Слободан Перишић у Земљи чуда

До сада вам је био познат углавном као глумац, а од вечерас ћете га знати и као редитеља.

Слободан Перишић већ дуго глуми у Бањој Луци, али је паралелно са тим почео да студира и режију. Вечерас у Дјечијем позоришту Републике Српске у 19 часова, изводи се његова дипломска представа „Алиса“, по мотивима свима познатог дјела Алиса у земљи чуда, Луиса Керола.

Зашто си изабрао Алису за своју дипломску представу?

Па нешто је труло у Земљи чуда, то сви знамо. Питање је зашто? Ми свакако јесмо у Земљи чуда, али суштинско питање у овом случају је шта је у нама? Алиса не проналази одговоре на проблеме у свијету који је окружује, несвјесна да је извор истих она сама.

Она је одрасла особа која је у трци за свим глупостима којој јој околина сервира постаје равноправни играч у систему у којем је правило што прљавије то корисније. У којем провладава игра: себичлука, похлепе, зависти, самољубља…

Свих оних људских особина које су истински дјубар и трулеж у Земљи чуда. Управо њено одрастање у таквој реалности је довело до руба пропасти, губитка креативности, финансијске несигурности, распада породице…

Да ли ће она код теба бити комад за дјецу или одрасле?

„Тема одређује облик“ каже чика Стримберг. Представа је запакована за дјецу, али као и свака добра прича има своју позадину, дубину. А та подјела на одрасле и мале је, вјерујте, бесмислена.

Поново идеја система.

Већ си академски глумац,шта те је навело да завршиш и режију?

Могућност изражаја далеко је већа, што је на крају коначна потреба сваког од нас. Материјализацја идеје у ваљда неке племените сврхе, а искрено да ти кажем, досадило ми да ми и свако режира.

У сваком смислу и на сваком плану.

У овој представи не играш, намјераваш ли касније редовно да глумиш у својим редитељским дјелима?

Не би ли то била једна од особина које смо малочас помињали? Нема потреба зе тим. Уосталом има пуно бољих глумаца него што сам ја.

Какви су ти даљи планови? Остајеш овдје или идеш у иностранство, позориште или филм?

Тренутно једино што ме задржава овдје јесу људи који ме окружују. И то је несумљиво највеће богаство које посједујем. Са друге стране, други неки људи ме тјерају одавде. Они су музејски примјерци свих ових особина горе наведених.

Сигуран сам да ће неки нови људи који долазе направити промјене у позитивном смислу. Неки млађи племенити људи, који ће, колико толико, задржати ту чистоту са којом долазимо на овај свијет и да ћемо коначно почети да његујемо наша, не стечена, већ Богом дана знања и осјећања.