Смрт Срба повратника

После двоструког убиства у селу код Урошевца, делегација приштинских власти покушала да убеди Србе да се не исељавају

Пљачке повратничких домова, каменовања, напади на цркву, претње, пуштање и чување стоке на усевима и по двориштима више нису вести, нити завређују неко посебно интересовање

„Наша заједница је решила да се исели из села, па вас молимо да нам помогнете, ако можете и кажете кудада одемо јер ми немамо куд, а овде видите како је… То вас молимо ако можете да нам учините, реците намгде да се селимо”,обратио се јуче Светислав Илић из Талиновца делегацији приштинских власти која је дошла да Србе повратнике убеди да се не селе из овог места.

Повод за овакву одлуку је двоструко убиство њихових сународника, рођака, комшија. Усвојојмалојприземнојкући у селу Талиновац код Урошевца убијени су српски повратници Љиљана и Милован Јевтић. Устрељени ватреним оружјем из непосредне близине, скончали су у свом завичају, а када су се 2004. године вратили у своје опустошене домове све је изгледало другачије: срећа због повратка, оптимизам, рад, храброст, комуникација с комшијама Албанцима и вера да је дошао крај избеглиштву давали су овим људима снагу и наду ће бити нормалног живота. Ретка су повратничка места где се таква воља за обновом могла видети и где су људи лишени било какве кривице мислили да почињу нови живот и да ће њих тридесеторо, заједно с Љиљаном и Милованом, бити само претходница повратка у град Урошевац и бројна околна насеља.

Представници међународне заједнице написали су стотине извештаја о успеху код Урошевца, а након само неколико месеци већина очекивања је пала у воду и све се свело на старце и средовечне људе који животаре у малим, једноличним, депресивним кућицама. Односи између Срба и Албанаца су постали другачији, највише због тога што су странци престали да дају новац. Изградња путева, водовода или канализације, што је био један од услова локалне албанске заједнице да се Срби врате на своје, принцип је који се свео на неку врсту подмићивања локалних Албанаца од стране међународне заједнице. То је постала пракса и у другим повратничким местима, па су, углавном, они који су опљачкали и уништили читава села, односећи све што се могло однети, укључујући и блокове из кућа, награђени и још једном профитирали, овог пута на повратку Срба које су пре неколико година отерали.

После краткотрајног почетног ентузијазма живот се своди на овешталу фразу „прихватања реалности” у којој повратници постају грађани другог реда и где је трпљење дискриминације начин живота.

Све што би у другим мултиетничким срединама подигло јавност на ноге, овде се ни не примећује: пљачке повратничких домова, каменовања, напади на цркву, претње, пуштање и чување стоке на усевима и по двориштима више нису вести, нити завређују неко посебно интересовање.

„Пре недељу дана један Албанац је напасао стоку у мом дворишту и у мојој башти и ја не могу ништа да урадим. Он лежи у хладу, а стока једе мој труд”, каже један од мештана полицији, министрима, њиховим заменицима који хронично пате од недостатка способности да се уживе у несрећу ових повратника. Градоначелник Урошевца Агим Алију говори на албанском, равно без застајкивања, већина га ништа не разуме, гледају у расушени дрвени под и чекају да заврши. Испред ове неомалтерисане црвене куће, у којој се сви зноје, чекају паркирани црни скупоцени џипови. Њима су овде стигли млади људи из власти, углавном Срби: Слободан Петровић, "заменик премијера" Хашима Тачија и "министар за локалну самоуправу", Радојица Томић,"министар за повратак", Саша Рашић,"заменик министра полиције", Газменд Хоџа,регионални директор "полиције". Они, пред Албанцима и странцима, заступају ове понижене и уплашене старце. Шта они могу да им кажу, ко од њих има петљу да Хашиму Тачију или неком од америчких дипломата саспе у лице истину о животу ових људи? Зашто истина овог уништеног и депресивног села, зашто патња његових српских становника, макар, не заслужује да буде виђена, због чега ће Милованово и Љиљанино убиство бити убројано у ону чувену фразу „јесте, тешко је, али знате, много више убистава има у Њујорку или Лондону”.Истина је, има више убистава…

„Је ли убиство двоје Срба довољан разлог да ускратите подршку влади Хашима Тачија, да кажете излазимо из власти уколико у одмах не пронађете убице”, питао је аутор овог текста Слободана Петровића. „Оно што је за мене јако важно јесте да се тај злочин расветли, да се починиоци изведу пред лице правде. Потпуно сам сигуран да ћемо укључити све људе који могу да утичу, на овај или онај начин, како би се проблем решио. За одлазак, за напуштање увек постоји прилика и то је нешто што се ради на крају”, сматра Петровић.

Једно од кључних питања је како у хаотичном систему етноцентричног друштва косовских Албанаца опстати или створити осећај елементарне безбедности. Официри Кфора су говорили „не можемо за сваког Србина обезбедити по једног војника”, сада из Полиције Косова говоре да „не могу обезбедити полицајце за сваког Србина”. У међувремену, део међународне заједнице је опет наградио Приштину и за јесен најавио окончање надгледане независности Косова. Нико није надгледао права, живот и слободу Срба, мало њих ће видети убијене Јевтиће, а прексиноћ, док је Талиновац био пун специјалне и осталих полиција које су истраживале убиство, разбијена је и опљачкана још једна српска кућа. Починиоце нико није видео, старци стављени у гето траже мало слободе, унесрећена породица Јевтић чека да преузме тела и оде што даље од зла, и завичаја.

Живојин Ракочевић