Слободан Дурмановић: Није само Додик правио заокрете

У другом дијелу интервјуа којим Фронтал.РС започиње серијал Непитани, новинар БНТВ одговара на питања (гео) политичке природе.

У овом дијелу интервјуа Дурмановић подсјећа на вријеме кад је спомен вехабизма међу босанскохерцеговачким муслиманима аутоматски проглашаван великосрпским национализмом, говори о односу Турске према Српској, а неколико питања посвећени су овогодишњим локалним изборима и домаћим политичким приликама. Будући човјек од пера, Дурмановић не жели у нечему остати недоречен, па када већ има простора, готово сваки његов одговор би могли објављивати као анализу.

Постоји ли опозиција у Српској, са посебним освртом на ону највећу?

-Опозиција актуелној власти у РС постоји и у последње време не пропушта ниједну прилику да се огласи оштром критиком на рачун власти и конструктивним предлозима, а то се, на пример, добро видело у НС РС приликом расправе о законима о ПИО и о правима бораца, породица погинулих бораца и ратних војних инвалида. Било је ту и промашаја, али и промашаји су, као и поготци, саставни део утакмице.

У последње време чули смо барем по једну вредну иницијативу из редова ПДП и ДП, а СДС увелико представља своје анализе, те износи и предлоге за решење проблема. Ипак, нису сви тимови СДС тако јасни у ономе што та странка нуди. Чини ми се да су најдаље одмакли тимови задужени за области здравства и правосуђа, нудећи и аргументовану критику и решења која начелно изгледају сасвим пристојно.

Но, озбиљној опозиционој странци свакако не би било на одмет да формира и своју владу у сенци која ће, на једном месту, артикулисати критике и могућа решења у сваком тренутку. Мени је, рецимо, посебно занимљива идеја коју је СДС изнео још раније о фискалној децентрализацији РС, наслоњена на Европску повељу о локалној управи и самоуправи. Чини ми се, заправо, да она може допринети уобличавању по четири-пет снажних урбаних центара на истоку и западу РС, који би представљали језгра развоја РС.

Дакле, истрајавање на приступу да сваку критику прати барем понуда решења у начелу и СДС и осталим опозиционим странкама никако не може смањити рејтинг, али за повећање утицаја у народу није могуће ослонити се само на пад угледа власти, већ је потребно, чини ми се, почети представљати и своје кандидате за важније функције, уколико у опозицији имају намеру да након следећих избора преузму одговорност за вођење РС.

Било би много поштеније рећи и ко су људи који ће учинити оно што странке бирачима обећају. Када би, рецимо, имали понуде именом и презименом са две-три стране(кандидати за премијере и два-три министра, за почетак) тада би бирачи могли још боље да процене озбиљност такмаца.

Локални избори сан очекују у 2012. Како ће изгледати предизборна година, да ли ће избори донијети неке промјене?

– Рано је говорити о томе како ће изгледати изборна година, тим пре што још није јасно хоће ли опозиционе странке наступати са заједничким кандидатима за начелнике барем у једном броју општина, односно да ли ће правити прећутне договоре да неки не истичу своје кандидате како би се спречило расипање гласова.

Када је, на пример, реч о Сребреници, није нескромно очекивати да релевантне српске партије/партије са седиштем у РС наступе заједнички, како би од локалне власти, поред Бошњака, бољитак могли да осете и тамошњи Срби. На локалним изборима је посебно важно и ко су именом и презименом кандидати, јер, као што се и до сада пуно пута догађало, некима ни слике са председником странке или јаком странком иза себе, нису помогле да победе.

Са досадашњим актерима, велике промене не треба очекивати, али мање промене су изгледне ако на површину испливају нека нова имена по општинама и градовима која ће покушати да се енергичније заузму за интересе грађана од постојећих персоналних гарнитура. Очекујем да се на изборима појаве и локалне независне, грађанске листе које ће прецизно идентификовати специфичне проблеме у локалним заједницама и можда понудити боља решења од оних која нуде постојеће политичке партије.

Или ће барем, рецимо, моћи да покушају да покажу да поседују већи степен друштвене одговорности и солидарности са грађанима, па да, на пример, за почетак смање плате у својој локалној управи на позицијама на којима су оне безобразно високе. А да ту наоко малу разлику преусмере, на пример, за помоћ социјално угроженима, породицама са више деце и на сличне иницијативе. Мислим да би се тим наоко малим потезима могло показати да постоје људи који су способни да уведу мало више реда у својој локалној заједници, а што би их онда кандидидовало да се ухвате у коштац са много већим проблемима на републичком нивоу.

