Борба против селфија се разбуктала.
Такозвани нарциштапови (narcisticks) забрањени су у римском Колосеуму, у Версају и у Сиднејској опери, извјештава Тајмс.

У Русији можете бити ухапшени због снимања селфија, а власти упозоравају на опасност сликања на погрешним мјестима, на примјер испред возова у покрету, јер је неколико људи тако погинуло.

Истраживања показују да људи који снимају бројне селфије често имају нарцистичку, психопатску и макијавелистичку личност. Такође гаје потребу за задовољењем и траже друштвено одобравање на интернету.

„Често се заборавља да нарцисоидни људи нису само егоманијаци, него и да их покреће прикривена несигурност“, каже Џес Фокс, асистент на Државном универзитету Охајо“. „Они воле „лајкове“, воле да им се призна вриједност.“

​Можда су исто толико лоши и родитељи који се осјећају обавезнима да сниме сваки тренутак своје породице. Брус Фејлер у недавном чланку за Тајмс каже да се претварао у таквог оца.

Ријеч године на енглеском: Оно кад се сликаш телфоном

Фејлер је касно почео да снима видео-камером, а до тада је фотографисао и одгајао дјецу уз разне забавне активности. "Добро је било то што су дјеца вољела и сама да снимају. Причвршћивала су камере за кациге за сплаварење, шепурила су се на часовима ходања по ужету и узбуђено су снимила кратки филм о својим рођацима крајем љета", написао је Фејлер. "Лоше је то што имамо толико снимљених филмова да их нико никад неће одгледати."

Опсесија биљежењем живота ограничава уживање у истом том животу.
На крају је Фејлер схватио да опсједнутост камером уништава његов породични живот.

Пен Холдернес, некадашњи телевизијски извјештач из Сјеверне Каролине, схватио је нешто слично. Кад је снимио своју породицу како обучена у једнаку божићну одјећу плеше по кући, снимак је стигао у националне вијести и имао је више од шеснаест милиона прегледа.

Свестан је лоших страна тога. "Престрављује ме могућност да се претворим у оца који говори:"О, па то је дивно, гдје ми је камера?" уместо да употребим мозак и уживам у тренутку".

Линда Хенкел, бака која воли да фотографише, жељела је да сазна како фотографије утичу на наше памћење.

Током писања студије објављене прошле године, Линда, когнитивни психолог, послала је студенте у умјетнички музеј и рекла им да неке предмете погледају, а неке да фотографишу. Показало се да су боље запамтили оно што су гледали него оно што су снимали.

"Када испитаник сними фотографију, као да дужност памћења преноси на њу", рекла је Тајмсу. "Рачуна да ће апарат памтити умјесто њега".

Подизање маније на виши ниво: Ова машина прави најбољи селфи

​Гледајући туђе успомене на друштвеним мрежама често се осјећамо лоше и наш страх да смо нешто пропустили се појачава. Ово стање се погоршава када се разне познате личности удруже, и непрестано објављују на интернету снимке забава који као да су пажљиво осмишљени да нас учине љубоморнима.

"Не само да нисам на овом дивном путовању у Кан него нисам ни на овој јахти у Кану са Жижи и Белом Хадид и Хејли Болдвин.", каже двадесетпетогодишња Емили Тес Кац, уредница у Хафингтон посту.

"И против воље заваравам се да би се сви радовали што сам тамо".

Студија објављена почетком ове године показује да гледање туђих постова само подстиче завист и квари расположење. Тридесетпетогодишњи Итан Крос, сарадник на тој студији и професор на Мичигенском универзитету, рекао је Тајмсу:

"Сви смо склони да дотјерамо своју слику на интернету. Стално посматрање лијепих тренутака у туђим животима не доприноси емоционалној добробити".