutar tabora zapadnog društva. Istraživači su primijetili da moderan šok globalizacije za posljedicu ima univerzalni liberalizam, koji se suprotstavlja bilo kakvoj manifestaciji razlika. Krajnji program liberalizma jest uništenje svih razlika. Stoga, liberalizam potkopava ne samo kulturne fenomene, već i sam društveni organizam. Logika suvremenog zapadnog liberalizma jest ona univerzalnog tržišta lišenog bilo kakve kulture, osim one proizvodno-potrošačkog procesa.
Povijesno iskustvo je pokazalo da zapadni liberalni svijet pokušava silom nametnuti svoju volju svima ostalima. Prema toj ideji, svi državni sustavi na Zemlji varijante su Zapadnog – liberalnog sustava i njihove posebnosti bi trebale nestati do približavanja završetka ove svjetske epohe.
Jean Baudrillard također navodi da to nije sukob civilizacija, nego gotovo urođen otpor, borba jedne univerzalne homogene kulture i onih koji se protive takvoj globalizaciji.
Univerzalne ideologije
Osim liberalizma, još su dvije ideologije poznate po tome što su pokušale steći svjetsku supremaciju: naime komunizam (tj. marksizam u svojim različitim oblicima) i fašizam/nacional-socijalizam. Kao što Aleksandar Geljevič Dugin dobro primjećuje, fašizam je nastao nakon spomenutih dvaju ideologija i nestao prije njih. Nakon raspada SSSR-a, marksizam koji je nastao u 19. stoljeću također je definitivno diskreditiran. Liberalizam se uglavnom temelji na individualizmu i atomiziranom društvu, ljudskim pravima i državi-Levijatana koju je opisao Hoobes, koja je nastala zbog bellum omnium contra omnes –(rata sviju protiv svih) i koja se dugo održala.
Ovdje je potrebno analizirati odnos navedenih ideologija u kontekstu njihovog vremena i gena iz kojih su se razvile.
Mi znamo da je marksizam pomalo futuristička ideja – marksizam je prorokovao buduću pobjedu komunizma u vrijeme koje je ipak ostalo neodređeno. U tom smislu, to je mesijanski nauk, koji vidi neizbježnost svoje pobjede koja bi dovela do kulminacije i kraja povijesnog procesa. NoMarx je bio lažan prorok i pobjeda se nikad nije desila.
Nacional-socijalizam i fašizam su naprotiv, pokušali ponovno stvoriti izobilje mitskog Zlatnog doba, ali u modernističkom obliku. Fašizam i Nacional-socijalizam bili su pokušaji uvođenja u nov vremenski ciklus, polaganja temelja nove civilizacije u razdoblju nakon kulturnog propadanjai smrti zapadne civilizacije (dakle najvjerojatnije ideja tisućgodišnjeg Reicha). No i to je bilo previše zaostalo.
Liberalizam (je poput marksizma) proglasio kraj povijesti, najuvjerljivije opisano od strane Francisa Fukuyame(Kraj povijesti i posljednji čovjek). Takav kraj ipak, nikad nije zaživio; a mi umjesto njega imamo, „informacijsko društvo“ slično nomadskom, sačinjeno od atomiziranih egoističkih individualaca, koji pohlepno konzumiraju plodove tehno-kulture.
Povrh toga, golemi ekonomski kolapsi događaju se posvuda u svijetu; javljaju se nasilni sukobi (mnoge lokalne pobune, ali također i dugotrajni ratovi na međunarodnoj razini); i tako razočaranje dominira našim svijetom, prije nego univerzalna utopija obećana u ime „progresa“.
Četvrta politička teorija i kontekst vremena
Kako bi eksperti nove Četvrte političke teorije uklopili svoje analize u kontekst povijesno-vremenskih epoha? To bi trebalo biti sjedinjenje s vječnošću za što se konzervativno-revolucionarni teoretičar Arthur Moeller van der Brück zalagao u svojoj knjizi „Das Dritte Reich“.
Ako ljudi smatraju sebe i ljude kojima pripadaju, ne kao prolazne, vremenske entitete, već kroz „perspektivu vječnosti“, tada će biti oslobođeni od katastrofalnih posljedica liberalnog pristupa ljudskom životu, koji ljudska bića razmatra ih strogo vremenske perspektive. Ako je Arthur Moeller van der Brückova premisa postignuta, imat ćemo novu političku teoriju čiji plodovi će biti istodobno i konzervativni, te će nositi i nove vrijednosti koje naš svijet očajnički treba.
Iz takve povijesne perspektive, moguće je razumjeti veze između pojave ideologije unutar određene povijesne epohe; ili onog što se naziva zeitgeist ili „duh vremena“.
Fašizam i nacional-socijalizam vidjeli su temelje povijesti u državi(fašizam) ili rasi(hitlerovski nacional-socijalizam). Za marksizam je to bila radnička klasa i ekonomski odnosi između klasa.
Liberalizam s druge strane, vidi povijest u odnosima atomiziranog individualca odvojenog od ukupnosti kulturnog nasljeđa i međudruštvenog kontakta i komunikacije. Međutim, nitko od njih ne smatra za subjekt povijesti narod kao biće, sa svim bogatstvom međukulturnih veza, tradicija, etničkih obilježja i svjetonazorom.
Ako uzmemo u obzir različite alternative, čak i nominalno „socijalističke“ države prihvatile su liberalne mehanizme i obrasce koji izlažu regije sa tradicionalnim načinom života, ubrzanoj transformaciji, propadanju i kompletnom uništenju. Uništenje seljaštva, religije i obiteljskih veza od strane marksizma bile su manifestacije tog remećenja tradicionalnog organskog društva, bilo u maoističkoj Kini ili u SSSR-u pod Lenjinom i Trockim.
Ova fundamentalna opozicija tradiciji utjelovljuje se kako u liberalizmu tako i u marksizmu, može biti shvaćena kao metoda povijesne analize razmatrana iznad: Marksizam i liberalizam proizlaze iz istok zeitgeista u uzorku tih doktrina, iz duha novca.
Alternative liberalizmu
Nekoliko pokušaja da se stvore alternative neo-liberalizmu su trenutno vidljive – libijski socijalizam Džamahirije, politički šijtizam u Iranu gdje je glavni cilj države ubrzati dolazak Mahdija i revizija socijalizma u Latinskoj Americi (reforme u Boliviji su posebno indikativne). Ovi anti-liberalni odgovori, ipak su, ograničeni unutar granica relevantnog, jednog državnog sustava.
Drevna Grčka je izvor svih triju teorija političke filozofije. Važno je razumjeti da su na početku filozofske misli Grci za primarno pitanje smatrali biće. Međutim, on su riskirali skrivanje određenih nijansi najkompliciranijeg odnosa između bića i razmišljanja, između čistog bića (Seyn) i njegovog izraza u postojanju (Seiende), između ljudskog bića, bivstvovanja (Dasein) i bitka, bića u sebi
Dakle, odricanje od (neo)liberalizma, i revizija starih kategorija, a možda i cijele zapadne filozofije je nužna. Trebamo razviti novu političku ideologiju koja će, prema Alainu de Benoistu, biti Novi (Četvrti) Nomos Zemlje. Francuski filozof je u pravu primjećujući da je pozitivno propitkivanje kolektivnog identiteta nužno, za naše neprijatelje nije „drugo“, nego ideologija koja uništava sve identitete.
Važno je za napomenuti da su tri vala globalizacije bila ovjenčana navedenim triju političkim teorijama (marksizmom, fašizmom, i liberalizmom). Kao rezultat toga, mi trebamo nakon njih novu političku teoriju, koja će generirati četvrti val: ponovno uspostaviti svaki narod sa njegovim vječnim vrijednostima. I naravno, nakon nužnog filozofskog razmatranja, nastaviti političko djelovanje
У ово вријеме од несретника који би да изађу из своје коже било да су хомосексуалци, неостварени монструми, страни плаћеници који у генима имају ту биједну издајничку ноту, фрустрација због личног изгледа, због зависти из више разлога, нормалан човјек више не може рећи ни ко је,ко су му родитељи и његови стари.
Ако су сви Срби кољеном, примјера ради, ако још нису били комунистичка багра, такви су већ у очима тих јада националисти, фашисти, непријатељи свега напредног…..
Негдје прије је Кандићка рекла да је Ђоковић одвратан, да је другим ријечима националиста и дивљак, замислите колики је то губитак самопоштовања самог себе, замислите живи у Београду и ради са оним вјештицама више зла Србији блатећи српски народ од Тачија и осталих фашиста, препродаваца дроге.
Момак говори више језика, спортиста свијета, хуманиста,дружи се ево и са Ибрахимовићем, фуј баш је Ђоковић одвратни покварени Србин.
Е, оно што ја видим је велика одмазда незадовољних манијака који ће опет правим Србима нанијети штету као и Кандићка, она брката сподоба из жена у црном и остала квази либерална говна.
Нажалост то вријеме ће у Србији доћи врло брзо, ако већ није почело, неће ни у Српској добро проћи, систем је то спојених посуда.
Лично то не желим али морам реално да изнесем своје мишљење.
„Бањалучки антифашисти“?! 😀 Симптоматично ми да ови „антифашисти“ функционишу- у илегали. 😀 Па момци, будите поносни на свој „антифашизам“ – па покажите лице. 😀 Или имплицирате да нас је већина- фашиста- па се осјећате угроженим? 😀
Шта НЕД ради ситним парама са којекаквим кандићкама, брканима, „антифашистима“ и осталим олошем- који само продајом властите гузице може доћи до динара.. ФУЈ!
Дражене, хвала за текст- а ни овај клип нисам видио раније. Поздрав!
A to na snimku, to su neki čobani i budale.
Nego, mislim da je to ‘osveta’ za ono sranje koje su lešinari napravili na zadnjem ex yu rocks kad su im uzeli zastavu sa znakom white power.
Сјајан текст. Немам шта да додам, осим да разјаснимо синтагму „небески народ“. Некако је опстала ратна пропаганда по којој се тај термин често користио у сврху некаквог доказивања српског хегемонијализма. Напротив, он има сасвим друго значење које је повезано са царством небеским, огромним страдањем нашег народа па се каже да је већа „небеска Србија“ и сл.
Хвала Дражену за текст!
Погодак у сриду, честитам.
