Слободно тржиште медија

Милош Грујић се на своме блогу запитао: Да ли јавни медијски сервиси требају да постоје?

Приватне телевизије праве огромне напоре да повећају број својих гледалаца и спонзора. Свакодневно преузимају и обрађују информације (и) од државних органа и објављују их настојећи да што више заинтересују грађане за свој програм.

Зашто се онда троши огроман новац пореских обвезника на одржавање „државне телевизије“? Да ли државна телевизија објективније преноси информације? Да ли било који други медиј финансиран новцем пореских обвезника објективније преноси информације?

У доба када постоји велики број приватних медија који нуде различите садржаје више смисла има прича о укидању него о одржавању постојећих медија. Ово питање добија на тежини када се зна да се укидањем медија, који се финансирају новцем пореских обвезника, може уштедити или боље распоредити прикупљени новац. На примјер, тај новац се може потрошити на унапређење судства или полиције. Зато се намеће питање:

Да ли „државне“ телевизијске станице требају да постоје?

Заговорници слободног тржишта сматрају да ни једној земљи, ма под каквим условима, није потребна национална телевизија. Да ли је онда „државна телевизија“ заоставштина СФРЈ?

У прилог тој тврдњи иде и запажање широке јавности да је програм свих „државних“ телевизија у регији инструмент владајућег режима. Преовладава и мишљење да је квалитет програма у најмању руку дискутабилан јер се своди на репризирање серија (насталих добрим дијелом захваљујући новцу пореских обвезника), емитовање тенденциозних емисија у којима и подржава владајући режим, а са најмање културно-образовног и забавног програма.

„Државна“ телевизија своје постојање оправдава и преносом наступа државне спортске репрезентације. Међутим, те наступе са добрим коментаром и пропратним садржајем, као и млађе и актуелније серијале, емисије или образовно-културни програме могуће је наћи на другим станицама. Зашто? Зато што се приватне телевизије отимају за сваког гледаоца и у складу са тим прилагођавају свој програм. Што нас враћа на први пасус.

Они склони завјерама кажу да је одржавање „државне телевизије“ политички мотивисано, јер се програм углавном своди на међудржавно препуцавање, одржавање пропорције запослених у државним органима и слично. У том случају и то су разлози за укидање „државне телевизије“, јер се финансирањем програма државних телевизија:

• шири мржња међу народима,
• отворено подржава владајућа партија или коалиција,
• јавни сервис користи као инструмент промоције владајућег режима,
• финасирају плате запосленика дискутабилних радних способнисти и квалитета, а гуше они који заиста имају квалитет, а због националног или неког другог „кључа“ не раде. Што нас, опет, враћа на први пасус.

Јасно је да се јавни сервис не може приватизовати. Како онда објаснити чињеницу да се порески обвезници присиљавају да плаћају мјесечно за постојање државне телевизије, без обзира на то да ли је гледају или не? Строго гледано, то личи на монопол. Изгледа као да се враћамо у доба информбироа када се плијенила имовина грађана за неплаћање услуга које не користе.

Приватни медији одређују своју циљну групу корисника и у складу са њиховим жељама и захтјевима праве програмску шему. То „прилагођавање захтјевима тржишта“ директно утиче на садржај, али мада не нужно, и на квалитет, програма. Приватне телевизије нису нужно бољег квалитета, али гледаоци имају избор-и свако ко гледа телевизију, може наћи нешто за себе. Власници приватнх медија чим установе да губе тржиште ће да ревидирају програм који нуде.

Телевизија (или било који други медиј) коју почне да прати највише људи, али и спонзора, највише ће да зарађује. То ће навести и остале медије да се понашају тржишно. У жељи да преузму дио тржишта, конкуренти ће копирати понашање тржишног лидера, а што ће узроковати расипање пажње потрошача-гледалаца. Након неког времена, када се тржишни колач раподијели, очекује се да неко поново „помјери границе“.

Сматра се да на јавним сервисима ради елита професије. Ту тврдњу не бих анализирао, али ако је истинитина у случају да јавни сервис и буде укинут-ти радници не треба да брину. Ако су елита, слободно тржиште ће препознати њихов квалитет и они ће моћи успјешно да наставе да раде свој посао, под истим условима, али у „другом дресу“. Баш као што то раде професионални успјешни спортисти.

Дакле, „државне телевизије“ немају и не могу да имају високу гледаност, па им треба субвенција. Рјешење је једноставно-слободно тржиште. Порески обвезници треба да буду ослобођени принудног плаћања нечега што је непотребно и скупо.

На тај начин ће приватном сектору бити препуштено да неометано, на слободном тржисту и у фер конкурентној борби, грађанима пружи услуге какве они заиста желе. Што је, отрпилике, одговор на питање из првог пасуса.