Широкобријежани се враћају коријенима и ћирилици
На огради Основне школе у Кочерину крај Широког Бријега никнуло је 12 у камену исклесаних ћириличних слова високих 1,4 метра, широких метар и дебелих 25 центиметара. Немало је то изненађење за просјечног читатеља којему се Широки Бријег може везати уз свашта, али врло тешко уз − ћирилицу. Па сам се распитао тко је то поставио […]
На огради Основне школе у Кочерину крај Широког Бријега никнуло је 12 у камену исклесаних ћириличних слова високих 1,4 метра, широких метар и дебелих 25 центиметара. Немало је то изненађење за просјечног читатеља којему се Широки Бријег може везати уз свашта, али врло тешко уз − ћирилицу.
Па сам се распитао тко је то поставио и зашто, тко је клесао слова у херцеговачком жестацу и с којом наканом. Сви ми у Кочерину веле да о свему томе најбоље зна Грго Микулић, економист и директор Туристичког уреда Широки Бријег, пјесник, књижничар, клесар, кипар, етнолог, љубитељ старина… Будући да је ријеч о ћирилици, макар и “арвацкој“, ипак ме прво заголицало питање како су Кочерињани и Херцеговци, на гласу као “жестоки” Хрвати, прихватили та монументална слова у средишту насеља.
− У почетку је било невјерице и чуђења, али кад смо објаснили да се ради о старом хрватском писму којим је 1404. године писана и Кочеринска плоча, надгробни споменик Вигња Милошевића, која се чува у црквеном простору цркве у Кочерину као споменик нулте категорије, онда је све сјело на своје. Ради се о томе да је форсирање ћирилице у вријеме двије Југославије као српског писма код народа створило анимозитет према свакој ћирилици, макар је она, уз латиницу и глагољицу, средњовјековно хрватско писмо, “арвацка ћирилица“, како се спомиње у додатку Пољичког статута из 1665. године. Тако се догодило да смо с прљавом политичком водом избацили и дијете, које сада спашавамо − каже Грго.
Не без поноса Грго истиче како су и прије ХАЗУ-а, који је организирао знанствени скуп о теми “Хрватска ћирилична баштина“, Широкобријежани схватили значење тог писма у културној повијести Хрвата. До сада је исклесано и постављено 12 слова на двије постаје. Преосталих 15 слова бит ће постављено на још три постаје. Све ће то бити освијетљено и видљиво за све пролазнике који иду цестама Мостар–Сплит и Мостар−Томиславград−Ливно.
− Слова пишемо у врло квалитетном херцеговачком камену “рујан“, који нам је поклонила твртка “Дубинт − Кочерин”, резали смо га у фирми “АГ Камен”, а ја сам се ухватио клесарског посла − каже Грго.
Али не заборави споменути да је пројект направила удруга “Стећак” и да су у досадашњем послу највише помогли Влада Републике Хрватске, Влада Федерације БиХ и Западнохерцеговачка жупанија. А непроцјењиву стручну помоћ имали смо од докторице знаности Маринке Шимић с Института за кроатистику и славистику у Загребу.
− Наш је циљ да хрватска ћирилица у УНЕСЦО-у добије статус нематеријалне свјетске културне баштине − додаје Грго.
Но, све то наишло је на жестоке реакције српских лингвиста. Можда је најжешћи био један од водећих лингвиста, професор Милош Ковачевић, који каже како “Хрвати Србима отимају ћирилицу”. На знанственом скупу у ХАЗУ-у, одржаном крајем 2012., подсјећа проф. Ковачевић, изнесена је теза како је “од 11. до 18. стољећа на великим дијеловима хрватског територија становништво своје културне потребе изражавало (и) ћирилицом”, те да се на средњовјековним споменицима “мијешају и ћирилица и глагољица”. Ковачевић то назива “хрватско шминкање прошлости” и примјећује да су се Хрвати тек у 2012. години сјетили “својега” писма ћирилице због њихова пута према ЕУ-у, јер у Бруxеллесу, како каже, желе имати право првенства над језиком и писмом с Балкана.
„У почетку је било невјерице и чуђења, али кад смо објаснили да се ради о старом хрватском писму којим је 1404. године писана и Кочеринска плоча, надгробни споменик Вигња Милошевића, која се чува у црквеном простору цркве у Кочерину као споменик нулте категорије, онда је све сјело на своје.“
+++++++
Види види лукавих латина…хахаха… У вријеме писања Кочеринске плоче, није могло бити ни говора о „старом рватском писму“, јер је тадашња западна Херцеговина била православна, а прва католичка црква у овом дијелу Херцеговвине је направљена крајем 17 стољећа.Сиц! Џаба вам и фалсификати, али се истина не може сакрити. тада је и чукун деда рватског ђенерала Готовине пришао католицизму, јер његов брат Матија и остали потомци Готовина су Срби, који и данас живе од Требиња, Београда и осталих градова у свијету… а који су протјерани из долине Неретве у последњем рату.
😉
Треба ли рећи хрватском историчару Фрању Рачком да није говорио истину када је написао: „ Под овим именом (Срба) познаваху Славене Грци и Римљани негђе од VII вијека прије Исуса“. („Повијест Славена“ стр.6).
Међу многима, треба ли и цара свих Руса, Петра Великог, убројати међу непознаваоце што у манифесту (штампаном на страни 23-25 Орфелинијеве историје о Петру Великом, издатом 3. марта 1711. године) соколи Србе да дигну устанак против Турака, па им препоручује да се угледају на своје далеке претке, међу којима и на Александра Великог Македонског. Можемо ли опет само зато да не бисмо погодили Хрватску (а Бога ми и Бошњачку!прим.аут.) осјетљивост, покрити очи пред оним мајестатом у чешком државном архиву, којим Александар Велики о србском народу каже: „Великомоћном, најчувенијем, најзнаменитијем и најмногобројнијем народу нашем Србском“. B-)
Да је хрватски пјесник Иван Гундулић у доба усташко-хрватске подивљалости неким случајем био жив, он би за онај стих: “Од Лесандра Сербљанина, врх свјех цара, цара славног“, или платио животом, или би се у најсрећнијем случају нашао у положају питомца београдског Комесаријата за избјеглице.