Opet promasena tema.Mogao bi se sloziti da je nacionalizam rodoljublje ali moze biti I narodni egoizam.Pogresno definiranje nacizma I fasizma dovelo je do promasaja u tekstu.Fasizam su stvorili krupni kapitalisti kako bi obezbjedili monopol u vojnoj industriji a u vec nadolazecim ratovima,dok je nacizam „nacional- socijalizam“ navodno proistekao iz sirokih radnickih masa.Imaju slicnosti ali I razlika.ZA nas je interesantan nacional- socijalizam koji obitava I u Seljakovoj partiji, jednko kao I u Slobinoj.Ostali su se odrekli socijalizma pa teoretski ne pripadaju tom miljeu.Antifasisti su I antinacisti I problem je rijesen. A obiljezja nacizma su ;kao I kod Hitlera „Eine Nation, ein Land und eine Führer“, sve se to moze poznati kod Seljaka osim vojne sile(?).dok je banker imao I to.Govoriti o fasizmu na Balkanu je glupost ali nacional socijalista ima I u Bosni.Zlaja efendija je seljakov brat blizanac po nacinu vladanja.Mislim da autor, bez zle namjere treba poceti sa temama koje su mu blize I nisu tako zahtjevne za njegov uzrast I obrazovanje mada to ne zelim potcjenjivati.Istorija, filozofija ,sociologija,politikologija akademskog nivoa su neophodne za izucavanje i analizu tema kao sto je ova.Ovaj uredak bi nazvao Light Cola(no sugar) ima nesto ali nema tezine.I za kraj najgluplja stvar je postaviti pogresnu tezu fasizma da bi se obracunavalo sa antifasitima u 21 vijeku.Pomalo morbidno, da ne budem grublji….Antifasiti nisu protiv nacionalizma ali su protiv nacional socijalizma,a to je velika razlika…
Nacionalizam je jedan od x kolektivnih identiteta. Kada se smanji do mjere da se u njega volja prosječnog čovjeka ne može ugurati, prevazilazi se. Privremeno. U tom privremenom periodu smjenjuju ga (uglavnom) reakcionarski identiteti, kao što kosmopolitanizam, antifašizam, komunistički internacionalizam i slični ili egzotični eksperimentalni identiteti kao što je npr. anarhija. Ovo se dešava ciklično i ne prevazilazi se zato što je sjećanje vezano za kolektivitet takođe kolektivno, znači rezime segmenata sjećanja pojedinaca u masi.
Jedan se sjeća da je bilo dobro, drugi se sjeća zašto je bilo dobro, treći se sjeća da je bilo loše. Rezultat jeste neprecizno tumačenje bliske prošlosti zbog koje sljedeća generacija idealizuje ono što joj se više sviđa. Tako nailazimo na vršnjake koji nikada nisu praktično živjeli u kraljevini ili nacional-socijalističkom ili komunističkom društvu, nikada nisu imali kolektivni identitet vezan za takav period pa ga opet strasno zagovaraju.
Što se više ovakvih savremenika ujedini oko zajedničkog idolopoklonstva (davno prevaziđenoj ali emotivno reaktiviranoj) ideji, ona će ponovo oživiti ako se za to steknu uslovi. Evolucija kolektiviteta je cikličan i jako spor proces, samo zbog kratkog sjećanja i neuređenosti uma pojedinca, odnosno priklanjanja emotivnom otklonu prije faktičkog.
Pošto su ljudi pored kolektivnog ponosni vlasnici i onog jačeg – ličnog identiteta, koji za promjenu traži samopotvrdu, obično nalaze milion teorija po kojoj je ovaj novi bolji od starog. A u suštini nije, nego je stvar do subjektivnog tumačenja veličine kolektivnog penisa. Ovo je idealno plodno tlo za sve mediokritete koji će bibliju prodati papi, samo zato što je ovaj potonji pristojan da odbije budalu. Tako je broj mediokriteta u društvu koje putuje između jednog i drugog kolektiviteta obrnuto proporcijalan kvaliteti novog odnosno željenog identiteta. Stvari se smiruju godinama kasnije kada armija ljudi koji se ne bave ovim pitanjem nego rade, izgradi sistem neutralan prema svemu tome – prije svega u umjetnosti, privredi itd. a zbog svoje indiferentnosti izrodiće generacije kojima nikada nije dovoljno. Ove će sve to fino razvaliti i krug je zatvoren. Idemo ponovo.
Pričati o prevaziđenim idejama u 21. ili 12. vijeku, formalno je ista stvar. Progon vještica i idealizovanje nepoznatog/zaboravljenog.
Banalizuje Kiš i nastupa sa nekih suludih desno-liberalnih, da ne kažem libertarijanskih pozicija. On jeste vrstan književnik (svojevremeno sam njegovog „Simona čudotvorca“ učio napamet), ali njegovo shvatanje društva je izuzetno plitko i površno, nošeno individualističkom neoliberalnom ideologijom 80-ih godina prošlog veka.
Da bi smo razumeli nacionalizam, ne smemo ga posmatrati kao neku apstrakciju, niti pak smemo da pravimo logičku grešku i nacionalizam koji je prisutan danas shvatati kao nacionalizam uopšte. Pored toga, nacionalizam ne bi trebalo da shvatamo samo preko onih koji sebe nazivaju nacionalistima. Mnogi su danas nacionalisti, a da to najsnažnije negiraju i da ih to čak vređa kad im se prebaci.
Naime, nacionalizam je ideologija vezana za postanak građanskog društva. On je nastao u doba prosvetiteljstva, kao posledica političkih zaključaka prosvetiteljskih filozofa i političkih praksi tadašnjih revolucionarnih, republikanskih pokreta (američkog i francuskog u prvom redu). Nacionalizam polazi od činjenice da stanovnici jedne države (ili jedne regije), koji govore jednim jezikom predstavljaju jednu naciju, jednu političku zajednicu, koja se od prethodne – feudalne – razlikuje po tome što u njoj svi imaju jednaka prava, to jest što niko nije rođen da dominira nad nekim drugim. Dakle, nacionalizam u svojim počecima predstavlja ideologiju ravnopravnosti. Prava u kojima su pripadnici nacije ravni su na jednoj strani ljudska prava – prava čoveka kao pojedinca, koja mu dopuštaju i nalažu da se ponaša kao zasebna jedinka i sledi vlastite ciljeve i interese, a na drugoj strani građanska prava – prava koje čovek ima kao pripadnik nacije, dakle prava koja mu obezbeđuju da učestvuje u društvenom životu, kao i da bude zaštićen od strane nacije (i nacionalne države kao forme organizovanja nacije) od pokušaja svih drugih pojedinaca da svoje individualne interese ostvaruju neregulisano.
Drugim rečima, nacionalizam je ideologija koja je nastala u onim društvima koja sa jedne strane promovišu individualne interese, konkurenciju i potragu za privatnim ciljevima, a sa druge strane te individualne interese, tu konkurenciju i tu potragu ograničavaju opštim, nacionalnim interesom. To znači da je nacionalizam pre svega regulisani individualizam, individualizam koji ima „pravila utakmice“, kako bi se izbegao rat svakog protiv svakog.
Zbog ovoga je nacionalizam nekih 200 godina imao progresivnu istorijsku ulogu, kao emancipatorska anti-feudalna ideologija. Za to postoje primeri i u našoj istoriji – nacionalisti su bili Karađorđe, Vuk Karadžić, Dositej Obradović, Gavrilo Princip (ovaj poslednji nije bio srpski, već jugoslovenski nacionalista). Sumnjam da bi iko bio toliko arogantan i pretenciozan da primeni Kišovu definiciju na njih.
Pored toga, nacionalizam je imao i ulogu kao oslobodilačka ideologija mnogih manjih naroda potčinjenih od strane većih (Srbi, Grci, Irci, Baski, Palestinci, Kurdi…). Takođe, nacionalizam, kao unitaristička ideologija je uveliko doprineo prevazilaženju feudalnog provincijalizma i stvaranju modernih država, centralizovanih i uređenih, sa jedinstvenim pravnim sistemom, standardizovanim jezikom, zajedničkom valutom i tržištem. Bez toga bi bio nemoguć ubrzan razvoj industrije i infrastrukture pre 200 godina.
E, sad, pored tih pozitivnih stvari, činjenica je da je danas (!) nacionalizam prevaziđen. Feudalizma više nema (postoje neki njegovi ostaci, ali nigde više ne postoji kao samostalan i autentičan društvenoekonomski sistem jer i najmračnije monarhije na svetu danas učestvuju u svetskoj tržišnoj ekonomiji, što ih čini kapitalističkima), a novi društveni antagonizmi više nisu oni staleški, već oni između rada i kapitala. Nacija, kao politički okvir koji je omogućavao centralizaciju tržišta i akumulaciju kapitala, danas više nije okvir za opšti napredak društva i civilizacijski razvoj, već se pokazuje kao njegova kočnica.
Razlog tome je taj što je tehnološki i industrijski razvoj ljudske civilizacije dosegao toliki stepen ekonomske međuzavisnosti među nacijama da se danas život u jednoj naciji čini prosto nezamislivim bez interakcije sa ostalima – i to čak sa SVIM ostalima, ne pojedinima. Dakle, materijalna, ekonomska realnost je ta koja sve više i više teži da probije nacionalne okvire, da integriše čovečanstvo u jedinstvenu, ljudsku civilizaciju.
Na tom putu opšte-ljudske integracije i stvaranja jedinstvene internacionalne civilizacije danas stoje upravo oni formalno-pravni i ideološki okviri koji su u prošlosti omogućili napredak koji nas je dovde doveo. Jedan od tih ideoloških okvira je nacionalizam. Smrt fašizmu – Sloboda narodu!
Хвала свима који су имали стрпљења да прочитају текст, као и онима који су коментарисали.
Препоручујем текст на ову тему.
http://www.standard.rs/ratko-dmitrovic-beda-savremenog-srpskog-antifasizma.html
Кишово тумачење национализма сам већ читао. Управо у тексту дајем аргументе против, објашњавам да национализам није нешто што је нужно негативно, већ да су то његове малигне форме. Мислим да морамо правити разлику између национализма 19. вијека и савремених форми национализма, исто као и наводног антифашизма који данас није усмјерен према фашистима. Текст није научни рад него моје лично виђење теме.
Могуће да су моји ставови погрешни, али реакције на текст управо потврђују неке тезе из текста. Одмах се потеже за увредама, покушајима дискредитације и етикетирањем, баш како написах.