Промене су неизбежне, само је питање којом ће се динамиком одвијати. Прилично сам уверен да ће честитост, рад, солидарност, скромност, пристојност и друге врлине – поготово у новој години кризе – бити више цењене у народу од политикантских „вештина“ разноразних брбљиваца и разметљиваца у постојећим странкама, па ће и у тим странкама неминовно долазити до промена. Поред тога, у Семберији не треба измишљати топлу воду, јер је већ има у изобиљу, па не би било лоше да се појави неко ко ће се много више заложити да термоминерални извори буду искоришћени у још већој мери.

Већ се пар пута понавља ситуација да у Бијељини СНСД побјеђује на парламентарним, а СДС на локалним изборима. Шта је узрок тој појави?Може ли се то поновити, или се Бијељина заситила СДС?

– Узроци два узастопна пораза СДС од СНСД на парламентарним изборима у Бијељини нису битно другачији од узрока пораза на тим истим изборима у другим крајевима РС. На изборима 2010. године СДС није лоше прошао, имајући у виду да су дозволили да предуго трају унутрашња трвења у сопственим редовима, а неки међу њима су, чини ми се, мислили да ће им власт пасти у руке уколико неколико месеци до избора буду засипали тадашњег премијера оштрим критикама.

На крају је испало обрнуто, па је баш захваљујући популарности свог председника г. Додика, СНСД добио знатно веће поверење бирача него СДС, мада та разлика на подручју Бијељине и није тако драматична. Ипак, популарност г. Додика није била довољна да донесе победу г. Гаврилу Бобару и листи СНСД-а на општинском нивоу, мада је, чини ми се, натерала СДС да више ради на придобијању подршке него икада пре.

Треба најпре сачекати да видимо ко ће бити кандидати СДС-а и СНСД-а, а уколико их буду предводиле „јаке“ личности попут г. Бобара и садашњег начелника општине г. Миће Мићића, извесно је да би „борба“ могла бити неизвесна. Обојица су, у међувремену, учврстила своје позиције у бијељинским огранцима две најјаче странке, па је тешко замислити да ће неко други уместо г. Мићића бити кандидат СДС за начелника општине са више шанси на победу, као што је тешко замислити да на избор противкандидата из СНСД пресудан утицај неће извршити г. Бобар, уколико он сам не одлучи да поново буде противкандидат г. Мићићу.

Међутим, као ни онда, тако ни сада не верујем да би г. Додик могао пресудно допринети евентуалној победи СНСД: то би, рецимо, пре могла бити последица унутрашњег врења у СДС које у свакој странци доводи до смањења способности за ефикасно управљање и сопственим и јавним ресурсима. Мислим да би било право чудо да било која од две странке сама освоји апсолутну одборничку већину. А ако то чудо и овога пута изостане, ваља знати да је у потрази за коалиционим партнерима СДС до сада био успешнији од СНСД, што опет не значи да СНСД у том послу не би могао бити исто тако успешан ако у броју одборничких мандата претекне СДС.

Прошла је година дана од поплаве која је, између осталог, задесила и Бијељину. Да ли су се институције снашле у рјешавању проблема, колико раде да се то не понови?

– Новца за исплату стварне штете од катастрофалних поплава у Семберији није имала ни Влада РС, ни општина Бијељина. Надокнађен је део, заиста не могу да тврдим колико је то, али незадовољства људи је било и има га и данас. Барем су се људи обраћали нама у медијима да истакну своје проблеме, а и сам срећем и знам људе који тврде да им добар део штете није надокнађен, на пример за утрошену струју за сушење просторија.

Због тога се не би зачудио уколико и то неким делом буде утицало на исход следећих општинских избора. Али, не престаје да ме чуди та небрига свих власти у Семберији, БиХ и РС у последњих тридесетак година, колико насипи нису обнављани нити грађени. Посебно сам био запрепашћен чињеницом да постојећи насипи нису реконструисани ни до ове јесени, тим пре што је Влада РС то изричито обећала. То што новац од кредита за ту намену није на време обезбеђен – слабо је оправдање. Углавном, сада се реконструкција обећава на пролеће.

СНСД је први пут дошао на власт као фаворит западних сила, а сада имају јак проруски став. Како то видите и објањшавате?

– Питање није потпуно, јер се тиче само једне странке, а у „заокрету“ који помињете не могу се заобићи ни остале странке у РС. Осим тога, период на који се ваше питање односи протеже се на последњих 12 година, па ми је тешко да укратко опишем трансформацију политике и СНСД-а и других странака. Али, хајде да покушам. Дакле, г. Додик је као вођа странке са два посланика добио први премијерски мандат не само захваљујући фаворизовању од стране водећих западних сила, него и уз директну подршку тадашњег председника Србије и Југославије покојног г. Слободан Милошевића. Претходило је томе и фаворизовање овдашњих социјалиста и коалиције „Савез за мир и прогрес“, коју је директно г. Милошевић подржао, с тим да се, колико се сећам, као фаворит пре г. Додика појавио г. Младен Иванић.