На страни 14. „Византијске историје“ византијски писац Лаоник Халконаондилас каже, да су Срби најстарији народ на свијету, а у Минхенској библиотеци чувају се и сада географски записници из IX вијека, гдје се између осталог каже: „ Срби су тако велико царство да су из њих произишли сви словенски народи“. И њемачки писац Кернинг у књизи „Етнографија“ (1855) тврди да су Срби матично име свих Словена. Истог је мишљења и Фортунат Дитрих, који се приклања Делимировој чешкој хроници и записима Прокопија Ћесарејца о томе, да су Срби као народ са свим обиљежјима државне организације егзистирали и у доба Христово. Њемачки историчар Шлецер документовао је 1802. године расправу о имену Срба, негирајући Прокопијево искварено „Спори“ и најзад закључио да су се Анти и Словени некада звали заједничким именом Срба.
Проучавајући римског писца Плинија многи хрватски хисторичари би сигурно ликовали да су наишли на име Славена, а поготово Хрвата. Међутим, они у својим дјелима, а посебно др Томо Маретић у свом дјелу „Славени у давнини“ резигнирано закључује: „ Не знају ништа за славенско име“. Међутим, тај римљанин Плиније, који живљаше у доба Христово, исписује неколико имена мање – више тамнијех, али на нашу велику радост једно је међу њима сасвим јасно и очевидно словенско, а то су Срби или како их Плиније пише Серби“. Кад то не би било тако, каквог би интереса имао чешки историчар Јосип Добровски, да у свом дјелу „Јахрбух дер Листер“, XXXVII (Беч 1827.) каже, да су се сви Словени у старо доба звали Србима. Шта је на крају руководило Маретића, рођеног Хрвата, да у књизи „Славени у давнини“ на страни 54. још једном потврди:“ Ми смо већ рекли, да се србско име налази код старих писаца, као што су Плиније и Птоломеј“.
ЗАТО ОВИМ ПУТЕМ ПОЗИВАМ СВЕ СРБСКЕ МИШЕВЕ КОЈИ СЕ СМАТРАЈУ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИМА, ДА ИЗАЂУ ЈАВНО У МЕДИЈЕ И СА НАУЧНОГ АСПЕКТА ДЕМАНТУЈУ ОВО ПИСАНИЈЕ УСТАШКИХ ЗЛИКОВАЦА! АКО НЕМАЈУ ГОРЕ НАВЕДЕНЕ СПИСЕ, НЕКА СЕ МЕНИ ОБРАТЕ ИЛИ СУ И ОНИ КАО И ПОЛИТИЧАРИ ОКРЕНУТИ САМО СОПСТВЕНИМ ЛИЧНИМ ИНТЕРЕСИМА. ИЗГЛЕДА ДА ЋЕ И ОВИ ПОСТУПЦИ ЛЕШИНАРА СРПСКЕ СЛАВНЕ ИСТОРИЈЕ ОСТАТИ ПРЕЋУТАНИ ОД НАШИХ (Е)ЛИТА!
У НАДИ ДА ЋЕ НЕКО ИЗАЋИ У ЈАВНОСТ И ДЕМАНТОВАТИ НОВА ХРВАТСКО-РИМСКО ЛАТИНСКО ПОДМЕТАЊЕ, СРДАЧНО ВАС ПОЗДРАВЉАМ:
МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!
Први владалац србских земаља послије пропасти Гота и Хуна био је Свевлад, чија се држава простирала већим дијелом Балканског полуострва, тако да је захватала правац Балканских планина, сјеверне Македоније, Старе Србије и Албаније, затим Далмације све до Трста. Пошто у то доба још није било ни помисли о некаквим Хрватима, име овог владара јасно илуструје његову народну припадност, а исти је случај и са његовим насљедницима, који су се звали истим именима, којим су и дан данас пуна србска села и градови, ма гдје се Срби налазили. Послије Свевладове смрти око 530. године, наслиједио га је његов син Боривој (е), који је узео за презиме име свог оца и прозвао се Боривоје Свевладовић! Његова је владавина донијела учвршћивање србства од Јадранског мора па до улијевања Саве у Дунав. Још већу војничку славу је постигао Боривојев насљедник Стројило I , који је истјерао све Хуне и Готе. Његова је престоница била у Прехвали испод Шарпланине. Стројило Први је основао град Рагузу, касније прозваног Дубровник, од које постаје прва србска република дубровачка! Стројило Први је изгубио живот у једној бици са грко-римљанима недалеко од Скадра, гдје су Грци и Римљани били у коалицији са задатком да ликвидирају Стројилову снагу.
За вријеме Стројилове владавине ударени су темељи далматинским градовима, међу којима је Трогир, Сплит, Крка, Раб и друга. Наслиједио га је његов син Свевлад II ., који као и његови предходници није могао ни знати да Хрвати негдје постоје.
Лоза Свевладовића је дала више од 10 србских владара, који су владали србским земљама све до провале Авара у Европу. Мада су Авари као народ турско-монголског поријекла представљали за Европу опасност, они нису могли измјенити србску стварност Паноније, Дакије и осталих србских земаља из разлога, што су Срби представљали домицилну снагу, којој су Авари, хтјели-не-хтјели, морали нудити сарадњу. Да би то лакше постигли, Авари су са собом довели остатке каспијских Срба, помоћу којих су успјели да остваре јачу сарадњу и везу са Србима. За вријеме Авара основана је, поред Панонске Србије и Дачка Србија, која се простирала од карпатских Бабиних Гора, па све до Тисе, Дунава и Црнога мора. Тада је узет и назив данашњег Баната по имену Бана, које је аварског поријекла. Оснивање Дачке Србије спада у аварске покушаје да створи везе са Панонском Србијом, којом је владао србски кнез Добрета. На крају су Авари послали посланике Добрети да се покори без борбе, али им је овај одговорио: „ Нема тога ко би нас под сунцем могао покорити. Научили смо да господаримо другим народима, а не других над нама. Докле год буде на свијету рата и мача, ово ће бити наш завјет“. Да ли страх пред оваквом поруком или шта друго, Авари су се окренули у лијеви полукруг и прешли на источни дио Балканског полуострва према Византији, која је била у то доба заузета ратовима са Персијанцима у Азији. Дачки Срби су искористили ову византијску слабост, па су са јаком снагом продрли преко Дунава и допрли све до Солуна, гдје су у заједници са Србима, који су већ тамо живјели око 560.године основали Солунску Србију. Док су се на југу догађали оволики покрети, у Полапској Србији је Самко довршио велико организаторско дјело. Србски отпадници највише су нанијели зла свом народу. Име јањичара никада неће изумријети у сјећању србског народа. Овдје, међутим, треба нагласити да Срби нису одолазили у отпадништво само према истоку. Могло би се рећи да су били опаснији они који су ишли у отпадништво према западу. Јер, док су они са истока уништавали србску материју, ови са запада су водили рат против србске духовне културе. Ово доба о коме су мало или никако писали наши професионални историјски монополисти, који су као по нечијој наруџби, ту велику србску прошлост прецртали, па почели са србском историјом негдје око IX вијека или око 15 вијекова иза првих трагова о имену Срба!!!