Тако неки Драган Бурсаћ, аутор текстова на порталу Бука даје кратак коментар: „legalno fašističko neuko sranje!“, а потом: “ kad god se u medijma pojavi fašistički text, ja se kao antifašista prepoznam i unervozim…valjda mi je do prezimena, štaznam.. imam nagon da gonim i uništavam fašiste“
(Опширније http://img51.imageshack.us/img51/3748/j2re.jpg )
Драганова колегица с Буке, нека Маја Исовић на свом ФБ зиду пише:
„Upravo izgubih nekoliko minuta na tekst koji je objavljen na portalu Frontal.rs pod nazivom
Српски националисти и „антифашисти“ 21. вијека (namjerno ne želim da ga linkujem). Čovjek koji je pisao tekst ne poznaje teoriju nacije i nacionalizma, fašizam posmatra u kontekstu kafanskih priča, nacionalizam izjednačava sa ličnim osjećajem, a svaka analiza teme je svedena na emocionalnu skribomaniju… Pozivam autora da se bar malo uputi teorijsku pozadinu fenomena nacije. Ima toliko mnogo literature, možda se ohrabri za nekoliko godina da ponovo pozabavi istom analizom.“
Та нека Маја је вјероватно стручњак за теорију национализма или се можда пронашла у тексту. И онда крећу да се јављају и остали, па извјесна Данијела пише:
„treba da ponovim još jednom šta mislim o frontalu i njegovom uredniku?“,
а на то се убацује и тзв. Макс Левенфелд (који очигледно има проблем личног идентитета):
„treba da ponovim još jednom šta mislim o frontalu i njegovom uredniku?“
Наравно, ту је незаобилазни „антифашиста“, србомрзац, суботар и секуларни свештеник Миљенко Киндл:
„Gnom iz Hadži Adolfovog virtuelnog brloga“
„Антифашистичком“ оргијању се придружује и предсједница неких БХ новинара, Милкица Милојевић, која ме уопште не познаје:
„Bože budale! Em mu je uvjerenje na krivo nasađeno, em ga ne zna obrazložiti!“
Дакле, текст је погодио тачно тамо гдје треба. Уколико бисмо мало прочачкали изворе финансирања поменутих, јасније би нам било да су се пронашли у тексту. Лажно подмећу реченицама типа „Autor sve antifašiste smatra fašistima, a nacionaliste rodoljubima i antifašistima.“ или „To sa miješanjem fašista i rodoljuba sam i ja skontala veću prvom pasusu.“
Онај ко је прочитао текст, јасно му је да се ради о подвалама, у покушају дискредитације. Али хвала и њима што поклањају пажњу мом тексту и што су бар површно и плитко прочитали. 😛
Бијо сам сконто да и ја мало уљегнем у овај текст о нацијонализму и да му притефтерим своју оцијену. Међутим, схватијо сам да нема потребе. Аутор памфлета је (не знам како има толико времена и вијештине) сам покупио коментаре о памфлету.
drazen78bl, 08.11.2013. 12:28:31
“Кишово тумачење национализма сам већ читао. Управо у тексту дајем аргументе против…“
Аферим. Фронтал је толико узнапредово да има колумнисте који су у стању да подјебу и таквог зајебанта као што је Киш. Честитам!
“нека Маја Исовић на свом ФБ зиду пише:
„Upravo izgubih nekoliko minuta na tekst koji je objavljen na portalu Frontal.rs pod nazivom
Српски националисти и „антифашисти“ 21. вијека (namjerno ne želim da ga linkujem). Čovjek koji je pisao tekst ne poznaje teoriju nacije i nacionalizma, fašizam posmatra u kontekstu kafanskih priča, nacionalizam izjednačava sa ličnim osjećajem, a svaka analiza teme je svedena na emocionalnu skribomaniju… Pozivam autora da se bar malo uputi teorijsku pozadinu fenomena nacije. Ima toliko mnogo literature, možda se ohrabri za nekoliko godina da ponovo pozabavi istom analizom.“
Чак ни Симо нема шта овоме додати!
Антифашистичком оргијању се придружује и предсједница неких БХ новинара, Милкица Милојевић, која ме уопште не познаје (као да је услов лично познанство да би се из написаног извукао закључак):
„Bože budale! Em mu je uvjerenje na krivo nasađeno, em ga ne zna obrazložiti!“
‘
Симо, остарио си. Види како омладина у једној реченици каже све, а мени, старој дртини, ни тихи дон неби бијо довољан.
„Gnom iz Hadži Adolfovog virtuelnog brloga“
Није ми јасно на кога је суботар мислијо. Гледе гнома. Конкуренција је страшна.
Eto vidis Drazene ,kako su I dobre namjere poplocane zlocom..citalaca…Cinjenica je da si se potrudio I postavio stvari iz svog ugla na svoje mjesto, ali mnogi to vide drugacije.Da izbijes argumente moras imati drugaciji pristup,akademski a ne populisticki.Ova tema to ne trpi…Cinjenica je da si na par mjesta „zalutao“ I zbog toga pretrpio kritike,ali ne zasluzujes uvrede.. Na kraju krajeva svako ima pravo na svoje misljenje,a kritike su odraz znanja a vrlo cesto I loseg vaspitanja I neznanja a I bezobrazluka.Medjutim ostavi se „izvora financiranja“ drugih, gledaj sebe I oslobodi se teorije strane zavjere.Ovdje su u pitanju samo lokalne „domace“ zavjere koje I ti skupo placas.
Одличан текст, Дражене.
У друштву у којем су Бурсаћ, Пухало, и Киндл антифашисти, самопрогласићу се фашистом.
Интересантни су коментари на текст:
„treba da ponovim još jednom šta mislim o frontalu i njegovom uredniku?“
Само не знам шта јој је Шикуљак скривио. 😉
„Gnom iz Hadži Adolfovog virtuelnog brloga“
Треба ли уопште коментарисати познатог(анти)фашисту Киндла.
Preporučio bih autoru knjugu „Demontaža naroda“.
Knjiga he napisana pre 6 godina.
Meni lično je tekst malo potežak odnosno sama tematika, jer je ova inverzija koju guraju Draženovi „bučni protivnici“ jedna od najvećih gluposti u Srba, i od toga mi solidno dođe muka.
Što se samog Bursaća tiče, ne mogu а da ne spomenem, on bruka prezime koje je djevojački nosila moja pokojna baba, prvo bljutavim plaćeničkim radom za buku (al’ dobro, i ja sam objavio tamo četiri teksta i u slast te pare potrošio), a drugo, svojevremeno (poprilično nedavno) je vukao za rukav Nevena Kopanju tražeći posao… Da sam ja visok i ćelav i da se zovem ХАЏИ, sad bih mu ponudio da radi za mene.
Maja… Isović? Tema je „srpski nacionalisti i antifašisti“, ne vidim da to ima baš puno veze sa njom.
Tekst je malo duži nego što treba biti (ili sam ja star i nestrpljiv) i ima malo lutanja, ali suština je upravo demontaža sranja koje se nameće kroz tu „modernu ideju“ antifašizma… a o tome nikad dovoljno.
Ponekad stvarno poželim da sam Finac: fin sam po čitav dan (~dva sata dnevnog svjetla), pijem votku, sklapam Nokija telefone, vozim Saab AWD i nisu mi na vratu ni crveni ni plavi ni zeleni ni njihovi sateliti i poltroni.
Buka je odličan portal. Ukoliko bih morao birati između države u kojoj mogu pročitati ili pogledati 10-ak kloniranih dnevnih novina, portala i tv stanica i, sa druge strane, takve (države) u kojoj mogu pronaći i nešto što je drugačije – slagao se ili ne slagao sa tim drugačijim; nebitno; sa velikim dijelom tekstova se slažem – uvijek bih odabrao opciju br.2. Možda će na prvi pogled zvučati paradoksalno, ali skoro pa identični motivi me tjeraju da čitam i Frontal i Buku….S tim što Buka (nabrijani desničari oprostite)nerijetko pokazuje da ima mnogo veća md-a.
О већ давно истрошеној и излапелој фразетини, ко је фашиста и шта то значи, најбоље је објаснио Драгош Калајић.
http://www.youtube.com/watch?v=THWwE_6wIgU
Остало све је у домену нагађања о субјеткивности.
magnaterra, 08.11.2013. 06:08:38
„Eine Nation, ein Land und eine Führer“
Ово ми је некако запало за око, на страну то твоје поређење са погрешним људима, мислим на додика и милошевића, али гледајући често Скупштину Србије, онако директно на тв-у, онако јадно и безобразно баљезгање посланика, у језиво празној скупштинској хали, гдје сједи тек њих пет шест, и причају причу, ко шта воли и како му воља, изасеру свашта и онда оду у ресторан на ручак или вечеру, мирно и опуштено, са истим осјећајем као да су измислили неки свемирски брод кретањем брзине свјетлости! Је ли то та демократија? Је ли то то неко опште прихваћено добро??
То ме подсјетило, на констатације Адолфа Хитлера у Мајн Кампфу, пошто ти цитираш његове ријечи, извлачећи неку конструкцију из те једноставне његове поруке.
Он је некад као младић, ишао у парламент да слуша, шта ти говорници, паметни умови, народни трибуни говоре! Наслушо се глупости, људи, који без икакве одговорности, причају народу свашта, изасеру гомиле глупости и оду својим послом, а народ их за то још мора да плаћа!?
Онда је он увидио да је та демократска пракса, чисто пишање по народним интересима, јер народ мора имати неког ко ће преузети и одговорност за оно што говори и што обећава! Вођа! То је то!
А не да неко исприча и обећа свашта, а ако се то не оствари, ко је крив, па нико, или крив је народ што му је вјеровао! Зар ми не живимо сад у том пакленом зачараном демокраДском кругу, обећање, лаж, превара, недоговност. Па у том смислу, ја сам за одговорност и оног ко ће ту одговност преузети!
Рамштајн,
потпуно се слажем са твојом задњом констатацијом око одговорности.
Дражен је по мени изнио своје мишљење које је одраз стварности, хтели ми то признати или не.
Dražo danas je dan borbe protiv fašizma i antisemitizma. Tim povodom ti poklanjam zanimljiv pamflet da se malo edukuješ.
http://www.6yka.com/novost/46579/medunarodni-dan-sjecanja-na-zrtve-fasizma-i-antisemitizma-
Potpisuje ga upravo tvoja obožavateljka Maja. Obrati pažnju na sljedeći segment.
