Специјални и паралелни домаћи производи (1)
Не постоји нити један наш производ који је 100% домаћи. Све што производимо и све што трошимо у већој или мањој мјери се заснива на увозним компонентама. ЕУ је имала дилему, пресјекли су и поједноставили ствари – производ који у својој вриједности има више од 50% домаћих компоненти је домаћи производ. Нема ту неке велике […]
Не постоји нити један наш производ који је 100% домаћи. Све што производимо и све што трошимо у већој или мањој мјери се заснива на увозним компонентама.
ЕУ је имала дилему, пресјекли су и поједноставили ствари – производ који у својој вриједности има више од 50% домаћих компоненти је домаћи производ. Нема ту неке велике мудрости. Увезеш кинески парадајз сос, пластичну боцу, зачине, запакујеш у картон из Хрватске, транспортујеш у француском комбију и опет правиш домаћи производ. Цијена кечапа је дупло већа од вриједности наведеног репроматеријала. Слично је са инстант супама, соковима, чајевима, гардеробом, детерџентима, млијеком, слаткишима.
Све су то заправо наши домаћи производи чија се вриједност састоји од око 50% увозних компоненти. Њихова куповина је добра ствар, много боља од куповине увозних производа који у себи немају нити грам домаћег.
Можемо ли боље, можемо ли више од тих 50%?
Убједљиво прво мјесто на ранг листи домаћих производа држи оно што сам направиш, убереш, окопаш, залијеш, осушиш и испечеш. Нема бољег чаја од оног који убереш на планини, осушиш на тераси, чуваш у папирној кеси. Наша дивља мента је непревазиђена, нити једна индустријска верзија није јој равна. Шипак, исто тако. Нема бољег поклона од ракије коју си сам пекао, одњеговао и у стакло запаковао. Нема боље зимнице од цвекле из твоје баште.
На другом мјесту су рођаци, познаници, њихови пријатељи, наши добри домаћини и честите сељанке. Шта ће коме индустријске павлаке и сиреви када су ту домаћи млијечни производи? Домаћи скоруп/заједница је прави специјалитет неупоредив са било чим што се може купити у било ком супермаркету.
Прва два мјеста су посебно симпатична јер потрошњом наведених производа вршимо директан атак на буџет и политичаре. Они од тога слабе вајде имају. Не пунимо ни банкарске рачуне тајкунима. Финансирамо наше село. Дворишта ће им бити сређенија, оранице веће а оструга и шикаре мање. Дјеца ће им студирати, неће гледати како да побјегну од нас. Ништа мање битно – успостављају се и посебни пријатељски односи. Одеш по сир и кајмак а добијеш и најискреније осмијехе и теглу најбољег ајвара.
Немамо ми нити једног града из чијег центра, на бицклу, не можеш доћи до првог села и доброг домаћина. Запад је овај посебан квалитет препознао и претворио га у тренд. Раде се озбиљне промотивне кампање.
Треће мјесто су изборили домаћи произвођачи који се уклапају у тржишне нише и парирају мултинационалним компанијама. Изненадићете се колико је тога. Полијени смо а мора се читати оно што по амбалажи исписују ситним словима. Најситнијим словима и у шифрама наведена је земља поријекла. Не требају нашим произвођачима државни подстицаји, њима требају потрошачи који су свјесни значаја куповине домаћег. Подизање те свијести је посао државе. Подразумијева добру вољу и не тражи посебне паре.
Ovo ko Hajdi
Pozdrav svima.Prvi put se javljam sa komentarom,mada sam dugo samo posmatrač.I drago mi je da se ne javljam oko neke političke teme iako sam bio i član jedne stranke i direktni učesnik proslih izbora ali nebitno to.Jako mi je drago da se ponekad i ovakve teme spomenu.Naime ovim poslom se direktno bavim,vlasnik sam seoskog domacinstva u selu Grbavcima,opstina Gradiska.Ideja mi se javila prije tri godine i krenuo sam u to,malo po malo izgradila se odredjena infrastruktura i funkcionise to kao porodični posao uz ponekog sezonskog radnika tokom ljeta.Ono sto je bitno na SD se mogu pronaci proizvodi što moji što od domaćina iz mog i iz okolnih sela.Dakle sir,kajmak,rakija,vino,povrce…Ono sto još nije zaživjelo je nake vrsta seoske pijace ili postajanje kataloga sa domacim proizvodima i proizvodjacima iz okoline,ali je u izradi.Evo npr pitam Vas sve za mišljene?Da li bi porodica iz Banja Luke ili iz Gradiske(udaljenost 18 odnosno 40 KM)došla do mog izletista ili nekog drugog,popili kafu,prosetali kroz sumske staze,pecali ribu obisli par znamenitosti.Nakon toga sjeli i rucali domace proizvode i pogledali katalog sa istim.Pozvali proizvodjace kojima bi se ispaltilo doci na lice mjesta i donijeti vama kupcima sir,rakiju,vino,mrkvu,papriku,paradajz itd.Jer ne mora voziti u Banja Luku niti u Gradisku niti prodavati ucjenjicacima tj. švercerima.Šta vi dobijate?Proveden dan u prirodi,pun gepek friskih proizvoda,30 % jeftinijih nego u BL na trznici ili još gore u konzumu.I najbolje od svega pomogli ste svog seljaka.Naravno ovo je ljepsa strana price,a sa druge stane je država,takse,nameti inspekcije.Nadam se da ce biti komentara i misljena jel me jako zanima vaš stav.Pozdrav sa sela 😉
Otpozdrav Bojane veliki čovječe.