Хрватско „повијесно право“ засновано је већим дијелом на фикцији и декретима владалаца типа Марије Терезије, који су кроз призму слијепог католицизма посматрали свијет и проблеме у њему, а и на нехату србске историјске науке, која је оставила празнине, гдје су се Хрвати по вољи могли увлачити и износити из ње шта им треба.
Нова хрватска историја се труди да српском карактеру Босне од Шубића па до Твртка (1309-1391) да хрватско обиљежје. Ово нарочито долази до изражаја у опису Тврткове личности, кога приказују као Хрвата, иако је дјеци основних школа познато, да се Твртко као потомак Котромановића крунисао у манастиру Милешеви (1377) на гробу Светог Саве и узео назив: „Стеван Твртко I краљ свију Срба“. Том истом Твртку – краљу свију Срба понудили су хрватски великаши „најпокорније“ хрватску круну да је споји са српском, пошто су по примјеру Брибинских – Шубића видјели да се борбом не може ништа од србских земаља откинути. Да је Твртко могао знати, шта ће се у далекој будућности хрватска историјска надувеност изграђивати на томе случају, не би се вјероватно годину пред своју смрт (1391) на њихову молбу прогласио поред краља свију Срба и краљем Хрватске и Далмације.
Јер, умјесто да се ствар тумачи онако како здрав разум говори, хрватски историчари новијега кова сматрају, да им је Твртко тиме донио као поклон Босну и србске земље; да би их Хрвати уградили у своје „тисућгодишње повијесно право“. Није нам додуше познато шта је о себи рекао Твртко када се примио да прошири своје србско краљевство и на Хрватску, али нам је зато остало записано о његовом крунисању у Милешеви ово: „ Ја Стефан Твртко в Христа Бога краљ Србије, Босне и Приморја. Бог ми је дао да сједнем на престо србских владара, мојих предака.“
нека питања за босанско-херцеговачке политичке „хисторичаре“ и „повјесничаре“, а тичу се Косача и Котроманића:
1. Како је Твртко I Котроманић могао да буде вазал круне Св Стефана када је крунисан за краља од стране Србске Православне Цркве?
2. Како је неко ко је тобоже католик или богумил могао бити крунисан за краља од стране СПЦ?
3. Наградно питање: Ако је Твртков дјед био ожењен србском принцезом из лозе Немањића, а исто тако његов отац србском принцезом из лозе Немањића – шта је онда по националности био први босански краљ Твртко I Котроманић?
4. Како то да је назив Херцеговине дошао од титуле коју је себи додијелио Стефан Вукић Косача – Херцег од Светог Саве у србском православном манастиру Милешеви 1448. године?
5. Како то да ако је Стефан Вукчић Косача поштовао све вјере, није себи додијелио титулу Херцега од Кулина бана, Св Фрање и Светог Саве, него само херцег од Св Саве?
6. Које ли је националности био Стефан Вукчић Косача ?
7. Зашто је вођа Херцеговачког устанка у Хрвата, Иван Мусић након разлаза са Аустроугарском окупационом влашћу, прво побјегао у Црну Гору, а након тога у Србију гдје је и умро у својој четрдесетој години живота (1888)?
8. Зашто му је приређена величанствена сахрана, коју је предводио србски митрополит са неколико владика и више десетина свештеника? И још милион питања…
У лову за великим људима, чија их оскудица вјечно прати, Хрвати су чак посегли и за Мехмед пашом Соколовићем. Да србска и хрватска публика лакше прогута, хрватски историчари говорећи о смрти Султана Сулејмана II под Сигетом у Мађарској кажу: „Велики везир Мехмед паша Соколовић, родом Хрват из Босне, затаји смрт Султанову.“ („Хрв.Лист“ од 31.5.1939.). Тешко је вјеровати да хрватски историјски безобразлук новијег доба није знао, да је први србски пећки патријарх Макарије Соколовић (1557-1573) био нико други већ рођени брат Мехмед паше Соколовића и да су затим два Макаријева и Мехмедова синовца Антоније и Ћерасим још 30 година сједили на престолу србских патријарха. Да је, дакле, Мехмедпаша био Хрват, његов брат Макарије не би био србски патријарх, већ римски папа! А да се Мехмед и у Султановој служби осјећао Србином, види се из његовог писма упућеног октобра 1561. године Темишварском команданту Андрашу Баторију, у ком му ћирилицом пише и ово:“ И што ми шаљеш писама, све ми шаљи на србском језику“. (Др Васо Глушац: „Повеље Матије Нинослава“, стр.68).
Дугачка је листа хрватске присвајачке надувености. Да, дугачка је исто толико, колико је дуго вријеме од онда како су нас Хрвати као готска скупина (по тврђењу многих учених Хрвата) унесрећили својим уласком у нашу средину и тобоже нам донијели „организаторски смисао“ (Др Лорковић: „Народи и земље Хрвата“ стр.34), којег тобоже, да дотле Срби нису имали. Изгледало би да набрајање ових својатања замара. Ја, међутим, сматрам неопходно, да се сваки такав случај потпуно расвијетли и тиме донекле попуни празнина србских историјских писаца, који су на србску нерећу избјегавали да се ограде од хрватских насртаја на србску историјску баштину, само зато да не би помутили тобоже братске односе, или да не би комликовали сусједске са аустроугарском монархијом, у чијем се склопу налазило више србских него хрватских земаља.