„Sam termin fašizam je jedan od najkompleksnijih pojmova u društvenoj nauci i njegovom upotrebom u svakodnevnom životu dovodi se do banalizacije istog, jer se ovaj pojam koristi za svakog ko je netolerantan ili neliberalan. Fašistički režim ne treba poistovijetiti sa svakom vrstom represije, rasizma ili diktature, jer se u osnovi fašizma krije spoj određenih rasističkih, socio-bilologističkih i psiholoških ideja.
Iako se identifikuje jedinstven skup fašističkih vrijednosti, okvirno se pravi razlika između ideja koje su se razvile u fašističkoj Italiji, gdje se najviše njegovao ideal države, i nacističkoj Njemačkoj, gdje se isticao značaj rase.“
Nekako mi se ovo poklapa s ovim što sam pročitao u tvom zaista pretjerano dugačkom tekstu, pa mi nije jasno ništa. Jel to sad ona priča ko se tuče taj se voli?
😛
Коментари које је Дражен пренио су употпунили овај, понављам, сјајан текст јер су доказ који потврђује оно о чему је писао!
Да, Ања, драго ми је да сами потврђују тезе које заступам. Мислим да је дегутантно да се дотични баве пљувањем по конкурентском порталу. Сад прочитах ово што је Џо поставио и смијешно ми је да је ова увредјена госпођица објавила текст који дјелимично објашњава оно што сам и сам желио објаснити. Не знам на основу чега ме онда Бурсаћ прозва фашистом.
Иначе, поменути друг Бурсаћ је објавио неки текст о Томашици, па се озбиљно закувало у коментарима испод. Испоставило се да само Бошњаци дијеле његове ставове и кују га у звијезде, а Срби у коментарима пишу о злочину без казне, тј. немају ништа против кажњавања појединаца из властитих редова, већ траже равноправан третман, да се процесуирају и они који су радили злочине над Србима. Наравно, Бурсаћ неће написати тако нешто. Неће ни та нека Маја. А госпођа која им се усудила написати да дијеле селективну правду је доживјела низ увреда и етикетирање. Симпатичан ми је био коментар у којем један г-дин пита колико треба Срби да се самоказнимо да би они били задовољни. Наравно, умоболно је да један народ сноси кривицу. А коментаторима се дозвољава да напишу да је Српска геноцидна и сл. На крају су побрисали све коментаре, а било би лијепо да оставе тај траг.
http://www.youtube.com/watch?v=LJTg8YIpO0I
„Испоставило се да само Бошњаци дијеле његове ставове и кују га у звијезде, а Срби у коментарима пишу о злочину без казне,“
Fantastično, čovjek bez greške u tekstovima koji su potpisani pseudonimima prepoznaje nacionalnost, rasu, krvnu grupu, boju očiju…
češnjak, 11.11.2013. 12:22:01
Говорим о коментарима на фејсбук страници тог портала, гдје већина људи пише са својих приватних профила. Зашто су обрисани коментари у којима се јасно види мржња према свим Србима и преноси одговорност на цијели један народ? Моја мајка је првим возом тада однијела храну и средства за личну хигијену и детерџент Муслиманима из Приједора, који су живјели тик уз касарну. Нисмо знали за оно што се дешавало у Приједору. Касније су нам испричали. Били су поштени па су рекли да су касарну напали Муслимани гранатама које су им прелетали преко куће. Поменули су и убиство неких комшија (Муслимана) уз вриску дјетета. Ко нормалан не би тако нешто осудио? Какве везе ја и моја породица имамо са злочинима у једном граду? Поента је да сви Муслимани славе тог Бурсаћа, који никад неће написати текст о одсјецању српских глава на Озрену, о печеним људима на Вечићима код Котор Вароши.
У тексту сам написао да јунаштво без чојства нема вриједност, као и да су неки Срби чинили злочине на срамоту славних предака и потомака и да их Срби требају процесуирати. Треба бити реалан, а не славити оне који фалсификују историју. Колико се ми морамо самокажњавати као колектив да бисмо вам били прихватљиви? Зашто Бошњаци кажу да је Бурсаћ „људина“, а да сам ја „фашиста“? Зашто је Србима најбољи Бошњак Мухарем Баздуљ? Зашто Бошњаци и Хрвати истовремено лију сузе за Срђом Поповићем, а славе Тијанићеву смрт? Можемо ли покушати бити објективни или ћемо стварати слику о џелату и жртви? Попис ће показати ово о чему пишем.
Dražene, nažalost pišeš o temi za koju nisi osposobljen ni dovoljno educiran. Biti educiran ne znači samo o nečemu nešto čitati nego verificirati svoje znanje kroz neophodnu stručnu literaturu koja može biti dopunjena i dodatnim, pa čak i nepotvrđenim izvorima, ali to znanje treba biti ocjenjeno od strane stručnih profesora na ispitima i recenzenata u tekstovima. Inače, sve ostaje prosto i nevažno iznošenje činjenica čovjeka koji piše o temi o kojoj nema čak ni elementarno znanje.
Da bi se pisalo o socijalnoj tematici, posebno formiranju zajednice i fašističkoj krajnosti etničke odanosti državi potrebno je pročitati literaturu od Platnovih tekstova, posebno Države do antropoloških studija Levi Strosa.
Naravno, to što to ti nisi pročitao jer vrijeme provodiš proučavajući anonimne komantare na portalima ne umanjuje tvoje ravo da iznosiš vlastita mišljenja, aliu dubokoj mjeri umanjuje tvoje pravo da iznosiš sudove i definicije.
Primjer
Pišeš:“Зашто Бошњаци кажу“, „Зашто је Србима најбољи“…
To su besmislene generalizacije koje stvaraš na osnovu vlastitih predubjeđenja. Ti ne misliš, proučavaš ili istražuješ. Ti ZNAŠ. Ti znaš kako nacije misle, ti vjeruješ da postoji jedna glava u koju se mogu sabrati vrijednosti ili moral cijele jedne grupacije. Pišući o fašizmu ti se služiš fašističkom logikom – htio to sebi priznati ili ne.
češnjak, 11.11.2013. 14:08:04
Taман хтједох написати да сте заборавили написати да сам фашиста, а онда прочитах и последњу реченицу. Откуд ви знате шта сам ја прочитао? Какве везе има Платон с нацијама и фашизмом? Ја НЕ ЗНАМ, већ нудим своје мишљење, засновано на прочитаном и на искуству. Не радим ја генерализације, већ они који желе да легитимно остварење српског народа прогласе геноцидним. Они чији су преци пунили јаме Србима и возом их на клање у Јасеновац возили. За разлику од вас, ја имам поштовање и емпатију према страдању свих људи. Ако мислите да гријешим, напишите контрааргумент, а аргумент није да нема право да износи свој суд о нечему зато што није професор социологије или филозофије. И ко то има право да каже? Анонимни лик с интернет форума?
Ако видим 100 бошњачких имена како хвале човјека, а само 2-3 српска имена, јасно је да постоји разлика у ставовима. Наравно, има оних који пристају на мазохизам и лупање главом о бетон у сврху самокажњавања и једино они су вам „праве људине“, они су прихватљиви. Они други су фашисти. Својим коментарима само потврђујете тезе из текста, хтјели то признати или не.
„Откуд ви знате шта сам ја прочитао? Какве везе има Платон с нацијама и фашизмом?“
– Iz tog tvog pitanja se vidi kako znam. Očigledno je da ne poznaješ ni osnove teorije o državi koja je kao društveni termin neraskidivo vezana sa idejom fašizma. Uglavnom, slažemo se da sam u pravu što se tiče poznavanja relevantne literature.
„Ја НЕ ЗНАМ, већ нудим своје мишљење, засновано на прочитаном и на искуству.“
– Tvrdnje „Bošnjaci kažu“, „Srbima je najbolji“ suisključne i ne predstavljaju mišljenje već generalizaciju koja nije zasnovana na relevantnim istraživanjima već na ličnom doživljaju i iskustvu i kao takve su tek emocijom iskrivljena saznanja i kao takve ne mogu služiti ničemu u tekstu koji govori o socijalnim fenomenima.
Osim kao primjer upadanja u zamku fašističke retorike.
„Taман хтједох написати да сте заборавили написати да сам фашиста, а онда прочитах и последњу реченицу.“
– Kao u prethodnom pasusu, upravo je u tom nerazumjevanju očigledan pokazatelj tvoje nekompetentnosti da raspravljaš o ovakvim temama. Ukazujući na nekompetentnost da pišeš o određenoj temi ja te upozoravam da se i sam služiš tom kvazilogikom i tim brzopoteznim generalizacijama, a ti odmah tumačiš da sam te nazvao fašistom.
„Они чији су преци пунили јаме Србима и возом их на клање у Јасеновац возили. За разлику од вас, ја имам поштовање и емпатију према страдању свих људи.“
– Kakve veze isačim ima šta su radili tvoji ili moji preci? Na osnovu čega ti zaključuješ da ja imam ili nemam empatiju za nekoga? Ili opet iznosiš mišljenje o meni kao pripadniku neke supine ili nekog porijekla?
Ako kažem da je to način na koji komuniciraju fašisti hoćeš li to doživjeti kao uvredu ili kao dobronamjernu sugestiju da se paziš besmislenih generalizacija i pretpostavljanja da je pojedinim skupinama ljudi u genima usađeno da voze ljude u logore i tamo ih ubijaju?
Ako misliš onda stvarno nema spasa.
„Ако мислите да гријешим, напишите контрааргумент, а аргумент није да нема право да износи свој суд о нечему зато што није професор социологије или филозофије. И ко то има право да каже? Анонимни лик с интернет форума?“
-Na šta da dajem kontraargumente? Hoću. šim vidim argument. Ja ovdje upozorravam na generalizacije koje nisu zasnovane na znanju i činjenicama, a ti očekuješ da raspravljam o tezama koje nemaju nikakvo utemeljenje.
Ako ti smeta stav anonimnog lika, onda slobodno nemoj odgovarati ili objavljuj svoje tekstove tamo gdje tih komentara nema ili unaprijed reci da ne želiš čuti tuđe mišljenje i ja ću prvi to poštovati.
Do tada, nemoj se ljutiti ako ti o tome govori neko ko je školujući se prošitao malo više o toj temi, o tome razgovarao sa profesorima i o sličnim temama objavljivao tekstove koje su recenzirali univerzitetski profesori.
@cesnjak
Ako Drazen nije dorastao temi molio bih da procitate ovaj tekst koji govori na slican nacin samo mnogo detaljnije i argumentovanije.Ista stvar,druge osobe al isti platni spisak.
http://www.nspm.rs/istina-i-pomirenje-na-ex-yu-prostorima/istorijski-revizionizam-druge-srbije.html
češnjak, 11.11.2013. 14:48:17
Чуј, није написао да сам фашиста. А написао да се служим „фашистичком логиком“. Није него.