Дакле, без благослова г. Милошевића – који је, изгледа, био уверен да су његове одлуке најбоље решење за РС – тешко су западне силе могле било шта да учине у РС и раније. Одбијање СДС-а да подржи Венс-Овенов план, односно крајња резервисаност вођства РС да подржи потписивање Дејтонског споразума су „инциденти“ који потврђују поменуто правило. Први фаворити водећих западних сила на власти у РС били су, дакле, чланице коалиције „Слога“, у којој су водећу улогу имали дојучерашњи СДС-овци који су основали СНС плус социјалисти, а г. Додик их је „повезивао“ на месту заједничког премијера. Чињеница је да је та коалиција дала почетни импулс стварању „функционалне“ БиХ, (не)вољно учествујући и у збацивању са функције председника РС г. Николе Поплашена.

Међутим, већ у следећа, само два изборна циклуса, СДС и ПДП ће, заједно са СНСД-ом, дати још већи допринос стварању „функционалне“ БиХ на уштрб дејтонских надлежности РС. Врхунац је био учешће у изради „априлског пакета“ уставних промена, који је био највећи подухват српских политичких минималиста. Интересантно је да су тадашњи догађаји показали да су западне силе међу Србима нашле највише својих фаворита: само су малобројни радикали били против тог „пакета“ међу политичким Србима, на истом питању се међу Хрватима поцепала најјача странка, а само су оштре поделе међу бошњачким политичарима „спасле“ РС од повеликог распакивања дејтонског Устава БиХ. Срећа па су се у тзв. „полицијској реформи“ и водећи српски политичари призвали разуму, па се спасло што се спасити могло. До озбиљнијег призивања разуму међу водећим српским политичарима долази са јачањем утицаја Русије на Балкану, па тако и у БиХ.

„Враћањем“ Русије на Балкан и г. Додик схвата да РС добија много бољег спољнополитичког савезника од водећих западних сила у одбрани дејтонског статуса РС, мада ни то није много помогло г. Додику да се не упусти у краткотрајну епизоду разговора о четири територијалне јединице у „Прудском споразуму“. Персоналним променама у врху СДС-а, и та странка заузима озбиљнији приступ политичкој одбрани РС неголи за време председниковања Драгана Калинића и Драгана Чавића. Па, ипак, мислим да није сасвим тачна тврдња да СНСД има јак проруски став зато што има добру сарадњу са „Јединственом Русијом“ која се манифестује руским инвестицијама у РС.

Примера ради, постоје неке разлике у односу према НАТО-у и унутар сваке од две водеће странке у РС: у СНСД-у смо имали јавне гласове који се залажу за приступање НАТО-у, док врх странке поручује да ће се о томе народ изјаснити на референдуму; у СДС-у, с друге стране, имате и гласова који се оштро супротстављају чланству РС/БиХ у НАТО алијанси и залажу за још чвршће везивање за Русију, док вођство преферира да се питање (не)приступање НАТО-у веже са будући однос Србије према међународним војно-политичким савезима.

Однос према НАТО-у остаје, заправо, од велике важности у односима Срба с обе стране Дрине са Русијом, имајући у виду да НАТО одбија да да Русији тражене гаранције да свој противракетни штит неће бити употребљен против руских интереса, па су тако и односи Русије и НАТО-а мало захладнели. Напокон, ономад је руски премијер г. Владимир Путин у Београду поручио да се земље учеснице „штита“ могу сматрати метом Русије, а, с друге стране, како изгледа бити мета напада НАТО-а уверили смо се с обе стране Дрине. Узимајући све то у обзир, најразумније ми у овим временима делује залагање за војну неутралност и Србије и РС, односно целе БиХ, што свакако није ни антируски, ни антиНАТО став.

У којој мјери је Турска опасност за РС, и како требамо гледати на јачање њеног утицаја?

– Турска је међу првим чланицама НАТО признала самопроглашену државу косовских Албанаца на Косову и Метохији, тзв. „Републику Косово“. То је у старту избацује из реда непристрасних помагача за решење проблема на Балкану, за разлику, рецимо, од Русије која се принципијелно залаже за очување територијалне целовитости и Србије и БиХ. Уосталом, турска дипломатија и не крије да подржава захтеве бошњачких политичара за што снажнијом централизацијом БиХ.

Но, колико год да изгледа природно да Турска стоји иза политичких ставова Бошњака у БиХ, у најмању руку је исто толико неприродно очекивати да се РС одрекне својих уставних полуга заштите у БиХ. Дакле, ако се узме у обзир утицај “меке моћи” коју шири Турска на Балкану и “џамијска дипломатија” турског министра спољних послова Ахмета Давутоглуа – а у контексту његове геополитичке замисли да Србима „не треба препустити целу источну Босну већ стремити одржавању коридора код Горажда због везе са Санџаком и Косовом“ – онда српским политичарима у РС не преостаје ништа друго него да закључе да им следи непоколебљива одбрана дејтонских принципа уз помоћ Русије и Србије, као својих кључних савезника, али и свих других чинилаца у међународној политици који схватају да дејтонске БиХ нема без РС.