Иако тешка срца, србство констатује да јањичарење србског народа није престало пропашћу турског господства у крајевима под Аустроугарском. Напротив, оно је и послије турског слома настављено, само су се носиоци ове средњовијековне „бајке“ нашли умјесто у Цариграду, усред Загреба, а њихови наручиоци и заштитници – у Риму тј. Ватикану. Јер није узалуд онај руски писац Никола Дорунов написао: „Милиони Срба поставши римокатолици, претворише се у Хрвате“ („Државе и народи“, стр. 105), нити је руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за мјесец октобар 1890. написао о својој посјети Загребу и ово: „ Дошао сам у столицу покатоличеног србства“.(Државе и народи, стр.105).
Таквим благословом Рима, а против своје воље, покатоличено србство, васпитано путем загребачких језуитских центара, подстрекивано смишљеним планом даљих насртаја на србство и православље, далеко је превазишло вандализам турских јањичара из средњег вијека, како по избору злочиначких средстава, тако и по броју жртава. То су дакле, хрватски јањичари, чија недјела неће никада изблиједити из србског народног сјећања.
Ток историјских збивања и утицај Ватикана у аустроугарским дворовима хтио је, да број Хрвата- јањичара вијековима, неколико пута премаши број матичног хрватског народа. Ови хрватски јањичари највећим дијелом и носе одговорност за вандализам, како онај духовни у прошлости, тако и духовно-физички у догађајима 1941. године и даље.
Ако се убудуће роди још који поштени хрват, као што су међу осталима били сењски бискуп Мартин Брајковић, Матија Катанчић, Иван Арнаутовић и њима слични, они ће на овај начин постале Хрвате сврстати у ред срба католика исто онако, као што је бискуп Брајковић у попису становништва 1700-те године класификовао хрватско становништво а) Србе православне, б) Србе католике и в) Хрвате. Године 1877. када је прављена статистика Краљевине Угарске, историчар Швикер се осврће на Брајковића, те и сам означава Шокце и Буњевце као Србе католике. Треба нарочито истаћи, јер то добар дио далматинских Хрвата и данас заслужују, да их је бискуп Брајковић сматрао Србима католицима.
За вријеме док је Војничка Крајина стењала под притиском, православље у Херцеговини се дигло на устанак 1875. године (Прва невесињска пушка), увјерено, да ће остварити своје националне тежње у припајању Србији и Црној Гори. Многи савременици се слажу у мишљењу, да се Херцеговачки Срби не би дигли на устанак када би знали унапријед, какав ће наступити преокрет мимо њихове воље и да ће умјесто отклањања једне опасности, упасти у много већу. Херцеговачки устанак који се пренио и на Босну, наслања се идеолошки и материјално на Србију и Црну Гору, које су 1876 године објавиле Турцима рат, који се убрзо завршио примирјем. Али, кад је следеће године Русија заратила са Турском, Србија и Црна Гора су објавиле рат Турској и други пут. За сво то вријеме Хрвати су мирно посматрали са друге стране ове покрете као да их се ништа нису тицали, јер се у ствари и није радило ни о њиховом народу, ни о њиховој територији. Шта више, као што ћемо касније видјети из прогласа босанско-херцеговачких бегова од 24. августа 1894. године, хрватско се име у БиХ није ни спомињало, а камо ли да се ко од босанско-херцеговачких муслимана могао осјећати Хрватом. Кад је, међутим, актом берлинског конгреса 1878. године босанско-херцеговачки устанак добио нежељени правац, а Херцег Босна привремено повјерена Аустроугарској да је „просвети и уреди док се не ријеши босанско питање“, пред Хрватима се појавила нова србска лешина, на коју ће пасти јато језуитских гавранова.
Оно што се у погледу босанске припадности Хрватима већ према изјави Ивана Талера у Хрватском сабору (1. јуна 1861.) чинило немогућим, јер је овај у дискусији (на службеном њемачком језику) о Босни рекао: „Питање источно, господо, неће ни угарски ни наш сабор ријешити. То је европско питање и ако ће нашој браћи на југоистоку бити од воље коме да се придруже, ко зна, хоће ли они више симпатија за нас или за Србију имати“ (страна 325 стенограмски записник са сједнице Хрватског сабора)- то је сада Хрватима постало докучиво. А босанско-херцеговачком србству православне и муслиманске вјероисповјести не би могло бити „од воље коме да се придруже“. Мађари су уз помоћ Хрвата окупирали Босну и да би је што боље „просвјетлили“, затворили су скоро све србске школе и манастире, па умјесто њих, начичкали су Босну и Херцеговину језуитским самостанима и „сјемеништима“, у којим је отпочело покатоличавање србског и муслиманског народа.
Већ 1894. године, дакле послије 19 година од анексије, неки језуитчић први пут почиње називати босанске муслимане називом „Хрвати-муслимани“ у једном допису „Обзору“ из Травника. На ово реагују најугледнији босанско-херцеговачки муслимани, упутивши протестни исправак „Обзору“ у којем кажу, да се они никад нису осјећали Хрватима, па да је такав назив за њих исто што и клевета. „Обзор“ дослиједан самом себи, није хтио објавити њихову Исправку, па су травничке аге и бегови замолили загребачког „Србобрана“ да то учини, што је овај лист то и објавио у свом 72. броју за 1894. годину.