Mislim da si pitanje postavio na pogrešnom mjestu jer ako se uključiš u dalju raspravu opljuvaće te ovdje raznorazne „gradske“ banjolučke seljačine po načinu razmišljanja.
Srce mi zaigra kada se javi neki pljoprivrednik.
Срце му заигра?! :D:D:D:D:D:D:D
@Бојан
Доста нас који коментаришемо имамо имања, рођаке, пријатеље који производе храну, али опетнису нам стално доступни, па купујемо на пијаци. Вјерујем да је Ваша прича привлачна за многе. Мени је најинтересантнија здрава храна и спреман сам платити и 30% више, ако сам сигуран да нема хемије као у производима које купим на тржници у БЛ. Често воће и поврће на полицама великих маркета изгледа катастрофално.
2012. сам и ја с пријатељима ишао на изборе као нестраначка листа “ Сви за Бањалуку“. Залагали смо се за реонске зелене пијаце у БЛ на којима би произвођачи продавали своје производе уз строгу контролу квалитета. Иако смо сиромашно друштво и преко 50% грађана купује оно што је јефтиније, сигуран сам да би многи плаћали и по 0,50-1,00 КМ скупље ако би имали сигурност да је храна органски произведена. Посебно људи који дјеци купују воће и поврће. Срамота је да ми не произведемо храну за своје становништво и да сељак нема тржиште за своје домаће здраве производе. Мислим да нам требају и неки модерни облици задруга. Не знам шта ради привредна комора?! Они би требали да уговори тржиште, произвођачи се уједине и произведу, све се на једном мјесту откупи. Осим тога,мислим да је прерада воћа и поврћа наша шанса. Није ми јасно зашто су Витаминкин ајвар и корнишони драстично скупљи од македонских. Вјерујем да може јефтиније, јер се високом цијеном испада из конкуренције. Мој познаник у Лијевчу има пластенике с паприкама, које извози у Аустрију и одлично зарађује.
Храна и вода постаје све битнији и све скупљи ресурс и ту је наша шанса. Ако не можемо извозити, можемо бар за домаће тржиште произвести. А и сеоски туризам може бити привлачан странцима.
Поздрав и свако добро!
Prva teza je potpuno tačna. Činjenica je da danas proizvodimo mnogo manje hrane za vlastite potrebe nego što je to bilo prije rata. Ljudi sa širokim okućnicama ne drže ni vlastite kokoške. Opet, znam mnogo ljudi koji i dalje ustrajno proizvode vlastitu zimnicu. To nisu siromašni ljudi.
Činjenica je da smo danas manje poljoprivredno aktivni, a da vrijeme koje smo nekada provodili u baštama danas ne provodimo produktivnije.
Drugi je problem nabava proizvoda od seoskih domaćinstava. Iskreno, tek od nekolicine ljudi kupujem njihove proizvode, nekad više kao socijalnu pomoć, a tek od pojedinih zato što znam da su pametni i čestiti i da prodaju ono što jedu i njihova djeca.
Zašto bih kupovao piletinu ili teletinu od nekoga za koga nisam siguran da ne kljuka životinje koncentratom. I ova „organska“ mitologija mi malo ide na živce jer se njive đubre sa svakakvim preparatima, seljaci neuko pršću voćke jer nisu educirani da sa tri puta manje sredstava mogu dobiti isti prinos. Mi trenutno nemamo nikakvu organsku proizvodnju jer se sve bez nadzora i kontrole trpa u isti koš.
Nisam za državne podsticaje da se podržava proizvodnja svinja ili kultura za kojima ne postoji potražnja na tržištu, ali država treba potaknuti projekte educiranja, odabira najkvalitetnijih sorti, a posebno naći načine da poduči seljaka zakonima tržišta, pronalaženja otkupljivača bez posrednika i ono što se često zaboravlja, a danas je jednako važno – podučiti ljude značaju originalne ambalaže, jasnog vizuelnog identiteta i povezivanja više proizvoda i lokacija u regionalnu priču.
I dalje čekam odgovor na pitanje da li je za autora ovog teksta tuzlansko pivo domaći proizvod ili je to, u skladu sa nazivom teksta Lav pivo iz druge države.
Koje radije popije?
Бојан, 03.03.2015. 09:46:49 [
Prvo, želim da pozdravim vas i vašu odluku da učestvujete u ovom vidu SLOBODNE LJUDSKE KOMUNIKACIJE.