Ипак, не верујем да ни Русија и Србија – а ни било ко други – могу битно допринети очувању положаја РС, ако би то српски политичари у РС можда пропустили да учине у некој (не)прилици.

Да ли мислите да се опасност вехабија потцјењује или прецјењује, у медијима и иначе?

– Када сам објавио први озбиљан рад о исламском радикализму у тематском броју НСПМ-а 2006. године, уредништво га је класификовало као научни рад, мада нисам имао ту врсту претензија, већ сам само имао намеру да напишем један пристојан чланак на темељу истраживања и укрштања различитих извора, из чисте знатижеље. Међутим, запрепастио сам се када сам сасвим случајно открио да је део тог рада публиковао Хелсиншки одбор за људска права у Србији у свом издању под називом „БиХ – језгро великосрпског пројекта“.

Од тада до данас примећујем да се проблем вехабија у медијима више потцењује, него што се прецењује, при чему се указивање на опасност од деловања вехабија покушава умањити дисквалификовањем сваког ко на опасност аргументовано упозорава. Од упознавања с том појавом, нисам приступао сензационалистички проблему исламиста у БиХ – а вехабијске групе су срж проблема – већ сам се у својим радовима на ТВ БН, у „Новом Репортеру“ и НСПМ-у већином ослањао на ауторе који пажљиво прате ту тему.

Сем неколико ауторитета у овој области у РС и Србији, на опасност од вехабија већ годинама у ФБиХ најозбиљније упозорава неколико тамошњих аутора, полазећи од чињенице да вехабије у првом реду представљају опасност за босанске муслимане. „Забављени“ својом муком, разумљиво је да се они превише не упуштају у могуће последице деловања вехабија у хришћанском комшилуку. Мени се чини да су већ и та упозорења у ФБиХ сасвим довољна да се и медији у РС више баве овим проблемом, не би ли подстакли јавност на питања безбедносним агенцијама о томе шта оне заиста чине да смање терористичку претњу.

Запрепашћујуће је да директор Обавештајно безбедносне агенције(ОБА) БиХ Алмир Џуво изађе и саопшти да би јавност била итекако забринута да зна све што зна ОБА, а да јавност остане ускраћена за податке о томе шта све чини ОБА да би грађани били што безбеднији. Такође је запрепашћујуће да из МУП-а РС оде у јавност једна необична информација о деловању вехабија у РС у којој се, између осталог, наведе да неке вехабије изводе вежбе ловачким оружјем, а да затим остане неразјашњено да ли им је МУП РС дао дозволу за то оружје, односно зашто им није оружје одузето, ако су, практично, проглашени опасношћу по националну безбедност.

У РС постоје стручњаци за безбедност који се веома озбиљно баве том причом, али се они у медијима појављују углавном када се догоде терористички напади или „мали“ инциденти у којима су вехабије актери. Да се опасност од вехабија прецењује – тако се данас мисли једино у оним круговима Исламске заједнице у БиХ у којe стижу обилате донације из Саудијске Арабије. Јасно је да кључне токове исламске мисли у БиХ обликује ИЗ у БиХ, али најбитнија чињеница за диференцирање проблема (ре)исламизације босанских муслимана јесте то што што унутар саме ИЗ у БиХ постоји низ ауторитета који не само да сматрају да су мисионари школовани у Ријаду бољи од домаћих, већ су спремни да толеришу и деловање вехабијских група и онда када се те групе не устежу да мање-више отворено исказују разумевање за насиље, па чак и да га унапред оправдају.

На то јасно упућују неки ранији примери јавних иступа Незима Халиловића-Мудериса, високог званичника ИЗ у БиХ, декана Исламског педагошког факултета у Зеници Зухдије Адиловића и да не набрајам даље. Описујући тренутно стање у врху ИЗ у БиХ, израз „вехабијски уљези“ није употребио неки хришћанин, већ професор сарајевског Факултета исламских наука Решид Хафизовић, истичући да се под окриљем врха ИЗ у БиХ ствара веома плодно тло за деловање„нових муслимана“ које није ни најмање мирољубиво ни према оним малобројним Бошњацима који се осмеле да јавно критикују њихово мисионарство. Шта онда да очекују они који нису муслимани у БиХ ? Изгледа да у наше време преостаје само да чекамо ко ће повући следећи потез: безбедносне агенције да спрече могуће насиље неке од вехабијских група, или ће неки од тих „бунтовника“ – инспирисан „радовима“ својих идола са Кавказа, Авганистана и Ирака – бити бржи.