„Ми мислимо да нема ни једног муслимана у цијелој Херцего Босни, а ни изван ње, који ће језуитску увреду сматрати као нешто мало, већ као огромно, што нећемо кроз вијекове заборавити. А што дописник о нама муслиманима суди, не чуди нас ни мало, јер се ми од језуите бољему не надамо. Нијесмо ми „маздуми“ каквим нас хоће свијету представити тобожњи жутокљунац и „Обзоров“ дописник, а уистину некакав жутокљун ђак, који је сркао памет у овдашњој језуитској гимназији. Знамо ми добро предвидјети посљедице тога чина, те се не дамо ни на што наговорити“. „Ми до у најновије доба нијесмо знали ни за какве Хрвате, а од неког вакта почеше се некаква безбели научена дјеца звати Хрватима. Па да је то, ни по јада, него хоће ево да и нас старе назову тим нама непознатим именом. Ми их зато молимо, нека нас пусте на миру и прођу се лажи и клеветања, јер ћемо иначе окренути дебљи крај. А сада завршавамо ријечима пређашње изјаве, да не само што нећемо имати са Хрватима и тамо њиховим језуитима никакве заједнице, него сматрамо сваког онога муслимана, који се ухвати у њихово коло, издајицом свог рода, вјере и племена“.
Међу многим србским грешкама у прошлости спада и састанак Вука Караџића са хрватским књижевницима 1850. године у Бечу. Састанак је пао у доба закулисног „Илиризма“, о чијој ће отровној стрелици (мисији) посебно бити ријечи. Хрвати су објеручке на том састанку прихватили Вуков књижевни језик за свој! На овом мјесту су Хрвати добили вијековима вођену битку са србством и православљем. Да тога састанка није било, Срби би себи приштедили „задовољство“ да касније на матерњем језику читају и чују историјске и књижевне отимачине. До овога доба, Хрвати су били од Срба православних и Срба католика одвојени као уље од воде, и животарили су у својим уским кајкавским границама оних трију жупанија око Загреба, гушећи се у латинштини, пошто је практично неупотребљиви хрватски језик био нека врста приватне конфесије, усљед чега се није налазио ни на листи наставних предмета у средњим школама по хрватској!!! Да је њихов језик и за вријеме бечког састанка био заиста неупотребљив књижевно незрео, види се из ове хрватске родољубиве пјесме од 1831. године, коју је објавио „Дубровник“ у своме 23. броју 1937. године:
Vre i svoj jezik zabit Horvati
hote ter drugi narod postati;
vnogi vre narod sam svoj zameće
sram ga jak stranjski: „Horvat“ reče.
Sam proti jel ne štuje
i svak slepec sam sebe truje.
Nek gaj rasteplen reći po svetu
kad je već istom znano detetu,
da se ne pozna već Horvatica,
Misleć rođena da je Nemica.
Nut vse vu stranjski se nije vre gine
za svu mater niš se ne brine.
Могао би без страха дозволити да ми се једно уво одсијече, ако би тада и један Србин католик или Србин православне вјере са свим оним“стручњацима“ за рјешавање хрватског питања у 1939-ој години знао шта му ова на хрватском језику – хрватска пјесма значи.
Ето, то је та изразита линија између воде и уља, која је дијелила „аутохтоне“ Хрвате од Срба православне и католичке вјере. Тек кад је србски књижевни језик ту линију затупио,почиње хрватска харанга на све оно што је србско историјско благо, које до тада никада није било спорно. Тим моментом почиње и хрватска хајка на многе србске пјеснике и књижевнике, који су због пријема католицизма означени као Хрвати и као такви у свим хрватским историјским расправама сматрани. Нешто касније јавља се непремостиви антагонизам и према ћирилици; истој оној ћирилици, која је Хрватима била прво народно писмо и којом је написан први хрватски католички молитвеник. Она је на крају проглашена непријатељским писмом Хрватске!
Стижемо на 24. јун 1941. године када су извршени покољи србских цивила у селима Берковићи и Ржани до, као и у Клепцима, Пребиловцима, Тасовчићима, Габели, Удрежњу и другим сусједним селима. Тих дана је у околини убијено 3000 србских мушкараца, жена и дјеце. Један од најкрвавијих учесника овог покоља је био локални усташа Мате Иванковић. А у невесињском крају били су Ђорђо Прека, Пекушић Шефко, Дервиш Ћупина, Јусуф Бајгорић, начелник Тановић и многи други.
У србском селу Пребиловци, усташе су убиле око 830 Срба, од тога 296 дјеце до 14 година, а 64 дјеце до двије године старости, а већину бацили у јаму „Голубинка“ у Шурманцима која се јасно види са врха брда на којем се Госпа „указала“ и то тачно на годишњицу усташких покоља у Међугорју и околини 24. јуна 1981. године. Остали су убијени на лицу мјеста гдје су затечени, у Морином отоку поред старог турског моста на Брегави, Грковом долу и другим стратиштима у околини.
Међу шестеро малољетне дјеце „очевидаца“ се налазила унука већ поменутог усташког кољача Иванковића, која је била и главни свједок и говорник испред групе.
Из села Цебари на путу за Дувно-Мостар, усташе су побиле 124 Србина, а преживјело је само 7 становника. Њих су усташе поклале и бациле у јаму Двостручицу и јаму Бришник.
Ђуро Екмечић, родом из Пребиловаца, а коме су усташе убиле петоро браће и сестара и маћеху, о покољу у селу свједочи: „ Они су свирепо лишени живота тако што су живи бацани у Шурманачку јаму. Прије бацања у јаму, усташе из сусједних села су над овом нејачи вршили нечувена иживљавања и мучења. Све љепше дјевојке и дјевојчице од 12 година силоване су пред мајкама, а дојенчад пробадана камама да не плачу, или су ударана главама о зидове школе.
Из Пребиловаца је потпуно истријебљено преко 50 комплетних породица, а након тога је село насељено усташким породицама из околине.“
Пребиловци су прије рата, како пише др Саво Скоко, имала 119 домаћинстава, 116 српских и 3 муслиманска, са нешто преко 1000 становника од којих 994 српске националности.
Рат су преживјела 164 лица, а 54 домаћинства су потпуно угашена. За овај покољ усташе су мобилисале 3000 људи.
Преживјели говоре да су најстрашније сцене биле у дворишту основне школе. Мара Булут, једина преживјела жена прича како су усташе вадили малу дјецу из колијевки, хватали за ноге и ударали од зид. На тај начин је побијено око 50 дјеце. Нека дјеца су враћена мајкама које су их у наручју носиле до Шурманачке јаме. Из пресуде усташи Мерџан Николи из Гњилишта у Окружном суду у Мостару сазнаје се да је он у школи у Пребиловцима силовао учитељицу Стану Арнаутовић, а потом је препустио њеним бившим ученицима, младићима од 16 до 18 година који су се над њом иживљавали.