Drugo, pozdravljam vaš komentar iz razloga što apostrofira jedno od iznimno važnih pitanja kakvima bi se društvo trebalo baviti.
Sad, vi postavljate jedno logičko i svakako svrsishodno pitanje: zašto ovdašnja populacija izbjegava ono šta im vi i slični nudite (boravak u prirodi, zdravu ishranu, „bijeg“ o sveopšteg sluđivanja od kakvih im se život sastoji i ino)? Istovremeno, konstatujete da izostaje pozitivna reakcija populacije kakvu je sa aspekta zdravog razuma svakako očekivati.
Suština vašeg pitanja i konstatacije poprilično jednostavno može se podvesti pod zaključak: mi smo „narod niske kulture“. Gro ovdašnjeg stanovništva je prije 10-20 godina „pobjegao“ iz ruralnih područja i „pogospodio se“. Takvima je „in“ otići na „izlet“ u tržni centar, sjediti na tarasi kafića i pratiti rezultate kladionica, a da ne govorim o „fejsbučenjima“ i TV sapunicama. Možete li uopšte zamisliti te „novokomponovane građane“ da zaprljaju obuću u nekom selu (kako su to činili 20-30 godina prije nego su se „dočapali asfalta“).
Dakle, bez obzira što su vaša razmišljanja i racionalna i svrsishodna, moraćete sačekati neke nove generacije, manje „pokondirene“… ako vam to nešto znači, vaša djeca imaju realnu šansu da materijalizuju san o kom vi snivate danas. Ja lično nemam potrebe za izletima o kakvima vi govorite obzirom da živim i prilično sličnim uslovima kakve ste opisali. Možda jedina razlika je što ja većinu viškova podijelim rodbini i prijateljima, a sve ostale uputim u Konzum, Intereks i slične „egzotične destinacije“. Nemam sad „bog zna koliko“ viška domaćih proizvoda, ali kad mi dođe „mušterija“ za nešto – uvek mu prvo ponudim to na poklon, a potom objasnim koliko je jednostavno proizvoditi sopstvenu ishranu, koliko je to isplativo, koliko zdravo i ino, pa čak ponudim i pomoć u realizaciji toga. Vjerujte da mi je zabavno posmatrati kako se svi „načelno“ slažu sa onim šta im predlažem, a samo gledaju kako bi „nagulili“ što dalje od mene. I šta reći takvima (!) – eto vam Konzum!
Na kraju, iskreno se nadam da ćete vi doživjeti da ostvarite svoj san i to ne samo radi vas lično, nego i zbog toga što bi realizacija vašeg sna bila ozbiljan pokazatelj OZDRAVLJENJA OVOG DRUŠTVA!
херцтреф, 03.03.2015. 10:05:29
Nećete zamjeriti na jednoj maloj provokaciji???
Šta mislite, od 170 000 članova SNSD-a koliko ih možemo podvesti pod „banjolučke seljačine po načinu razmišljanja“? Ili takvih ipak ima više u PDP-u?… Mislim na one „podgrmečke Banjolučane“… ili ih je, pak, najviše u strukturama SDS-a (onih „urbanizovanih“ tokom rata)?
Stvarno, šta mislite ima li u Banjaluci 200 porodica čije posljednje tri generacije žive u nekakvim urbanim uslovima?… o posljednjih pet generacija iluzorno je i govoriti, zar ne?
Pozdrav!
@ Бојан, 03.03.2015. 09:46:49
Dobro doš’o pobro!
Ne znam koliko ćeš imati uspjeha ali znam da radiš pravu stvar. Na sličnom sam poslu. Ne žurim. Cijenim da priča ima budućnost. Neće skoro doći ali doći će.
https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=MoMp-V_CRdc
Dva savjeta – napravi fejsbuk i okani se niskih cijena.
@ češnjak, 03.03.2015. 16:46:31
Odgovor na pitanje nije stao u prvi, staće u drugi dio teksta.
Našim domaćinstvima ne treba više od 100 duša koja bi redovno kupovala domaće mlijeko, meso, voće, povrće, brašno… to je 30tak porodica i prosječan mjesečni prihod od 4000 maraka. Nismo došli do ambalaže, vizuelnog identiteta. To je industrija a ja sam na umu imao potpuno drugačiji koncept – rukom ispisano na tegli ili flaši…
Hvala svima na pozitivnim komentarima.Samo cu reci par stvari.Nazolost ni sam se nisam uspio otrgnuti komercijalizaciji,naime morao sam ubaciti pivo,poneki sok,jer se mora prezivjeti.Samim tim stigla je i fiskalizacija ali i zaposlen radnik bar pola godine sto je za selo u danasnje vrijeme uspijeh.Ono sto je problem,slabo se ukljucuju ostali ljudi iz okoline.Treba nas što više jer nisam u mogućnosti sam proizvesti sve.Ljudi se slabo odlučuju na malo komercijale,marketinga a kvalitete ima.
