Сјећање: Смолућа, Потпећ и Тиња

Ратне 1992. године осамнаестогодишњи Саша Цвјетиновић из Смолуће био је у окружењу са сународнцима пуна четири мјесеца, а усљед повреде од нагазне мине, која му је откинула кољено, било је потребно да му ампутирају ногу – и то је учињено наживо?!

"Без икаквих лијекова, анестезије или скалпела – ампутација је обављена обичним ножевима, тестером за жељезо…“, прича Цвјетиновић, присјећајући се тих дана и пробоја војске Републике Српске 29. на 30. август 1992. године.

Свједоци наводе да је период од четири мјесеца био вријеме великог зла, вријеме када су се жене порађале испод дрвећа, дјеца нису имала ни хране, ни одјеће, а старији и болесни – лијекова.

"Четири мјесеца живота у Смолући, Потпећи и Тињи за Србе који су насељавали ова мјеста, као и за оне који су уточиште из Тузле и Лукавца нашли ту, био је живот у коцентрационом логору. Нашли су се у окружењу непријатељских муслиманских снага“ , сјећа се Саша.

За више од седам хиљада људи за све то вријеме малтене се није ни знало, нису имали ничију помоћ ни подршку. "Људе су оперисали наживо, вадили им цријева, а послије су умирали, јер нису имали могућност да добију инфузију или крв…Жене су се порађале у натежим мукама, људи су умирали због најбезазленијих рана“, каже Саша Цвјетиновић.

За злочине над становништвом овог краја никада нико није одговарао. Овај, како кажу преживјели, геноцид, почињен над њима, сви игноришу.

Владо Тодоровић, командант одбране ових села, каже да су дани у овим селима те 1992. године били дани у којима се народ херојски бранио све док није понестало муниције…

"Нисмо могли ни помислити да ће дојучерашње комшије, са којима смо дијелили све, звјерски насрнути на нас, да ће свакодневно бомбардовати и свакодневно нападати. Сваки дан имали смо или рањеног или мртвог човјека“, прича Владо и подсјећа да је више од 200 људи остало рањено – а бранили су голе животе и своју нејач.

Тодоровић, међу својим саборцима познат као "Владо мајор", истиче да – и након 21 године – некадашње комшије испољавају мржњу према њима.

"Српске гробове руше, крстове ломе и замјењују их нишанима, у Смолући је попаљено све. Тамо више нема ништа. Од гробова наших предака до кућа, шума које су сасјечене, а оно дрвеће које је у току двадест година нарасло сијеку свакоднвено“, прича Тодорвић и истиче да ништа није предузето о том питању.

Људи из насеља Тиња, Потпећ и Смолућа, који су били у окружењу великих муслиманских снага, изашли су из обруча захваљујући Гарди "Пантери“ – на чијем челу је био Љубиша Савић – Маузер, те озренским и семберским јединицама које су пристигле и ослободиле их.

Предсједник Удружења грађана Смолуће Мирко Трифковић рекао је да у четири мјесеца у окружењу погинуло 68 војника и цивила, а 161 рањен у непрекидним нападима из Тузле, Лукавца, Сребреника.

Више од 7.000 грађана било је изложено "геноцидној намјери“ непријатеља, јер људи у окружењу су живјели у ненормалним условима – без воде, хране, лијекова, струје.

"Несхватљиво је данас да ове људе, који су се борили за голи живот, у Тужилаштву БиХ покушавају да окриве за ратне злочине, а по свему што се догађало постојала је намјера да се Срби тамо униште" – наводи Трифковић.

Борци, тадашњи припадници Гарде "Пантери“, кажу да су за опсаду Смолуће чули тек неколико дана прије акције и да су у садејству са осталим јединицама Војске Републике Српске изненадили непријатеља и ушли у Смолућу.

Тамо су затекли катастроФалну ситуацију, јер су мјештани били гладни и исцрпљени, а да је акција каснила још који дан вјероватно би било касно!

У Смолућу се до данас скоро нико није вратио, а од предратних 900 српских кућа поправљене су само двије. Вратило се неколико стараца који су ријешили да тамо окочају своје животе. Донацију за повратак, иако су тражили, никада нису добили.

Некадашњи житељи Смолуће, Потпећи и Тиње неће одустати од своје дједовине, а правду ће, ако је не нађу у БиХ, тражити у европским судовима.

Преживјели становници Смолуће, Тиње и Потпећи данас, углавном, живе у Бијељини, Угљевику и Лопарама.

Смолућа: Остало је само име