Платон нема везе с нацијама и фашизмом. Нације су стваране током 19. вијека с неким другим циљем у односу на Платонов. Свакако да су везане за стварање држава, с тим да сада државе немају границе засноване искључиво на освајачким ратовима, већ су омеђене егзистенцијом неке нације на датом простору. Само за овај текст сам прочитао преко 300 страница, а Платонову „Државу“ сам читао још као гимназијалац.
И молио бих вас да не нагађате о мојој личности и знању у покушају дискредитације саговорника као релевантног. Нисам примјетио да сте навели иједан погрешан цитат из овог доста дугачког текста, па демантовали, већ износите опште квалификације. Напишите шта то није тачно у тексту!
Ово што сам прочитао коментаре људи чија имена недвосмислено сугеришу националност и подударност статвова на задату тему 99% оних који припадају одреженој нацији показује директну повезаност те двије чињенице. А то је опет извучено из мог коментара испод текста и нема везе с текстом. Та сазнања су свима јасна, а нису емоционално искривљена, како то покушавате подвалити. Опет подвлачим да не могу анонимни људи непознатог или упитног образовања оцјењивати компетентност некога да износи ставове. Овај текст није научни социолошки рад, већ спој знања и искуства. Уколико нешто имате оспорити, изволите цитирајте. И не реците да смо можда читали различите књиге о истој теми! Ја сам ово што је писао Киш читао више пута. Читам и различита мишљења и дајем право другима да другачије мисле.
Да немате емпатију према страдањима од стране „бошњачког ножа“, јасно је свакоме ко чита ваше коментаре овдје. За разслику од мене који пишем да су злочини ПОЈЕДИНАЦА из српског народа учињени на срамоту слаавних предака и потомака, који тражим и казну за починитеље, и то да буду кажњени у Бањој Луци, а не од стране ратног непријатеља, ви никада нисте позвали овдје на процесуирање и кажњавање оних који су убијали цивиле по Сарајеву, Зеници, који су протјеривали, одсјецали главе на Озрену. Никад нисте признали да су вам преци били у усташама до 1943/44. године. Зато што полазите од премисе „Милошевић је започео рат“, „Срби су криви за рат“, „Република Српска је геноцидна творевина“. Дакле, ја не посматрам вас као дио скупине, већ сам написао на основу оног што сам из вашег пера овдје прочитао. А истина је да се ваши ставови поклапају са ставовима ваших сународника у 99% случајева. Запитајте се зашто Срби не хвале тог Бурсаћа? Зато што су редом фашисти? И не подмећите да сам негдје написао да је „људима у генима да возе људе у логоре и тамо их убијају“! Управо се то жели наметнути Србима, иако су највеће жртве фашизма на овим просторима.
И не смета мени мишљење анонимног лика, већ му оспоравам право да дијели другима лекције и прозива га за начитаност и компетентност, јер ми не знамо да ви нисте месар Миле или пророчица Клеопатра, нити да ли сте компетентни.
Занимљив коментар испод Бурсаћевог текста, који Тешњаку може мало боље да приближи о чему пишем:
„Eto, trenutno se u Njemačkoj i ostatku svijeta obilježava početak progona Jevreja (holokausta) i kako se Njemci „pozicioniraju“ povodom toga? Današnji Njemci obilježavaju ovaj zločin sa aspekta ispoljavanja empatije prema žrtvama, ali kao počinioce identifikuju fašiste. Hajde neka se neko samo pokuša našaliti i poistovjetiti njemački narod i fašiste, te optužiti taj narod za holokaust, pa će vidjeti kako će se „provesti“. Međutim, to je više pitanje trenutne moći, nego činjenica ili tumačenja. Tako je „prihvatljivo“ da Njemci optužuju fašiste za holokaust. na drugoj strani malešni srpski narod nema tu moć, pa da se „ogradi“ od ovakvih zločina. Mislim da bi bilo prilično neozbiljno tvrditi da već 20 godina ne postoji nastojanje da se zločini iz prethodnih ratova „pripišu“ Srbima kao narodu. U najblažoj varijatni kvalifikacije započinju sa Miloševićem, Karadžićem ili Mladićem, a u pravilu završavaju sa: „Srbi ovo, Srbi ono…!“. Zbog toga se toliko eksponiraju nekakvi Memorandumi, SANU i šta znam kakve „ćerestije“ koje su lafo proizvele promjenu svijesti od „normalne“ do zločinačke. Znači, kad su drugi u pitanju onda postoji distinkcija između naroda i nekog radikalnog elementa tog naroda (npr. nisu svi Njemci bili fašisti), a kod Srba su „krivci“ nekakva nikada završena knjižurina, akademija nauka i druge imaginacije kakve u biti imaju namjenu da krivnju svale na cjelokupan narod. I na sve to dolazi kontinuirano nastojanje da se R. Srpska poistovjeti sa počinjenim zločinima, odnosno da se na kraju ukine, dokine, uništi. Srpski narod je teškom patnjom uspio da se obezbjedi svojevrsnim političko-pravnim subjektom R. Srpskom, kroz kakav štiti svoje etničke interese u ovoj državi, tako da i svoje unutrašnje razmjerice (u kakve svakako spada i pitanje činjenja teških zločina) podređuje interesu štićenja RS-e. Jeste necivilizovano skrivati istinu o takvim monstruoznim zločinima, ali i ugrožavanje jednog naroda je takođe necivilizacijski čin, a srpski narod je i suviše puta ugrožavan (čak do desetkovanja). Da skratim, onog trenutka kad se ratni zločini prestanu poistovjećivati sa RS i srpskim narodom, kad prestanu biti prijetnja po opstanak RS (dakle korišteni kao sredstvo ugrožavanja) očekivati je međusrpski obračun po tom pitanju. Naime, zločini su najčešće povezani sa ratnim profiterstvom, političkim diletantizmom i teškim posljedicama po srpski narod, tako da unutar tog naroda zasigurno ne postoji prepreka da se „žito odvoji od kukolja“. Međutim, ako bi takav „obračun“ ugrozio cjelokupan narod – teško da do istog dođe…“
češnjak, 11.11.2013. 14:48:17 [94317]
… neko ko je školujući se prošitao malo više o toj temi, o tome razgovarao sa profesorima i o sličnim temama objavljivao tekstove.
DAJ LINK!
алоха, академац и унверзитетског професора халфе,
ти си припадник народа који је стао уз чизму, попут пса, сваком окупатору који је присмрдио на ове просторе. ето то је једина идеологија народа коме ти припадаш. дакле, тешко да се може наћи јаднији и биједнији народ од твог на овој планети. не само да сте увијек били нечији керови, него ћете бити опет, док вам се укаже прилика, и то знамо и ти и ја, а ти се прави мутав колико хоћеш.
једна ствар је ипак новост, а то је да смо физички одвојени, па вам је смисао постојања скроз дошао у питање као и усташама. зато јадни и дежурате по оваквим порталима, жељни пажње, чега ли, јер једни са другима немате шта причати. а и јебено вам, је ископати два писмена, па да се на главу насадиш.
(како којег народа, па српског, ви сте доказ да од нас нема грђег и стражњег)
Ovaj komentar je dokaz kako nacionalizam i glupe ,zaglupljuje odnosno, kako glupan u par recenica od sebe napravi idiota….
Dražene,
Nisam i ne kažem da si fašista. Kažem da je generaliziranje i prozivanje ljudi zbog djela njihovih predaka fašistička logika. Ništa i niko na ovom svijetu nije samo crn ili samo bijel. Smatram da se protiv fašizma čovjek mora prvo boriti u sebi jer svako od nas lako može skliznuti niz blato generalizacija i početi pisati Bošnjaci ovo, Srbi ono…
Ako ti smeta što to nazivam „fašističkom logikom“, zamisli da ja odlučim da na osnovu zadnjeg komentara koji je napisao Velja Sikirica donesem opšti stav o srpskom narodu.
Ti možeš donijeti zaključak o ljudima koji su komentarisali na toj stranici, ali stav o njima koji stekneš na osnovu njihovih izjava protegnuti na sve pripadnike tog naroda koji ne pišu po forumima ili fb, ljude koji ne provode dan za računarima i ljude kojima danas ne pada na pamet da li je Gavrilo terorista ili heroj, da li je kriv Slobo ili načertanije ili Alija i deklaracija – već dan provode radeći da zarade hljeb za sebe i svoju djecu – jest besmisleno.
„Платон нема везе с нацијама и фашизмом.“
Ima, jer on je začetnik teorije o državi. On je taj koji započinnje raspravu o odnosu totalitarnog društvenog poretka i individualnog. Nacija je jedan od savremenih termina kojim se redefiniše pripadnost zajednici, a fašizam jest krajnost platonovske ideje žrtvovanja prava pojedinca u ime države.
„Опет подвлачим да не могу анонимни људи непознатог или упитног образовања оцјењивати компетентност некога да износи ставове“
Reče čovjek koji „daje argumente protiv Kiša“. Naravno, sad me stid pitati koliko čovjek treba imati visoko mišljenje o svom obrazovanju i kompetentnosti da tako pun poleta i samopouzdanja „argumentima“ jurne na Kiša.
Dražene, znamo se, kada sam počinjao ovdje komentarisati još u doba prvog Frontala u raspravama sa Stevandićem ili Mazalicom rekao sam kako se zovem i čime se bavim jer je to bilo u početku i red. Moj izbor je da iskoristim mogućnost i da napišem nešto u komentaru ispod tekstova. Ja ne gradim ni političku ni novinarsku karijeru, meni ti benefiti nisu potrebni da izađem iz anonimnosti. Koristim priliku da tebe koji objavljuješ tekstove i tražiš pažnju javnosti upozorim na nelogičnosti koje sam uočio. Ti se osvrni ili ne, tvoja stvar.