Da sad svima ne odgovaram ponaosob,jos jednom hvala i dodjite na neku jagnjetinu ispod sača 🙂
ex,
ja upravo govorim o tome da je nemoguće da čovjek proizvodi lako kvarljivu robu i čeka na pragu kada će biti sunčan dan da nekome ne bude mrsko kupiti njegovo mlijeko.
Zato i ne govorim o industriji nego o edukaciji i marketingu.
Ljude treba naučiti da proizvode po tačno određenoj recepturi, da definišu svoj sir ili pekmez. Da ne lažu o sadržaju šećera ili konzervansa, naučiti ih da koriste tačne omjere đubriva i insekticida. Naučiti ih da za sto maraka odštampaju male naljepnice sa svojom adresom i brojem telefona, da poklopac tegle ne pokriju samo celofanom nego komadom platna i lijepim konopcem, da kada kupim njihov proizvod imam užitak i da ga nekome poklonim.
Da se udružuju u seoska (formalna ili neformalna) udruženja, da se razvoja priča oko njihove planine, rijeke ili doline, da svemu daju zajednički nazivnik, da znam šta i gdje mogu kupiti na Boriji, a šta i gdje u dolini Sane.
Da prave zajedničke table uz cestu, stranice na fejsbuku, promocije svojih proizvoda na gradskim trgovima…
To ne mogu pojedinci sami, treba ih usmjeriti i podržati, ne novčano ili podsticajima nego idejama, edukacijom, ustupanjem prostora…
To ne mogu pojedinci sami, treba ih usmjeriti i podržati, ne novčano ili podsticajima nego idejama, edukacijom, ustupanjem prostora…
Наравно да их треба усмјерити и подржати!
Ко и како?
Ко?-држава, власт, ресорна министарства, систем…
КАКО? – сигурно не овако:
Држава, систем, власт, умјесто да јача села, она их празни, подстиче сасељавање у градове и гашење имања.
Власти или олигархији је једини циљ да покупује гласачку војску која ће око њих створити заштитне прстенове, да их покрива у сумњивим работама,према оној“па народе ви сте нас бирали“ и да рекетира цијенама за комуналије.
Скоро сам навео један примјер како, умјесто да косе своје ливаде и хране 10,20 грла, власт је човјека довела да коси паркове по граду,супруга чистачица,а перспективно имање се гаси.Диже кредит за боље ауто, у свом селу ждере пиву и сарму на славама и бави се „политиком“. Кад се мало „угрије и озноји“ он раскопча јакну,а испод сијевне страначка мајица, тад и поведе пјесму „не дирајте милорада легенда је то“.
Власт ваљда очекивала да он буде лик и перјаница око које ће се окупљати остали, међутим он произвео само супротан ефекат. Нико није више луд.
Са дрге стране, деда се упокојио и оставио тројици унука земљу, шуму, шталу са десетак грла.
Најстарији завршио за месара, други пољопривредни техничар(НИЈЕ ПОНАВЉАО НИ ЈЕДАН РАЗРЕД),трећи исто неки занат.
Месар радио код неког „бањалучког месара“ две године, овај га буквално израбљивао, остао му дужан и неке мизерије од плате, отишао за Аустрију, оженио србијанку и скућавају се негдје у Србији…
Они повукли и другог брата. Овај други ради на швабиној фарми од 50 крава и 20 коња. Не смије буквално изаћи из штале,борави илегално, боји се полиције. Каже јебга, ал’швабо поштен, плаћа све у боцу и све по договору. Успио и он наћи тамо неку девојчицу која има папире, скоро направио свадбу овдје и каже сада нам је само задатак да извучемо и овог најмлађег.
Шта рећи о таквој „власти“?
Власти која доводи водовод на 500м од домаћинства ових момака и још пар кућа, те намјерно ту прекида, јер они нису „наши“.Па нопрмално да момци одоше.
Значи ту власт не интересује ни народ ни држава. Ко није са нама, ко није „наш“, он је отписан,не треба му ни вода ни живот, „коме се не свиђа нека иде“ итд.
Камо среће да је ово јединствен примјер!
Ове честите и вриједне момке сигурно није отјерало сиромаштво и неимаштина, или бар није на првом мјесту то, него нешто друго???
Зар нису могли они овдје подизати своју фарму са 50 грла, напајати са свог водовода, спавати у својој кући,подизати породицу, а не на швапском сенику.
Свако добро Бојане, али да знаш да свака медаља има и другу страну!
He, he, he… Simpaticno je Bojan postavio pitanje, vise lukavo. Ajmo redom, o ukusima se ne raspravlja. Moja majka je kupovala na preporuku mlijeko, domace, medjutim, poslije dva mjeseca to mlijeko nije bilo isto, razvodnjeno (valjda je imala vise musterija), i prestali smo kupovati to mlijeko. Bakice su donosile kajmak na pijacu, koji su prodale svercerima, a ti sverceri su margarin mutili u taj kajmak. Epilog toga je da sam poceo kupovati u prodavnici mlijeko u foliji, kajmak i ostale mlijecne proizvode.