Мара Булут свједочи да је најстрашније било силовање дјевојчица пред њиховим мајкама, које су присиљаване да придржавају своју дјецу док их усташе силују. Тако је усташа Јозо Боровац натјерао Стојанку Булут да придржава своју 13-тогодишњу ћерку Милеву док је он силује. Силовао је тада око стотину жена и дјевојчица. У току ноћи су вагони пуни пребиловачких жена, дјеце и стараца кренули за Шурманце у пратњи 300 усташа, гдје им се на станици у Шурманцима придружило око 150 добровољаца.
Ујутро су истјерани из вагона и у колони тјерани до Шурманачке јаме гдје су их убијали пуних 6 сати. Сав простор око јаме је био испрскан крвљу и мозговима жртава. Неке дјевојке и жене се нису ни отимале него су саме скакале у јаму након свих оних преживјелих страхота и силовања.
Овај покољ су извршили локални Хрвати, прве комшије и познаници, а неки свједоци кажу да је међу њима било и кумова. Након рата су Пребиловчани запостављени од нове комунистичке власти – нису примани у војне школе и академије, одузимано им је плодно земљиште, док са хрватским становништвом то није био случај. У војне школе су упућивана дјеца усташких кољача. Тек 1957. године под притиском партизанских бораца из Пребиловаца и јавног мњења је изведено пред суд свега 14 усташа кољача. На суђењу усташких злочинаца оптужених за овај злочин пред Окружним судом у Мостару, које је одржано од 17. јуна до 2. октобра 1957. године, утврђено је да је само у јами Голубинка убијено 237 дјеце и 233 дјевојке, жене и старице.
У то вријеме је предсједник општинског народног одбора у Чапљини био и усташа Јозо Јелчић, учесник покоља у Пребиловцима. Јелчић се налазио и у судском вијећу као поротник. На запрепаштење и притисак Пребиловчана да овај усташа одговара за злочин, јер је био директни учесник покоља, он је само смијењен са те дужности, а потом изабран у Савјет Републике БиХ и одликован орденом братства и јединства!!! Остале усташе никад нису суђене за овај злочин, а и они који су проглашени ратним злочинцима и који су побјегли из земље након рата, касније су се мирно вратили и наставили да слободно живе у Херцеговини.
У Шурманачкој јами (Голубинка или Арарова јама, како ју је народ звао) почивају и кости хиљада Срба из Босне који су довожени жељезницом и овдје ликвидирани. Јама је дубока и простире у ширину и дубину и до 120 метара, а комунистичке власти су јаму 1962. године забетонирале! На захтјев и притисак Пребиловчана и родбина жртава, јаме су отворене 1990. године. Придружила су се и друга села захтијевајући да се отворе и друге јаме, а мошти жртава пренесу у крипту спомен цркве у Пребиловцима. Том приликом је екипа спелеолога пронашла и преко 300 дјечијих лобања
Највећа гомила костију невиних Срба је извађена из јаме на Бивољем Брду, која је прогутала највише српских жртава из овог дијела Херцеговине и непознатог броја Срба доведених са разних страна НДХ. На надвожњаку у селу Шурманцима су биле исписане пароле: „Бог и Хрвати“ и „Дођите нам опет“. Поред јама у Шурманцима и Голубинке, отворене су и јама у Бениној огради, Бивоље Брдо, Кукуауша Доња и Горња, Хаџибегов бунар и Градина, обје јаме у Хутову, Јасоч, Поплат и још неке.
Јесте да је предуго ово постављање текстова, али с обзиром да се ради о лажима рватских мешетара и сами видите колико је потребно писанија да се поклопи лаж истином! А требало би ми још пола сервера да наведем комплетно разобличавање језуита и доказаних усташа! Надам се да не замјерате, пошто унапријед знам да се србски (е)литаши овим неће бавити јер им нико за то неће платити сатницу, па ево…на Рођење Христово сам овај текст и прочитао и не могу бити равнодушан!
Брате Србине ваистину цијеним твој труд,али мислим да траћиш вријеме.На том подручју је пропагандна машинерија римокатоличке цркве завршила свој ђавољи посао.Ти и ја знамо да они тамо у Широком Бријегу нису никакви Хрвати,штавише да немају са њима никакве везе, па таквима као ми нема потребе објашњавати с друге стране они неће да знају па ни њима нема потребе објашњавати.
МИР БОЖИЈИ ХРИСТОС СЕ РОДИ!!!
Хвала ти за ове текстове,веома добра рекапитулација и анализа усташтва и мржње кроз вијекове.Нажалост,политичари али и интелектуалци у Србији не знају ни 10% овдашнје историје и страданја Срба а нарочито у 1 и 2 св.рату,иначе не би ко суманути заговарали Југославије и југословенство,па чак и дан данас…
http://www.youtube.com/watch?v=maFQtNl6qIQ
http://www.youtube.com/watch?v=pdaMZf8JRDs
http://www.omniglot.com/writing/vinca.htm
Драги моји ФРОНТАЛОВЦИ мени је заиста драго да сте ове дугачке текстове прочитали и то је оно што ме радује, али би волио да та учена господа изађе из својих личних потреба и једном удари шаком од сто и на основу чињеница се огласи по овом питању. А треба само цитирати рватске изворе, попут ових горе. Мени јако смета кад чујем министре и доминистре из регије Бањалука како зборе рватским акцентом и користе рватске ријечи, што је само знак да се близина Загреба осјети и код наших политичара, који чини ми се желе да постану пургери. Ма мука ми је од такових. ЖИВИЛЕ СРПСКЕ СЛОБОДНЕ ПЛАНИНЕ! С ВЕРОМ У БОГА СЛОБОДА ИЛИ СМРТ!
Evo jedan od odlicnih odlomaka od gospodina Milojevica;
Uvod je isti kao i onaj link o njemu koji sam gore postavio ali pogledajte do kraja(traje oko pola sata)…
http://www.youtube.com/watch?v=3zmTWre4PP8
@srbin74
Možda je bolje citirati novije hrvatske izvore, kao. npr. Antu Starčevića, oca nacije, koji u BiH, krajem 19. vijeka, „nađe brojne katolike, ali malo hrvata“. Toliko o tome. B-)
rakovic, 08.01.2013. 09:56:46
Može linAk?