„ви никада нисте позвали овдје на процесуирање и кажњавање оних који су убијали цивиле по Сарајеву“
Malo mi je neugodno jer prozivaš me sa tvrdnjom za koju znaš da nije tačna jer sam u razgovoru sa tobom uz tekst „Jer me se tiče napisao: „I ti i ja znamo da su pojedini oficiri i vojnici ARBiH osuđeni između ostalog i za zločine na Ozrenu i u Zenici. Da li je dovoljno i da li su svi, sigurno nisu, ali ja ne sporim da je sudskim putem utvrđeno da su ti zločini počinjeni. Sarajevske novine su još 98. pisale o zločinima u Kazanima i o terorističkom djelovanju Ševa. Znaš da su pojedini zločinci poput Cace ubijeni već u toku rata i znam i ja da nisu osuđeni svi njegovi pomagači i pokrovitelji, ali ja znam da su nad sarajevskim Srbima od strane vlasti i armije vršeni zločini. I ne pomišljam tražiti ikakva opravdanja.“
„Никад нисте признали да су вам преци били у усташама до 1943/44. године.“
Da se ne vraćamo sad na to da sam te upozorio da su ovakve generalizacije na nivou nedoučenog srednjoškolca. Čuvaj se takvih gluposti. Eno Velje nek to piše za tebe se ipak nadam da možeš bolje.
„И не смета мени мишљење анонимног лика,…“
Opet ti kažem, ako je tako, ako moje riječi nemaju težinu zato što nisu potpisane ili ne nose težinu argumenata, pokaži mi to tako što se nećeš na njih obazirati. Ali ako već odlučiš da se raspravljaš onda prihvati da si ti taj koji je objavio tekst i u njemu iznio teze koje si dao na preispitivanje u mediju koji dozvoljava komentarisanje anonimnih komentaotra. Iz riječi anonimnih komentatora ili fejsbukaša (koji se uvijek registruju pod pravim imenom) izveo si konstrukciju o kolektivnoj svijesti cijele jedne nacije i dali dijagnozu da njih 99% misli kao ja, to jest, ja kao njih 99%.
O Selmi Hajek – sigurno, barem 99% muških
o drugim stvarima – nažalost ne.
češnjak, 12.11.2013. 08:31:40
“ Nacija je jedan od savremenih termina kojim se redefiniše pripadnost zajednici, a fašizam jest krajnost platonovske ideje žrtvovanja prava pojedinca u ime države.“
Мало си побркао бабе и жабе, али свеједно, ниси баш убједљив да је фашизам циљ, а не начин за унапређивање националне државе!
Кад говоримо о слободама, не постоји идеална слобода појединца, све док се познају грађанска и друга законска права, на крају крајева све те дефиниције слобода од Канта, Хегела, и других, употпуњене су након француске револуције, као идеална слобода је национална слобода. Нисмо ми измислили ту топлу воду, да би неко сад тиме теретио ето рецимо српски народ, јер су те вредности дефинисане негдје са почетком рађања наше националне слободе!
У исламу је сасвим другачији концепт, ислам преферира вјерску слободу над националном, тако да муслимане у свијету више повезује припадност религији исламу, него што их дијеле границе националних држава.
Ни у том погледу, ником од нас немуслимана не пада напамет да вас за тај концепт окарактеришемо као фашисте или клерофашисте! Са друге стране, свако наше национално испољавање слободе, третира се као некакав фашизам?
Зашто у Европи постоје национале државе, зашто пројекат ЕУ ипак не може да побрише те националне разлике? Једноставно зато што се људи, појединци, лакше проналазе у националној слободи, него у некој атипичној егзистенцијалној или есенцијалној слободи!
češnjak, 12.11.2013. 08:31:40
Ви сте коментатор који културно износи ставове, па стога комуницирам с вама, али немам времена да по не знам који пут вртимо исту причу, и да сада идемо од Платона наовамо.
Чињеницама је да се Србима перманентно покушава подвалити фашизам и да се ради о инверзији, јер су Срби убједљиво највеће жртве фашизма. Не тражим ја од вас да испаштате за гријехове својих предака. Само не желим да живимо у лажи. Који је то проблем да се призна да су преци били у усташама до преломнице рата, а да су те усташе почине геноцид над српским народом у БиХ, и тиме директно спустили проценат Срба у БиХ испод 50%? Тј. оваква БиХ је настала на геноциду над Србима, једнако као и данашња Хрватска. Откуд онда право да они који заговарају такву БиХ и такву Хрватску упиру прсте у Републику Српску као геноцидну творевину? Зашто се себи даје право на самоопредјељење 1991. године, а ускраћује Србима у БиХ 2013. године?
Да се разумијемо, земља у којој сам рођен је била СФРЈ. Нити ми је тада, нити данас сметала егзистенција неког Муслимана или Хрвата у мом окружењу. Данас је један од мојих најбољих пријатеља човјек из мјешовитог брака, а у дјетињству ми је најбољи друг био Муслиман. Немамо ми проблем на нивоу индивидуе, већ на нивоу колективитета, а на нивоу колективитета се рађа и фашизам. Проблем је што се он подмеће Србима. Није да га није било, али у приближном омјеру као и код других. По чему Изетбеговићево жртвовање сиротиње у Сребреници није фашизам? Која је разлика између откривене масовне гробнице у Приједору и оне неоткривене у Приједору? Која је разлика између масовне ликвидације на Корићанским стијенама и појединачних убистава великог броја Срба на кућним праговима у Сарајеву? Немојте бити лицемјер, па говорити да су процесуирани и осуђени бошњачки официри!
Мени је Радослав Брђанин био комшија. У Бањој Луци и није било ликвидација, а било је протјеривања. Он је осуђен на 32 године затвора, мада није самостално доносио одлуке. Можда је казна претјерано висока, али више од тог издржавања казне значи његова лична катарза, да сам спозна да је то што је радио лоше, недопустиво. Сад се може поставити питање како то да човјек који није наређивао убиства издржава 32 године робије, а онај ко је одсјецао главе на Озрену нема казне, као ни онај ко је наређивао паљење села, као ни онај ко је с Клинтоном договорио Сребреницу. А Дражен Ердемовић, лажни свједок, крвавих руку до лаката, осуђен на 5 година. Остали из те јединице слободно ходају на слободи, Хаг их није тражио, а на српском народу љага због Сребренице.
Оно што је значајно, није довољно ни то да су пресуђени они који су чинили злочине, већ се и даље набацује на цијели један народ стигма, као и на ентитет које је резултат борбе за мјесто под Сунцем. Силом се наводно жели брак с онима који су „силовали, убијали, протјеривали“. Јасно је свакоме да се не ради о љубави, већ о нечему другом. Можда би Сејфудин Токић могао објаснити боље него ја о чему.
Управо у тексту наводим оно што се дешава подједнако код свих страна у овом рату, а највише код припадника бошњачког народа, јер је створена јавна сагласност да су жртве, како судским пресудама, тако и кроз медијско спиновање:
„Основа је страх и осјећај угрожености од другог, који може да роди агресију, али и рационализацију злочина над другима. Злочини постају социјално прихватљиви, јер су учињени превентивно, у одбрани властитог огњишта, породице, народа, вјере. Јавља се свијест о властитом народу (као жртви) и оним другима (злочинцима).“
Дакле, ви и не поричете да су се (можда) догодили злочини, али вам је у реду да нема казне за исте? Да ли бисте се усудили својим пријатељима послати мејл или поставити на друштвеној мрежи (уколико је користите) филм „Љуби брата“, који свједочи о одсјецању глава Србима на Озрену? Да ли бисте се усудили јавно позвати на равноправан третман Суда БиХ према свим злочинцима и прстом показати на онога ко је убио Цацу и ко штити „сарајевске Шеве“, јер им је био надређен у рату? Знате ви да је тај и сада у „високој фотељи“ у Сарајеву?
Шта је проблем ако пружам контрааргументе оном о чему је писао Киш?
Иво Андрић је писао о мржњи у БиХ од прије неколико вијекова, па је непожељан у лектирама у Сарајеву. Његош је избачен из лектирре и у Српској. По вашој нефашистичкој логици ви не бисте смјели имати различит став од Добрице Ћосића, такође великог књижевника?!
За себе сматрам да и не пишем нешто сјајно и то је разлог зашто се много чешће одлучујем да пишем коментаре него текстове. Ипак, некад кад ми је занимљива тема, одлучим се и да напишем, а то није у сврху моје политичке промоције. Чак мислим да ми више штете него користе, јер људи не цијене искреност. Више би вољели да им се додворавам.
Понављам, дајем вам право да коментаришете, дајете аргументе као анониман, али немате право да идете на дискриминацију личности тврдећи да није нешто прочитала (иако то не знате) или да није упућена или компетентна.
Овдје се мени покушава импутирати генерализација, а управо у тексту сам покушао да покажем да се не могу сви националисти једнако посматрати, јер је то широк појам. Људи који испољавају љубав према својој нацији и дјелима чине да она напредује не могу се сврставати у исти кош са нацистима, који асоцирају на највеће злочине у историји човјечанства.
Dražene,
da se ne ponavljamo do besvijesti,
u petom razredu u Federaciji djeca obrađuju pripovjetku Aska i Vuk, u sedmom razredu obrađuju pripovjetku Knjiga, u čitanci od osmog se nalazi jedna njegova pjesma i tekst o Ivi Andriću.u devetom razredu za lektiru imaju pripovjetke Ive Andrića,
U lektirama su zastupljeni i Nušić, Ćopić, Desanka i Ranko Pavlović, tekstovi Crnjanskog i mnogih drugih.
Pazi se, ne piši stvari o kojima se nisi dovoljno upoznao. Prije nego slijedeći put budeš pisao o lektirama u federalnim školama potraži Nastavni plan i program koji ima na internetu pa onda iznosi zaključke. Ovako samo pokažeš neiformisanost i podložnosti spinovima koje ti drugi plasiraju. Moje dijete u školi svaki drugi pismeni sastav piše ćirilicom, a ide u školu koja nosi ime po Husi Hodžiću, narodnom heroju koji je poginuo na Kozari boreći se protiv ustaša. Niko od moje porodice nije bio u ustašama, jedan djed je bio domobran i čitav rat je bio kod svoje kuće uz ženu i osmero djece, njegov najstariji sin je sa šesnaest godina otišao u partizane 1943. i na kraju rata donesen promrzlih nogu i sa živčanim slomom nakon bitaka protiv ustaša kod Odžaka. Otac drugog mog djeda je bio partizan i mom djedu su četnici držali nož pod grlom dok su ga tjerali da izače iz skrovišta. Pradjeda je kasnije od klanja spasio komšija Srbin koji je bio u četnicima.
Razmisli, o Andriću i lektirama pišeš laži iako ih sa dva klika možeš provjeriti – koliko je onda šanse da je tačno to što pišeš o mojim precima?