Ja sam uvijek za domaci proizvod, ali da mora ispuniti odredjene uslove (kvalitet, higijensku ispravnost i prihvatljivu cijenu), sto moramo priznati malo ko na selu ima, uvijek fali nesto. To je u dobroj mjeri uticalo na ukupnu propast nasu.
Kultura turizma, kao i opsta kultura je na niskim granama, a to moras priznati je nasa greska.
BORISLAV R., 03.03.2015. 20:17:38 [143639]
Dragi moj Borislave naravno da vam neću zamjeriti. Tu smo nekad da se i našalimo i nije mi problem da primim šalu na svoj račun ali ova vaša ne znam na čiji je račun bila. Ako mene pitate, na moj nije. Ja ne znam koliko ko ima čalnova, a koliko od njih su „seljačine“. Obrazložio sam već da ovim pojmom „seljačine“ ne vrijeđam našeg vrijednog,hrabrog srpskog seljaka nego magarce koji na tako primitivan način vrijeđaju dame i majke pa još i javne ličnosti, nordne poslanice. Kako je jedan takav magarac iz Banja Luke, a i tako se potpisuje kako drugačije da ga zovem nego „banjolučka“ seljačina. Ako ste čitali primitivne ispade istog isto bi ga nazvali i vi. Zaista ne znam odgovor na vaše pitanje da znam ja bih sigurno odgovorio, ovako ne mogu da iznosim paušalne podatke. Ja bih volio da pišete u temi o struji, gdje sam direktno tražio i vaše mišljenje o najavi poskupljenja. Ako ste već pisali izvinjavam se nisam primijetio.
Hvala
Лектор би сугерисао:
*не Бања Луке, већ БањЕ Луке
**не исто би га назвали и ви, већ исто биСТЕ га назвали и ви
Требају нам опет вечерње школе и нераднички универзитет.
Boki, poxzdrav od cika prijedora. Svako dobro! Kuca nam je ni u selu, ni u gradu, zapravo, i u selu i u gradu. Proizvodili smo , pored svog posla, samo za svoje potrebe, povrce, voce, meso , jaja, ne zato sto nam je bilo potrebno, oboje smo imali dobar posao, nego da imamo zdravu hranu, da kod djece staramo radne navike, i uspjeli smo.
Sada u ovakvo jadnoj situaciji kad ljudi nemaju posla, da za sebe samo proizvedu, dobro je, kamoli da zarade koji dinar.
Bog nam je dao sve da ne budemo gladni, ali ovu harac vlast nemoguce je namiriti i podmiriti. Pozdrav i sretno!
Da se podsjetimo:
http://frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&idnovost=48756 #komentar
„Да ми се поново јави мејлом, па јој ја уз гусле и синтисајзер запјевам „имам страшног певца, скаче и на гуске и патке, а тек на ћурке…од милоште га зовем Симо Ороз“, па онда „Нееееда више није тако охола, Неееееда сада свима каже да. И Павићу, и Додику.““
češnjak, 04.03.2015. 11:23:47
Bojim se da je vaš pristup ovoj temi u potpunoj suprotnosti sa onim šta je Bojan predstavio u svom komentaru. To što vi predlažete odgovara obliku proizvodnje prilagođenom modernim oblicima tržišnog poslovanja (dakle, preko tržnih centara o kakvima sam govorio u svom komentaru).
Bojan pokušava da razvije jedan specifičan oblik poslovanja – ZASNOVAN NA NAŠIM TRADICIONALNIM VRIJEDNOSTIMA. To apsolutno nema nikakve veze sa „brendiranom i strandardizovanom proizvodnjom“ roba namijenjenih tržištu. Ono šta Bojan pokušava predstaviti mnogo se više tiče „životne filozofije“, nego tržišnog poslovanja. On predlaže nekakve vidove porodičnog, grupnog ili pojedinačnog boravka u prirodi i uživanja u zdravom okruženju (i biološki i psihološki posmatrano), konzumiranje tradicionalnih jela, domaćeg voća i povrća, mesa, mlječnih proizvoda i ino, razvoju ekološke kulture, poštivanja naše tradicije i štošta drugoga. Svi oni koji „okuse“ blagodeti takvog oblika življenja i poslije povratka u urbane sredine vodiće računa o svojoj ishrani, o boravku u prirodi u maksimalno mogućoj mjeri, o našoj tradiciji i kulturi. Dakle, u pitanju je jedna specifična paradigma POJEDINAČNOG I KOLEKTIVNOG OZDRAVLJENJA.
Znam da su mediji prebukirani raznoraznim „stručnjacima“ koji „umuju“ o tome kako se mi trebamo prilagoditi modernim društvima i načinima proizvodnje, no, meni je Bojanov pristup mnogo prihvatljiviji obzirom da nas vraća onim esencijalnim vrijednostima i principima na kakvima mi ovdje bitišemo vijekovima. Ove „moderno-menadžerske umotvorine“ vidimo gdje su nas dovele.
