Славиша Раковић: Влада неспремна за дијалог, а опозиција да пређе границу изазивања

Потреба за расправом о економским питањима у нашој јавности као да никада није била претјерано заступљена. Али ми смо упорни да дамо што више мишљења.

Наш саговорник је економски савјетник при пројектима међународних организација у БиХ, а поборник је слободног тржишта. Од њега смо добили мишљење и виђење економске ситуације у Српској.

Како изгледа нова економска политика Владе Српске? Да ли је штедња коју пропагира Џомбић заиста штедња, и које ће ефекте произвести?

Економска политика Владе РС је већ толико искритикована да је тешко додати неку нову критику. Моје запажање је да та полтика није понудила ништа ново Републици Српској. Све мјере те политике видјели смо и ранијих година, готово све је у једнакој квантификацији, а и резултат политике нам је познат.

Влада хвали фискалну стабилност, али је непогрјешиво успоставља посежући за све већим задужењем и условљеним политикима ММФ-а. Мислим да је просјечном читаоцу довољно и толико. Но, заиста је изостала озбиљнија критика ове политике. Указивало се на то чега нема, а мало је речено на тему приједлога за озбиљније рјешавање кризе.

Мислим да је то посљедица неспремности владе да води дијалог и неспремности опозиције да пређе границу „изазивања“ или неке врсте спина који Влада упорно лансира. Дакле, Влада вјерује да ће све ово проћи и да од 2014. Године ствари иду набоље, и то (по њима) из два разлога: један је стабилизација и пропулзија у свијету, прије свега у ЕУ, а други је изузетно висок ниво инвестиција који би РС из прве брзине прешалтао у пету брзину.

У том смислу треба гледати и на потез смањења плата који ће уштедјети педесетак милиона марака, коштати Владу повјерења и угледа и готово никаквог учинка у стабилизацији ствари.

Шта би требало урадити по вама, да се побољша економска ситуација?

За почетак би требало престати вјеровати у властиту пропаганду, то се односи на власт и опозицију једнако. Друго, потребно је утврдити (да свима буде јасно) да нас није здрмала свјетска економска криза. Прегледао сам поново показатеље БДП и спољне трговине и видим да се ништа индуцирано неком свјетском кризом није одразило на бројеве. Имали смо пад извоза енергије (не због слабе потражње) и то је углавном то. И код генератора БДП је слично, утицај пољопривреде и још понечега је условио рецесију. Све то указује на нашу генералну неспособност за генерисање БДП. И то у свим секторима. Још када се узме у обзир да наша Влада постаје свеопшти привредник са око 60% генерисања додате вриједности указује се црни сценарио и све заблуде о економији.

Ја сам за предузетништво и приватну иницијативу, а за то треба створити подстицајне услове, смањити бирократске терете, унаприједити тржиште рада и флексибилност запошљавања. Нажалост, Влада практикује неку врсту диригованог капитализма, а дио опозиције популистички захтјева велику интервенцију јавног сектора у свим сферама привређивања.

Да сам на мјесту предсједника Владе сигурно бих енергично направио преокрет у сегменту јавних предузећа. Оно што се приказује као резултат Шума, Водопривреде, Жељезница, па и Електропривреде је за Риплија. Та предузећа морају имати јаке управе и за нека није тешко ни прописати коју ренту треба да одбаце, као напримјер за Шуме, а не срамних стотињак хиљада марака.

Друга болна тачка која се мора пресјећи је корупција и то онај сегмент који је повезан са јавним набавкама. Превенција корупције кроз механизме интерне контроле, ревизије и парламентарног надзора мора бити политички приоритет. Улога тужилаштва и правосуђа је секундарна, не мање важна. Умјесто навођења примјера довољно је прочитати Извјештај о ревизији учинка на изградњи локалних путева од кога вам се заврти у глави и заиста сугерише да имамо шерифско уређење и шерифску привреду.

И треће је наравно смањење администрације, што чисте, што парадржавне, нарочито у фондовима.

Но, не треба сметнути с ума да средства треба одвојити за више циљаних истраживачких пројеката (не претјерано велике вриједности) како бисмо снимили наше стање и одредили неколико политика активације становништва ради успјешнијег самозапошљавања и запошљавања уопште. У РС треба да смо свјесни да је наша криза структурна, да престанемо некритички хвалити привредни систем СФРЈ (који још увијек има боље резултате од нас данас) и да нађемо начин како да побољшамо инвестиције, како да интернационализујемо нашу привредну позицију и како да учинимо апарат државе конкурентнијим од ове немани коју данас имамо (тиме би и привреда постала конкурентнија)

Да ли ће изградња електроенергетских објеката (под овим условима са концесијама) и аутопутева побољшати економске прилике, на начин како то предвиђа Влада РС?

Што се тиче електроенергетских објеката који се граде ради извоза електричне енергије мислим да они могу унаприједити статистичке податке, али већина становништва неће осјетити ефекат тих инвестиција.Узгред, само 10% инвестиционе вриједности се реализује у локалу).

Иначе сам одгојен да сматрам да је извоз једног таквог чистог енергента злочин, али постоје и другачија мишљења која донекле уважавам, али не дијелим. Аутопутеви су важнији и генерално побољшавају конкурентност привреде. Начин и слободни стил градње гдје се направи мање километара но што је мјесеци у години за годину такође су поразни. Међутим, видимо мало или нимало показатеља о томе, а рокови отплате приспјевају и терете Буџет РС.

Да ли нам фиксни курс марке доноси више доброг или лошег? Да ли је марка прецијењена, шта би се десило да се он промијени?