Значи ‘Рвати ипак нису асирског, келтског, перзијског, одн. илирског „подријетла“?? B-) ‘Ајд добро је ако смо се бар усагласили око тога.. ако се ХАЗУ не предомисли следеће године па сконтају да су Хрвати у ствари- бијели црнци 😛
И значи Срби су у ствари Хрвати који су су се одметли у Православље- и присвојили тисућљетно хрватско писмо? 😀 Још да се Павелић не зајеба па законом забрани употребу ћирилице у НДХ сад би сва Хрватска писала тим повјесним хрватским писмом- а овако- сачуваше га бабе које су побјегле испод усташке каме.. B-)
ne može link, izgubio se u bespućima povijesne zbiljnosti, no malo na Wiki, malo tamo, malo vamo pa se osebujnost razvoja naci misli da razlučiti, počam od stava da su Serbi uzeli rusku građansku ćirilicu za svoje pismo, a da je Vuk lik iz snova.B-)
rakovic, 08.01.2013. 12:29:24
Znači, nema linka?
Nema, zagubio sam ga. Mada ću se potruditi da ga nađem.
Nemaju uopsteSrbi razloga da panice,medjutim imamo drugih problema.
Naime nasi ‘’akademski krugovi’’veoma malo (ili nimalo)obracaju paznju na istrazivanje nase starije istorije.od razloga je bezrazlozna ‘’odanost’’zapadnim(posebno Becko-Berlinskoj skoli)ucenjima koja se ponasa inkvizitorski.
Tek u poslednje vrijeme Ruska skola pravi odredjene iskorake i pojavljuju se usamljeni pojedinci pioniri poput Radivoja Pesica ili fantasticnog antropologa Srboljuba Zivanovica.
Vincansko pismo nije u potpunosti identifikovano(desifrovano),medjutim starost te sama kompleksnost I zapanjujuca slicnost sa potonjim Etrurskim I Fenicanskim pismima I na kraju najmladjim(u tim vremenskim periodima) strogrckim pismenima,nedvosmisleno govore da je izvor cirilice upravo na Balkanu.
Tome se moze pridodati vec naucno dokazana teorija tzv.’’Refugie“,odnosno svojevrsnog sklonista sa umjerenijom klimom u toku poslednjeg glacijalnog perioda koja je lokalizovana upravo na Balkanu i sirem podrucju Crnog mora. Crno more je izmedju ostalog bilo jezero prije kraja tog poslednjeg hladnog perioda. Dalje,povezanost kultura Vinca-Cucuteni(Dnjepar),Karanovo itd.,koje su ostavile takodje utisak na stepske culture sa kojima je odrzavana ziva razmjena.Ukratko, sve ukazuje da je proctor oko Crnog mora prakolijevka civilizacije i prakolijevka Srpske etnogeneze.
Vec sam spominjao ovdje nase veze sa Africko-Fenickim utjecajima(trgovina),domicilnim straosjedilackim stanovnistvom od kojeg direktno vucemo pismenost i metalurska znanja kao i Slavensku komponentu od kojih smo preuzeli ime,duhovnost i poslije milenijumskog medjusobnog kontakta i visestrukog naseljavanja konacno i jezik.
Ovo troje su komponente Srpske etnogeneze…
Ko da slušam onog Jovana Seretića…
na ovim prostorima su se uvijek sukobljavali interesi najmanje dvije velike sile a narode koji ovdje žive koristili za svoje ciljeve.čak je i Bizmark izjavio da Balkan nije vrijedan kostiju jednog njemačkog vojnika, ne zato jer je smatrao da je balkanski narod niže vrijedan već zbog toga što su interesi Austrije i Rusije bili toliko jaki da se Njemačkoj nije isplatilo bilo šta raditi. „jer šta god da uradimo jedna od ove dvije sile će se naljutiti“..
kako to funkcioniše prilično dobro opisuje Milorad Ekmečić u predgovoru knjizi koju je napisao Rus Giljferding nakon obilaska ovih prostora. isto tako i zapadne komšije..vjerovatno to nikad neće ni prestati..kao što kaže engleski arheolog Evans: „Već od početka čitava istorije Bosne je bila samo dugi niz i pakostan komentar zala koja su potekla od postojećih religija. Bez obzira kakve bi uslove želele velike sile da nametnu Bosni i Turcima, neka Engleska, u svakom slučaju upotrebi svoj uticaj protiv ma kakvog uspostavljaja crkvene tiranije. Neka, u interesu svih rivalnih vera, koje su inače upropastile zemlju, svetovni karakter buduće vlade uživa potpuno overenje. Neka Evropa garantuje muslimanskoj manjini Bosne slobodu ispovedanja religije i potpunu jednakost pred zakonom. Time će borba za poverenje biti upola izvojevana. Da li bi trebalo dozvoliti da, pretpostavimo, pravoslavni popovi pod tutorstvom Rusije ili franjevački redovnici pod patronstvom apostolske monarhije koja i danas bagateliše osnovne principe religijske slobode u Tirolu, gospodare nad istinskim vjernicima. S jedne strane, ohrabrene nade hrišćanskog fanatizma a, s druge, strah islama, produžiće žalosnu borbu do još žalosnijeg ishoda“.
obe knjige možete naći u „digitalnoj biblioteci“ Narodne univerzitetske biblioteke Republike srpske..