Pozdrav!
херцтреф, 04.03.2015. 17:49:10 [
O problemima isporuke i naplate električne energije već sam pisao, no nije mi teško ponoviti. Najveći problem banjolučke regije jeste PRIKAZIVANJE GUBITAKA NA MREŽI PREKO 35 odsto (više od trećine). Nema to mnogo veze sa stvarnim gubicima na mreži, nego sa privilegovanim položajem raznih tajkuna bliskih političkim moćnicima, kakvima radnici elektrodistribucije ne smiju ni prići radi očitavanja brojila ili prijaviti krađu el. energije, pa im preostaje da to jedino knjiže kao „gubitak na mreži“. Znači, na području NAJVEĆIH POTROŠAČA imamo NAJVEĆE KRAĐE struje i to je naš ozbiljan problem. Naši tajkuni se takmiče u prestižu i razmišljaju kako je umjesto plaćanja struje „mudrije“ kupiti novi džip, a polugladni penzioneri su najredovnije platiše utrošene el. energije. Primjera radi, u Prijedoru je prije par godina uhvaćeno 20-30 lokalnih „gazda“ kako kradu struju preko digitalnih mjernih uređaja, uhvaćen je i tip koji im je mjerne uređaje nezakonito prepravljao, i šta bi? „Ujeo vuk magarca!“. Normalno, naše političke „elite“ rješenje pronalaze u poskupljenju struje, što znač da će se naši penzioneri morati odreći nekog lijeka ili mlijeka… sveukupno – jadno da jadnije biti ne može…
Pozdrav!
Kad već govorimo o primjerima „iz prakse“ da i ja iznesem jedan. Moj komšija mlječne proizvode redovno nam donosi kući i (po njegovom prijedlogu) plaćam to objedinjeno. Dobijam izvanredno domaće mlijeko za marku po litri, a sir (onaj sa kajmakom, „punomasni“) po 5 maraka (mislim (?), pošto to žena reguliše. Uglavnom, dobijam „kućnu dostavu“ za 50% nižu cijenu od one „bijele vode“ kakvu prodaju u radnjama. Sa druge strane, komšija sa par krava, nešto ovčica, peradi i slično obezbjeđuje sasvim pristojnu egzistenciju svojoj prorodici (pristojnu u odnosu na prosjek, a nikako na „elitu“). Unutar te naše „zajednice“ (ima on još sličnih mušterija) svi smo poprilično zadovoljni, pa da ne kažem i prezadovoljni. Vjerujte, glupo je da ja svom „snabdjevaču“ to predlažem, ali i ako odluči da iste proizvode dostavlja po 50% skupljim cijenama – ja ću na to pristati i biti i dalje zadovoljan dobijenom robom i uslugom. Mislim da to dovoljno govori o mom zadovoljstvu sa tim šta mi taj čovjek obezbjeđuje!
@ BORISLAV R., 04.03.2015. 19:54:15
To je ta priča. Nikakvi brendovi, nikakve pijace, registracije, bar kodovi i fiskalne kase.
Ideja po kojoj seljak mora imati najmanje 50 krava da bi opstao – potpuno je pogrešna. Naš seljak se ne može i ne treba tući sa velikim sistemima. Nema potrebe za tim. To je skupa i teška utakmica. Bolje je pronaći tržišnu nišu.
Država od cijelog koncepta ima višestruke koristi. Mogla bi putem RTRS pomoći sa malim trominutnim promotivnim filmovima o domaćinstvima i njihovim domaćim proizvodima. To ne košta ništa a moglo bi pokrenuti priču. Cijenim da bi Bojan rado ugostio novinarsku ekipu.
Ја ћу започети производњу домаће халве, а тржиште, осим Приједора, ће ми бити Добој.
Па ваљда ће и двор, с обзиром на долазећу снајку постати твој купац? Ипак си ти режимски тип.
Ако, ако.
Змаје,
знам да ти је криво за турчење Добоја, па јави килавој опозицији да вам је слаба ова контра. Боли курац народа кога јебе Игор Додик.
Да су Тадић и Босић прави лидери већ би Обрен и сви одборници који су потурћили Добој били искључени из странке.
А њих двојица ћуте, што је знак одобравања.
Слажем се ја са тобом око овога у Добоју у потпунсоти. Само ме занима јели двор заинтересовам за халву, или се чека Бишћанка да врши требовања?
…а ниси ти сконто, он њу не јебе, он њу жени. А ко ће кога јебати, то ће се тек видјети?
И што је најважније, све ће им проћердадти була из Бихаћа. Потомци великог вође Милорада биће обрезани, ајој.B-)
Јебем ти живот, збиља је непредвидив. Снаћиће се Миле, и дати реално и рационално обећање, млада је потомак Гаврила Принципа! Хоће ли их Иринеј вјенчати? B-)
У сваком случају младенцима желим срећу.