Мислим да политика фиксног курса носи доста болних ограничења, нарочито за политичаре. Носи директну бол и дужницима, јер се њихов дуг не обезвређује. Моје је лично мишљење да тренутно оваква политика курса домаће валуте доноси више користи него штете, а да КМ никако није прецијењена, јер у теорији не може валута која је дефинисана као „резервни евро“ бити прецијењена. (могла би бити према долару) Када би ЦБ водила политику курса и имала одријешене руке у његовом формирању, онда би се могло говорити у таквим терминима.

Ја сам покушао да радим симулације типа: шта би се догодило када би умањили курс марке према евру за 5%? Ко би приходовао, ко би штетовао? Ако гледамо извозну привреду која је у највећем проценту на ниској додајној вриједности, конкурентност производа се не би повећала. Уосталом паритет евра има темељ и у томе што нам је 50% извоза у ЕУ, а у земље ЦЕФТА још преко 30%.

Истовремено би готово сви дужници у банкама, укључујући и извознике добили обрачун свог дуга увећан за 5% корекције курса. Дакле, сигурно је да политика курса има значај у развијеним економијама, па и средње развијеним, али за политику курса треба много истраживања, не само изучавања макроекеономских параметара, већ и анализа свих робних и новчаних токова, те генерисања додајне вриједности.

Било је текстова да је БиХ најскупља земља, по питању разних производа широке потрошње. Шта мислите о томе?

Ја сам свједок тога, и обрадовало ме што је то испливало у јавност. Путујем у иностранство, и морам рећи да сам у Аустрији био шокиран колико су цијене другачије него код нас. Флаша киселе водеод 1,5 л је код њих 17 евроценти, а код нас око 50 евроценти, чоколаде по 39 евроценти, а код нас у у зони једног евра, а још су лакше од 100 грама. Додајмо ту и квалитет, пошто су у Словенији и Хрватској потрошачка удружења утврдила да многи производи истог произвођача нису исти за разичита тржишта.

Мислим да имамо проблем са нечим што није истражено, нити потврђено, а требало би: Да ли постоји увознички лоби код нас? С обзиром на број одређених великих трговачких предузећа чини ми се да нека врста олигопола постоји и да би најмање требало истражити такву хипотезу. Мислим да имамо ситуацији да упркос институцијама које требају да штите тржиште намамо провођење истрага да ли се цијене штимају навише тим олигополским или монополским положајем. Мислим да је ту проблем.

Ми читамо контрадикторне вијести: ПД семберија постигла рекордну производњу млијека, а у истом тексту се каже да је та производња неодржива. Како неко може да постигне рекордну производњу ако ради у неконкурентним условима,дашпаче неодрживим условима . Имате повика да је курс конвертибилне марке прецијењен, а имамо најскупљу увозну робу у Европи. Ту нешто не штима, и мислим да кајмак купе трговачки ланци и велетрговци, којих није много.

Са друге стране, имамо феномен да су цијене електричне енергије и комуналних услуга попут воде нереално ниске, што нарушава рад великих система. Све у свему можемо рећи да је наше тржиште далеко од перфектног. Код нас влада заблуда да је транзиција окончана приватизацијом и да стога живимо у тржишној економији парламетарног уређења. Нажалост, уређена тржишта захтијевају много већи напор регулатора и тијела која проводе законе, много компетенције и искуства, а чини се да тога код нас хронично мањка.

Да ли су цијене некретнина код нас реалне, и какав ефекат има државно плаћање дијела камате младим брачним паровима?

Ко год овде живи зна да цијена некретнина нема везе са мозгом, да су мултиплициране. Ми немамо тржиште некретнина, немамо никакве податке о трансакцијама на том тржишту, а и цијене које нам се дају по понуди нису и оне које су остварене. У том погледу грађани РС су највише закинути. Мислим да су грађани закинути и тиме што је направљена препоставка постојања тржишта, а грађанима ни њихови послодавци, а ни синдикати нису понудили активнију улогу на тржишту.

За грађанина је остала пасивна улога да плати стан (у виђеном стању) и да дочека да га отплати. Субвенција каматне стопе је у реду, међутим оно што мене брине, то је да се млади брачни пар по овим цијенама заробљава тим кредитом, и ту не би помогла ни субвенција цијеле камате. Ако узмете цијене у Бањалуци и Бијељини, имају мале шансе да после нађу већи стан кад се породица прошири. Ако узмемо да је најјефтинији стан у Бањалуци 1.800 марака по квадрату, а обично се купује 50 квадрата, па кредит, доћи ћете до тога да сте након 10 година отплатили веома мали дио тог стана, биће и даље под хипотеком, а тржиште некретнина није у цвату и питање по којој цијени тај стан можете продати.

Цијела та политика високих цијена била је заснована на оном буму и расту, гдје је предвиђан вишегодишњи раст бруто друштвенох производа, гдје би уз раст плата то можда имало неку реалну цијену, али инвеститори у грађевинарству су рачунали да цијелу зараду уберу одмах.

Колико је бесмислена цијена квадрата у Бања Луци говори и однос закупнине и рате кредита. Овдје ћу узети за примјер референтан стан од 50м2 у новоградњи који опремљен мјесечно кошта станара 600КМ (станарина), а на кредит (10 година 3%камата) 745КМ. Кад се узме да кирија треба да отплати стан у периоду од 10-12 година онда видимо да је цијена стана(преко кирије) 72.000 КМ или 1440КМ/2, а кроз кредит на исти период стичете (плаћате) 107.000 КМ или 2140КМ/2