češnjak, 12.11.2013. 15:53:11
Написао сам: „Иво Андрић је писао о мржњи у БиХ од прије неколико вијекова, па је непожељан у лектирама у Сарајеву.“
Ви одговарате: „Prije nego slijedeći put budeš pisao o lektirama u federalnim školama potraži Nastavni plan i program koji ima na internetu pa onda iznosi zaključke. Ovako samo pokažeš neiformisanost i podložnosti spinovima koje ti drugi plasiraju. „
Немам времена да се бавим небитним стварима попут изучавања документа Наставни план и програм у бошњачком дијелу ФБиХ. Пошто ме оптужујете да „ПИШЕМ ЛАЖИ“, дајем вам сегмент из хрватског (неутралног) извора:
„Dio bošnjačke intelektualne elite – a sudeći prema reperkusijama očigledno društveno vrlo utjecajan – krenuo je frontalno na Andrićev opus optuživši ga da u svojim djelima „muslimane prikazuje u negativnom svjetlu“ ili da je njegovo pisanje „Bošnjacima nanijelo više štete od svih vojski koje su poharale Bosnu“. Takve i slične izjave, brutalni upadi u autonomiju književnoga djela sredstvima neprimjerenim njihovu fikcionalnom svijetu, instruiranje nastavničkoga kadra da „Andrićevo djelo uzima kao školski negativan primjer ideologizacije literature“ mogu dovesti, i već dovode, do vrlo teških posljedica. U Federaciji BiH tako sada ne postoji nijedna škola, ulica ili knjižnica koja nosi Andrićevo ime, a učenici koji danas pohađaju školu u njegovu rodnom Travniku ne znaju ništa o njegovim djelima jer o njemu ništa i ne uče.“
http://www.matica.hr/vijenac/460/Zakoniti%20ba%C5%A1tinici%20Andri%C4%87eve%20umjetnosti/
„Pripremio: Ezher Beganović
Prije petnaestak dana Nezim Halilović Muderris je u svojoj hutbi u džamiji Kralj Fahd, između ostalog, rekao: “Na Višegradskoj ćupriji, vakufu Mehmed-paše Sokolovića, zločinci su Bošnjake žive nabijali na kolac, a potom pekli na ražnju, asocirajući na roman Na Drini ćuprija, velikog četničkog ideologa Ive Andrića. Korištene su i druge najgnusnije metode zločina, nad kojima um staje.’’ Nakon objavljivanja ovih redaka, u domaćim medijima protiv efendije Muderrisa pokrenuta je neviđena medijska hajka koja je imala i elemente otvorenih prijetnji. Na Muderrisa su najprije najžešće udarili sljedbenici i istomišljenici Radovana Karadžića koji je ratne 1992. godine na stolove evropskih i američkih pregovarača o rješenju bosanske krize donosioengleski prijevod Andrićeve pripovijetke Pismo iz 1920. godine, sa sugestijom da je to relevantna povijesno-politička elaboracija “urođene međuetničke mržnje’’ kao argumenta da je etničko-teritorijalna podjela Bosne i Hercegovine najbolji način rješenja krize.
http://www.islambosna.ba/forum/politika-i-aktuelnosti/ivo-andri263-nobelovac-koji-je-mrzio-islam/?wap2
Aziz Kadribegović, urednik Preporoda, objavio je prije dvije godine u Takvimu tekst u kojem se po prvi put u našoj javnosti spominje pjesma “Kairski bazar’’, koju je napisao Niko Mirošević Sergo, prijatelj Ive Andrića i konzul nekadašnje Kraljevine Jugoslavije u Klagenfurtu u Austriji.
Kairski bazar – posvećeno mome prijatelju Ivi Andriću
Mujezin pjeva sure svome Bogu
Alah da mu oprosti, jerbo lažno pjeva.
Nije to ljubavi već pjesma gnjeva,
poziva na kavgu a odbija na slogu.
Pastirova koza,vezana za nogu,
oko sebe mlijeko nevješto proljeva.
A muhe se kupe, lijeni Arap zjeva
u prljavu svoju obavijen togu.
U prašini gustoj djeca zamazana,
otresaju nečist sa čupave glave,
dok džamija stara,
ko krastava rana zapušteno zjapi.
Svjedok prošle slave k nebu se uzdiše.
Miomiris gnoja i Homerov masni dio
ovnujskoga loja.
Ivo Andrić odgovorio je svome prijatelju Niki Miroševiću pismom u kome kaže: “Naročito me veseli tvoja lepa zbirka pesama, u kojoj ima i jedna posvećena meni. Mene također ova sredina smrada, loja, lenosti i pokvarenosti poklonika arapskog varalice guši, pa sam više u Beogradu nego u Bosni.’’
http://dijaspora-bk.de/forum_3/index.php?topic=2488.0
Akademik Muhamed Filipović se davne 1967. godine usudio izjaviti da je Ivo Andrić više nanio štete muslimanima u Bosni nego sve vojske koje su Bosnom prolazile. Za Filipovića Andrić nije samo antimuslimanski pisac, premda jeste i to, već je i subverzivno antibosanski, što je kudikamo konkretnija i opipljivija krivica, ravna gotovo izdaji domovine, a za račun tuđih, našem „bosanskom duhu“, stranih interesa. (Život, mart, 1967)
Prema Enveru Kazazu nije slučajno da se je neki nama anonimni vojnik (četnik) vojske takozvane republike srpske pred stranim novinarima u Višegradu 1992. godine mahao knjigom „Na Drini ćuprija“ i na nju se pozivao kao na argument za pravdanje čina „svoje borbe“ i temeljni uslov svog ideološkog opredjeljenja, znači uništenja Bošnjaka (Egzistencijalnost /Povijesnost Bosne – Interpretacija u zamci ideologije, Zbornika radova skupa „Andrić i Bošnjaci“, BZK Preporod, Tuzla, 2000.)
http://www.bosnjackooko.com/index.php?option=com_content&view=article&id=628:moralno-pokroviteljstvo-ive-andria-nad-izvreteljima-dva-genocida-nad-bosanskim-muslimanima-16&catid=44:ivo-andric&Itemid=75
Дакле, шта има рећи пратилац Алије Изетбеговића?
„Islamska zajednica je u to vrijeme dodjeljivala poslovne prostore. Ganić i Behmen su mi rekli da ću imati prednost na licitaciji za jednu radnju na Baščaršiji ukoliko srušim bistu Ive Andrića u Višegradu. Bista se nalazila na mostu, zadužbini Mehmed-paše Sokolovića, i zato je smetala. Naredili su da srušim Ivu Andrića kao “kulturološkog mrzitelja muslimanskog naroda”, kako su rekli. Pošto sam ja tada u Višegradu imao četiri radnje, rekao sam sestri Zuhri Šabanović da uplati novac za obećanu radnju, jer meni nije trebala. Ugovor je potpisan 18. februara 1992. godine i u njemu piše da će se vršiti “investiranje izgradnje dućana” u ulici Dženetića čikma. Na ugovoru se nalazi pečat Odbora IZ BiH Sarajevo i potpisi Zuhre Šabanović kao investitora i Omera Behmena kao naručioca radova. Bistu sam razlupao macolom, a sve je snimao Fadil Hajdarević, koji je video-kasetu predao u SDA. Sa tom kasetom su oni kasnije išli po arapskom svijetu kada su prikupljali novac i pokazivali kako su Bošnjaci srušili spomenik svog Salmana Ruždija.“
* Jeste li se barem dvoumili kada ste krenuli u rušenje biste?
Zadatak sam izvršio sa zadovoljstvom, jer sam mislio da pravim krupnu stvar. Ganić i Behmen me nisu nagovorili, već su mi naredili da to uradim. Rekli su kako je Andrić veliki neprijatelj bosanskih Muslimana.
* Pa, je li neprijatelj?
Veći su oni neprijatelji. Ako su Ganić, Bičakčić, Šaćirbegović muslimani, onda ja nisam musliman. Onda sam ja multikulturan. Oni su meni obećali naći advokate kada dođe do sudskog spora zbog rušenja Ive Andrića, međutim, kada se desilo što se desilo, nije bilo ni njih ni advokata. Sud Republike Srpske me u odsustvu osudio na pet godina zatvora. Sada znam da sam samo bio instrument politike, jer sam slijepo vjerovao ljudima u SDA. Nisam obrazovan i oni su to zloupotrebljavali koliko su mogli.“
http://www.e-novine.com/feljton/34459-Behmen-ruenje-Andrieve-biste-obeao-radnju-Baariji.html
Ова Муратова исповијест много тога говори о карактеру рата у БиХ, с тим да не помиње агресију муџахедина из Азије и Африке на БиХ. Говори Мурат и о наоружавању почетком 1992. године. А знамо да је паравојна формација „Патриотска лига“ формирана као страначка војска још 1991. године. Посебно је интересантна Муратова реченица:
„Ristoviće su ubili ljudi iz MUP-a i to je bilo političko ubistvo, namjera je bila da se pokaže Srbima kako nemaju šta raditi u Sarajevu.“
Веља Сикирица, 11.11.2013. 16:49:55
“(како којег народа, па српског, ви сте доказ да од нас нема грђег и стражњег)“
AMIN!
drazen78bl, 13.11.2013. 00:41:14
Bravo Drazene.
Mislim da si ovim tekstom jednim dijelom rijesio nedoumice kvazikomunista,kvazinacionalista,kao i onih “tolerantnih“struja(koje znamo odakle dolaze)
A znamo i kako bi nam te “strujice“poskidale glave sa ramena.
Dobar tekst.
A sto se tice ovih koji rodoljublju pokusavaju “nakaciti“neku tamo “konotaciju’…sta reci?
Nije tesko zakljuciti koji su im povodi.
Dražene,
ovo već postaje smiješno,
-Prvo napišeš: „Иво Андрић је писао о мржњи у БиХ од прије неколико вијекова, па је непожељан у лектирама у Сарајеву.“
A zatim kad te upozorim da iznosiš neistine ti kažeš:
– „Немам времена да се бавим небитним стварима попут изучавања документа Наставни план и програм у бошњачком дијелу ФБиХ.“
Jadno i smiješno i u potpunoj vezi sa mojim upozorenjem od samog početka vezanog uz tvoj tekst, a to je da nisi dovoljno educiran i osposobljen da opisuješ teme koje nisi istraživao. Za tvoju tvrdnju o „nepoželjnom Andriću u lektirama“, umjesto da tražiš potvrdu u dokumentu koji je primaran ti meni se nakon što si upozoren na činjenice pozivaš na neki tekst na koji si negdje nabasao.