„no, meni je Bojanov pristup mnogo prihvatljiviji obzirom da nas vraća onim esencijalnim vrijednostima i principima na kakvima mi ovdje bitišemo vijekovima. Ove „moderno-menadžerske umotvorine“ vidimo gdje su nas dovele.“
——————————————————————
Borislave, izvini, ali to mi je ono tolstojevsko utopijsko umrtljivanje. Očigledno se ne razumijemo, jer ovdje upravo ne govorim o prodaji preko tržnih centara nego o individualnoj prodaji, ali prilagođenoj današnjim uslovima.
Danas je lako privući kupca, ali ga je teško zadržati. I ta priča o esenciji i tradiciji je besmislena ako se ljudima ne promoviše na savremen način.
Govorim o tome da opština ili na primjer regija Romanija napravi drvene natkrivene štandove sa natpisom ROMANIJSKA PRIČA i na najprometnijim lokacijama ponudi proizvođačima da na tim mjestima prodaju i promovišu svoje proizvode. Samostalno ili udruženo bez ikakve naknade, ali uz obavezu da smiju prodavati samo lokane proizvode i ako se nekoga uhvati da prodaje smokve, breskve ili nešto slično da se tom oduzme pravo prodaje, isto tako onaj ko koristi štand trebao bi biti obavezan da ustupi svoje proizvode na nenajavljene analize i ako se utvrdi da higijenski ili sastojcima njegov proizvod da prvi put dobije opomenu, a drugi put zabranu prodaje svojih proizvoda na tom štandu. Stvar je u poticanju kvaliteta, jer ako me jednom na cesti neko prevari i proda zašećeren med ja više nikome neću vjerovati i kupovaću u trgovini.
Govorim o tome jer mi je glupo gledata sad od proljeća kako ri-četri mudoje sjede jedan do drugog i prodaju po dvije teglice jagoda. Ljude treba podsticati da se udružuju, da voćar i medar i sirar na jednom mjestu nude svoje proizvode i podijele vrijeme za štandom i više vremena na njivi.
A kada se zaustavim da vidim njegovu robu on treba imati makar isprintan popis svoje robe, svoju adresu i broj telefona, treba mu objasniti kako da i njegovo dijete doprinese domaćinstvu praveći prezentaciju na fejsbuku gdje će naprimjer domaćin objaviti da tog dana peče rakiju i da svako ko će biti kupac deset litara može doći da zajedno peku, ručaju i provedu dan, gdje će objaviti da možete doći sa djecom i sami sebi na njegovoj njivi nabrati jabuka ili krompira po cijeni duplo nižoj nego u gradu, pozvati grupu žena iz grada da se napravi zajednička dnevna radionica, da ih naučiš da ispeku pekmez, plate ga i odnesu kući, u lijepoj tegli sa lijepom etiketom i krpicom na poklopcu.
Ne znam koliko me možete pratiti i razumjeti, ali pišem jer znam da to funkcioniše
Pričam o tome jer znam slične primjere, imam poznanicu koja je u Sarajevo odlazila da gospojama drži radionice o pečenju pite, sada nekoliko njih svako malo ide u Holandiju ili Njemačku i tamo u sličnim radnjama i slastičarnama drže radionice o pravljenju bureka, hurmašica, baklava. Mlade generacije naših dijasporki i švabica plaćaju da im pokažeš kako da sami urade.PošaljI dijete da sa društvom provede rođendan, naprave kolač i provedu dan na zraku, preko Fejsa naručiš od seljaka da želiš da ti za jesen pripremi tri metra krompira…
Zato pričam o štandovima, o etiketama i prezentaciji – govorim o promjeni razmišljanja da je seljak neko glup i sretan ako mu daš marku, govorim o načinu kako da mladi ostanu na selu.
Kažeš esencija i tradicija – pola Bosne ne zna napraviti dobar sir, tvrdi, polutvrdi…, ne može seljak čekati ko će danas doći da kupi mlijeko, a onda naveče višak bacati svinjama zato što ni njegovi roditelji nisu pravili sir.
U zadnje vrijeme često kupujem kupinovo vino od čovjeka koji pokušava od toga napraviti svoju budućnost. Meni je to fantastična ideja.
Opet ponavljam, koliko god idealizirali seoski način života, našim ljudima treba edukacija, treba podrška, treba ih uputiti kako da za svoj trud dobiju više.
Više nego juče, da im djeca ne bježe od kuće da bi se otrgnula od srednjeg vijeka.
@ češnjak, 05.03.2015. 13:07:01
Problem sa štandovima i pijacama su troškovi. Ne mislim tu na organizovanje i natkrivanje već u prvom redu mislim na ljude koji bi stajali na tim štandovima i mrznuli se 6 mjeseci u godini. Bez 30 maraka dnevnice niko ti neće u novembru, decembru, januaru i februaru stajat po čitave dane na vjetru, ledu i kiši. Patnja je to, bolest, trošak od najmanje 20% od vrijednosti onog što se proda. Dodaj na tih 20% još 10% za inspekcije, kontrole i placarine, još 10% da se to doveze i odveze sa štanda i nema nas nigdje. Polovina vrijednosti domaćeg proizvoda ode niz vodu i više ne možeš prodavati litru mlijeka za marku niti kilu sira za 5.
Troškovi distribucije su ogromni i često prelaze troškove same proizvodnje. Eliminišemo ih konceptom koji je opisao Borislav. Fajs i ostale društvene mreže u cilju promocije se podrazumijevaju i tu se slažemo. Usvajanje novih znanja i receptura – također.
Litar domaće rakije je 5 maraka ali litar dobrog orahovog likera ili dobre travarice je 15 ili 20. Troškovi su proizvodnje minimalni. Otiđi za mjesec dana u planinu, naberi onog srijemuša, zalij rakijom i za 20 dana imaš proizvod koji će mnogima biti lijek i koji će se prodavati za tri puta više para. 50 litara ćeš prodat iz zajebancije.
Намјерно сам пропустао да коментаришем овај подстицајни ексов текст.
Баш да видим да ли ће се неко сјетити да помене песто пута поменути програм ЗОРЕ везан за производњу домаће здраве хране, односно за системско рјешавање пољопривреде као најважније стратешке гране привреде Српске.
Трећина свијете је гладна, за двије године половина, воде већ пола свијета нема, ми своју трујемо умјесто да је продајемо оним који је немају, јебем те државо, твоју водопривреду, пољопривреду и екологију.
ex-1978, 05.03.2015. 15:07:03 [
češnjak, 05.03.2015. 13:07:01 [1
U principu stvari nastojim posmatrati konceptualno. Tako i ovdje govorimo o dvije potpuno različite kategorije:
– prvoj, poljoprivrednoj proizvodnji u uslovima tržišne privrede,
– drugoj, poljprivrednoj proizvodnji kao osnovnoj ili dopunskoj djelatnosti PORODICE, i to u smislu nekakvog našeg tradicionalnog oblika.
Da bih bolje objasnio o čemu govorim vratiću se 30-ak godina unazad. Dakle, u doba najviših dosega jugoslavenske industrijalizacije postojala je prilično specifična „praksa“ prema kojoj su stanovnici urbanih naselja (gradova) redovno vikendom odlazili do svojih porodičnih seoskih imanja, najčešće pomažući roditeljima i rodbini, a ponekad i samostalno, te proizvodili dobar dio žvotnih potreba. Većina od njih nije na to bila natjerana nuždom (ekonomskom), nego se to materijalizovalo više kao SPOJ „ugodnog i korisnog“. Takav spoj ruralnog i urbanog održavao je bitisanje ruralnih područja, prenošenje „zdravog duha u zdravom tijelu“ na mlađe naraštaje (pa i tradicije, odnosa prema nasljeđu, ekološke svijesti i ino)…
Znači postojala je kontinuirana povezanost bar tri generacije (djedova, očeva i sinova) po direktnoj liniji, zatim održane veze veze po bočnoj liniji, znanje potomaka o svom porijeklu, o vrijednosti i korisnosti porodičnog imanja i da ne nabrajam dalje.
Istovremeno, imali smo (primjera radi) jedan Gavrilović, koji je opet funkcionisao na principima moderne tržišne privrede i bio prepoznatljiv brend i izvan naše države.
Sad, slijedi logično pitanje: šta imamo danas? Imamo na pretek „mudrovanja“, a prazne zamrzivače i ostave, imamo na pretek socijalnih slučajeva, a plodne oranice zarasle u korov, imamo brebukiranost „novokomponovanih građana“, a prazne biblioteke, pozorišta, muzeje… Danas se djed, otac i sin viđaju na mjesečnom nivou (u najboljem slučaju), a o ostaloj rodbini da ne govorimo.
Dakle, ovo o čemu govore i Bojan i EX-1978 (lako mu pamtim broj zbog godišta supruge) nema pretjerane veze sa onim silnim „umotvorinama“ kakve nam svakodnevno prezentuju, ali ima veze sa „zdravim razumom“ i sa NAŠIM MENTALITETOM. Svako društvo je sui generis pojava i kao takva se treba razvijati u okviru mentaliteta, tradicije, okruženja, potencijala i ino, kakvi ga određuju. Svako „kopiranje“ je čista budaleština u vidimo gdje je tako nešto nas dovelo.
Na kraju, dragi moj Češnjak, ta edukacija o kakvoj govorite ranije je u dobroj mjeri funkcionisala tako da je OTAC svoje znanje prenosio SINU, i tako smo vijekovima opstajali, pa čak se i razvijali u vrlo teškim uslovima. Danas sinovi postadoše „učitelji“ svojim očevima i eto nas na samom ambisu.
Pozdrav obojici.