U tom tekstu stoji više netačnih tvrdnji kojoe si prihvatio zato što odgovaraju tvom unaprijed zacrtanom svjetonazoru, a ne dao bog, da to provjeriš prije nego zacementiraš u svom mozgu kao nešto na što si spreman da se pozivaš u diskusiji.
U tekstu na koji se pozivaš stoji tvrdnja: „U Federaciji BiH tako sada ne postoji nijedna škola, ulica ili knjižnica koja nosi Andrićevo ime, a učenici koji danas pohađaju školu u njegovu rodnom Travniku ne znaju ništa o njegovim djelima jer o njemu ništa i ne uče“
Da li si provjerio te tvrdnje?
Nemoj da zbog ljenosti duha ispadaš smiješan.
U školama u RS uči se i da „Marko pije uz ramazan vino“
BANJA LUKA – Šta sve moraju da uče bošnjačka djeca u školama entiteta RS, poprilično ilustrira i čitanka za prvi razred gimnazije autora Vuka Milatovića i Branka Savića.
http://www.vijesti.ba/vijesti/bih/177333-skolama-uci-Marko-pije-ramazan-vino.html
češnjak, 13.11.2013. 10:59:44
У ФБиХ постоји и хрватска компонента и јасно да у званичним програмима је за сада немогуће протјерати Андрића, али у пракси свакако могуће. Имам проблем, јер ми рођак (који је до рата био директор школе у једном граду у ФБиХ), и данас повремено живи у том граду. Од њега сам из прве руке чуо ту информацију, а не бих човјеку да правим проблеме, јер је једва извукао живу главу у рату (само зато што је Србин).
Окачио сам вам цијелу тракавицу везану за прогон Андрића. Свједочење Мурата Шабановића недвосмислено потврђује да иза тог пројекта стоји државни врх Бошњака.
Искрено, ја никад не бих о Бошњацима нити о било којем народу написао ово што су писали Андрић и његов пријатељ. Но један је службовао у Берлину, а други у Клагенфурту, па ваљда утицај средине?!
Понављам, можда у Тешњу није тако, али провјерите мало да ли се негдје изостављају „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“. Ја вјерујем рођаку. Мислим да нема разлога да тако нешто измишља.
Андрић је мало већи од Киша, признаћете.
Ја сам мислио да су Марко (Краљевић) и Муса (Кесеџија) халфови, а види, један другог оговарају по форумима. Сигурно се сукобили око Виле Равиојле. 😛
Драги Муса, ми смо један народ. Да ти турски окупатори нису дошли на ове просторе, не би било ових клања и мржње. Шта је тај Сулејман, неки позитивни лик? Можда у главама српских доконих домаћица?
Коментари испод тог текста из Аваза добро описују оно што је и Андрић описивао. То је огледало БиХ. Нажалост.
Андрић је мало већи од Киша, признаћете.
Ni do koljena, kao ni Crnjanskom i Pekiću.
Meni je malo dosadan, smara, nobela je dobio politički isto kao i mnogi drugi pisci.
I Perl Bak je dobila Nobelovu nagradu, mislim stvarno.
Dražene,
„Понављам, можда у Тешњу није тако, али провјерите мало да ли се негдје изостављају „На Дрини ћуприја“ и „Травничка хроника“. Ја вјерујем рођаку. Мислим да нема разлога да тако нешто измишља.“
Da, Tešanj je multikulti sredina u kojoj su ljudi sigurno tolerantinij nego u Zenici, Tuzli, Sarajevu, Gračanici…
Reci, šta bi te zadovoljilo da konačno priznaš da si napisao laž? Ti se nisi pozivao na rošaka nego na tekstove koje si našao na internetu. Reci, grad i školu, do vikenda ću ti nabaviti snimak stranice iz dnevnika gdje je upisana nastavna jedinica o Ivi Andriću.
Šta je ogledalo BiH? Andrićevi tekstovi ili komentari u Avazu? Šta misliš koliki procenta ljudi u BiH piše i čita komentare na portalima. Izaši iz tog staklenog zvona internetskih prepucavanja i počni čitati prave knjige,
Čuj, „Andrić je veći od Kiša“,
o čemu ti to? Ko ovdej ima kantar da mjeri pisce? Šta mjerimo, tešinu, visinu, broj napisanih riječi? Kako se to mjeri veličina pisca i knjiševnog djela?
Opet ideš u besmislene poredbe kao i u tekstu i kao i u komentarima.
Već se pitam da li je to dijagnoza?
Vidim po BL ima mnogo grafita ,ljotić dimitrije-spas Srbije’. To nikom ne smeta.
Покушао сам прочитати ово Драсженово сматрање о национализму. Из неколико покушаја, али не иде. Иако нисам до краја прочитао, судећи по коментарима који су много зрелији и на вишем нивоу, ово сматрање је сигурно збрдаздола набацано градиво.
Ја сам Дражена давно упозорио да ће га дружење са Стевандићем заглупити, али момак не слуша.
Овај коментар пишем јер сам се некад налазио у сличној ситуацији. Ономад, када је Стипе Шувар био главни усташа (по Слоби), он је држао некакве говоре на конференцијама и новинари су били у јебеној ситуацији. Да пренесу комплетан говор, предугчко брате. Да извуку суштину, цвтц Милојка. То је немогуће.
Тако и ја са овим Драженовим текстом. Ни један честит коментар не могу написати, ништа потврдити нити оспорити. Риједак је то таленат. До сада су га показали само Дражен и Стипе.
partizan, 13.11.2013. 11:41:54
Ствар укуса! Андрића и Селимовића сам најрадије читао, али не подржавам те Андрићеве шовинистичке испаде. Оно што је написао у романима је, пак, истина, наша слика у огледалу.
Што се тиче Црњанског, највећи Његов познавалац на овим просторима је српски националиста (али не шовиниста и фашиста). Управо он наступа као дефанзивни националиста, без било какве мржње, и објашњава оно што и ја. У овом кратком видео он цитира Црњанског „ненасилно“.
http://www.youtube.com/watch?v=oNmDCn4TUQI
Нисам видио у Бањој Луци графите о Љотићу.
češnjak, 13.11.2013. 12:04:02
Постајете дрски!
Мултикулти објесите мачку о реп! Ја вам пишем оно што знам за Зеницу и НЕМОЈТЕ ДА МИ ПОДВАЉУЈТЕ ДА „ЛАЖЕМ“! Рођака не могу довести на Фронтал, нити би он смио јавно то рећи, јер живи повремено у Зеници. Цитирао сам 5-6 извора који недвосмислено потврђују протјеривање Андрића из БиХ. Чак и без било каквих доказа, шта очекивати у вријеме када Ејуп Ганић плаћа Мурату Шабановићу да руши Андрићев споменик, све с цитираним ставовима Ганића о Андрићу?
И Андрићева дјела и коментари у Авазу су огледало БиХ. Још су то они који користе интернет, а можемо онда замислити оне који не користе.
А дијегнозу поставите својој жени и дјеци, јер сте некомпетентни. Можда имате и огледало или вам је обичај да неистомишљенике вријеђате?
*дијагнозу
Симо Пјетлићу, хвала што си покушавао. 😉
http://img196.imageshack.us/img196/8224/ousg.jpg
Почео сам мало, па одустао… Велим себи: „шта се ту унеређујеш, кад знаш да је аутор мало националиста и фашиста и метросексуалиста и интерниста и хомосексуалиста, легебетиста… , ма све што хоћеш. КАо уосталом и онај партизан који је некад биЈо тешнјак и магнатера што бијаше магнум кримен или штогод слично…
Хоћу да кажем, а морам опет бити брутално искрен, да у развалинама бивше државе и на лешу религије светог тите, једина разлика између љевичара и десничара јесте у томе да ли дркају лијевом или десном руком, а ако недобог дођу на власт; локалну или „државну“ ДРПАЈУ зависно од политичке оријентације: лијевом или десном руком…
Дрпали би, а неки би и перверзије чињели и лијевом или десном ногом, да их није осујетио Бог, Дарвин или Мануел Барозо свеједно па им палац на ногама није раздвојио од осталих прстију као на рукама.
„
Musa, 13.11.2013. 11:09:29 [94432]
U školama u RS uči se i da „Marko pije uz ramazan vino“
BANJA LUKA – Šta sve moraju da uče bošnjačka djeca u školama entiteta RS, poprilično ilustrira i čitanka za prvi razred gimnazije autora Vuka Milatovića i Branka Savića.
http://www.vijesti.ba/vijesti/bih/177333-skolama-uci-Marko-pije-ramazan-vino.html
„
Pa šta?
To je dio literarne istorije srpskog naroda, onaj dio koji vama očigledno nedostaje. Kad smo već kod vrijeđanja nacionalnog ponosa, i nama recimo vrijeđa nacionalni ponos knjiga vašeg oca nacije Alije Izetbegovića – Islamska deklaracija. Pa šta?
Nekom grob generala Romela u Njemačkoj vrijeđa osjećanja. Pa šta?
Nekome ideja o multi-kulti državi vrijeđa osjećanja. Pa (opet) šta?
Jebeš državu koja svoje školstvo i sve ostale stvari gradi na osjećanjima. Uopšte ne kontam koja je poenta fokusa na sve to? Kad kažeš da ti nešto vrijeđa osjećanja samo otkrivaš da nemaš uopšte kontrolu nad istima, i nekako bi svi ostali trebali da vode računa oko toga.
Smiješno.
Što bi se reklo :
http://www.datgif.com/wp-content/uploads/2012/07/deal-with-it-slide.gif
hamurabi, 13.11.2013. 19:52:24
Па мусу и јебе чињеница да Марко као немуслиман „пије уз рамазан вино“. Ако си слушао скоро њи’овог гаутлајтера, провокатора и кркана-шумњака, али обрезаног?! Сејфу Токића, лијепо чо’ек у сред РТРС студија рече како ћемо полаХко сви бити „босанци“ патриоте који батале славу и вино а конзумирају ћамил шита и шеХрбета…:)))
Мани!
Тешан Подруговић, 13.11.2013. 19:43:42
“ а ако недобог дођу на власт; локалну или „државну“…“
Хахахаха…па ето тај твој Недобог, ти је дао да су ти такви дуго дуго на власти и дрпају и краду, а не крадуцкају ко што би рекао Веља сеља, већ брутално краду, а ти им дркаш курац, мустафа!? Настави дркати, брковити јарче!B-)