evo link na Giljferdingovu knjigu: http://digital.nub.rs/greenstone/cgi-bin/library.cgi?e=d-01000-00—off-0knjige–00-1—-0-10-0—0—0direct-10—4——-0-1l–11-srZz-bhZz-cyr-50—20-home—00-3-1-00-0–4–0–0-0-11-10-0utfZz-8-00&d=HASH9ead75756bcd0a5c870ca3.7&cl=CL1&gp=1
a evo i na Evansovu: http://digital.nub.rs/greenstone/cgi-bin/library.cgi?e=d-01000-00—off-0knjige–00-1—-0-10-0—0—0direct-10—4——-0-1l–11-srZz-bhZz-cyr-50—20-home—00-3-1-00-0–4–0–0-0-11-10-0utfZz-8-00&a=d&c=knjige&cl=CL1&d=HASH01ba90b48dce9be5ca0464c5
aleks, 09.01.2013. 10:17:27
Dobri linkovi! Hvala…
EX 1978 не прди оба ти ока…Какви добри линкови? Када се за име Хрвата још у Босни није знало до 20 вијека: подсјећам:Већ 1894. године, дакле послије 19 година од анексије, неки језуитчић први пут почиње називати босанске муслимане називом „Хрвати-муслимани“ у једном допису „Обзору“ из Травника. На ово реагују најугледнији босанско-херцеговачки муслимани, упутивши протестни исправак „Обзору“ у којем кажу, да се они никад нису осјећали Хрватима, па да је такав назив за њих исто што и клевета. „Обзор“ дослиједан самом себи, није хтио објавити њихову Исправку, па су травничке аге и бегови замолили загребачког „Србобрана“ да то учини, што је овај лист то и објавио у свом 72. броју за 1894. годину.
ni ovi autori ne pišu o Hrvatima..ali jedan opisuje (Evans, čini mi se) proces širenja katoličanstva, kako, zbog čega i u kojim uslovima…iako se u predgovorima ograđuje činjenicom da su oni pisali na osnovu tadašnjih dostupnih izvora..
ni ovi autori ne pišu o Hrvatima..ali jedan opisuje (Evans, čini mi se) proces širenja katoličanstva, kako, zbog čega i u kojim uslovima…iako se u predgovorima ograđuje činjenicom da su oni pisali na osnovu tadašnjih dostupnih izvora..
Искрено,највећа претња ћирилици јесу Срби који немају правилан однос према тако важној ствари…
Meni je clanak ispod interesantan:
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.290.html:414511-Milo-Lompar-Srbija-kao-kolonija-krivice
* Kako tumačite vesti da su Hrvati počeli da svojataju ćirilicu: nedavno su akademici HAZU govorili o hrvatskoj ćiriličkoj baštini i istakli da je Miroslavljevo jevanđelje pisano „hrvatskom ćirilicom“, podiže se spomenik „hrvatskoj ćirilici“ u Širokom Brijegu…?
– Postoji kontinuitet hrvatske kulturne politike: kao što je Gaj 1843. godine mogao da napiše kako su ilirci prigrlili srpski jezik, kao što je potom podloga Maretićeve gramatike (1899) bila Vukova tradicija, ali sada smeštena u okvir srpskohrvatskog jezika, tako je Matica hrvatska mogla 1971. godine da oglasi prevaziđenost i Bečkog i Novosadskog dogovora u ime hrvatskog književnog jezika, da bi Ustav Hrvatske 1974. godine zakonski nametnuo Srbima u Hrvatskoj da govore hrvatskim jezikom. To je postepeno kretanje ka željenom cilju. Ono se – na isti način – ponavlja u sadašnjem nametanju crnogorskog jezika.
POVRATAK SRPSKOM STANOVIŠTU* Šta bi bio povratak srpskom stanovištu?
– Ova sintagma Crnjanskog iz 1934. godine, koja je bila razlog zbog kog su ga komunistički jurišnici oglasili fašistom, predstavlja trag svesti o našoj politici u DžIDž veku. Tada je Stojan Novaković pisao kako ne treba da se delimo na austrofile i na rusofile nego treba da vodimo politiku s obzirom na srpske interese. Da nije Stojan Novaković bio preteča fašizma? Politika vođena sa srpskog stanovišta dovela je do raznorodnih, pretežno pozitivnih ishoda. Politika vođena sa stanovišta jugoslovenstva, posebno titoističkog jugoslovenstva, kojom je ispunjen naš HH vek, dovela je do pretežno ili isključivo negativnih ishoda. Bila je to politika u kojoj je neprestano bio delatan pojam srpske krivice. Povratak srpskom stanovištu je prirodna reakcija na promenjene istorijske okolnosti i na očevidne negativne istorijske rezultate.
Kada je reč o ćirilici, valja uočiti da je na delu ponašanje koje je u skladu sa opštom shemom dejstva hrvatske politike: bilo da je reč o jeziku, bilo da je reč o Banovini Hrvatskoj, hrvatska politika podrazumeva da se ono što je jednom određeno kao hrvatsko zauvek smatra takvim, da ne podleže nikakvom naknadnom razmatranju, dok je sve što je imenovano kao srpsko ili zajedničko ostalo zauvek problematično, osenčeno sumnjom i vazda podložno preispitivanju.
* Kako bi trebalo da se postavimo prema takvom ponašanju?
– Tome se – sem iz naučnih i moralnih razloga – ne treba čuditi, jer je na delu kretanje po utrvenom putu. Tome se, međutim, treba protiviti sa naučnog i institucionalnog stanovišta. Ključno pitanje glasi: zašto ne dolazi do protivljenja? Zato što nema srpske kulturne politike. Zašto, međutim, nema volje da je bude? Zato što ona smeta u nametanju i usvajanju kolonijalno-okupacionog položaja našeg naroda.
* Upozorili ste da se srpska nacija kroz čitav 20. vek neprestano dezintegriše, dok se hrvatska neprestano konstituiše. Da li su to rezultati sprovođenja kulturnih politika?
– Tu je ključno različito shvatanje jugoslovenstva. Za hrvatsku kulturnu politiku, jugoslovenstvo je prevashodno bilo sredstvo za ostvarivanje nacionalne emancipacije, sredstvo koje vodi do samoostvarenja kao trostrukog cilja: državnog, diskriminatorskog i dominacijskog. Za srpsku kulturnu politiku, jugoslovenstvo je uvek bilo cilj kojem su podređeni svi elementi samoostvarenja. Otud je nastala srpska težnja za poistovećivanjem sa Jugoslavijom: i kada su težili dominaciji, Srbi su nastojali da nestanu u jugoslovenstvu. Tako su Srbi bili podložni nestajanju u Jugoslaviji, dok su Hrvati pripadali suprotnom procesu: nastajanju kroz Jugoslaviju. Nestankom Jugoslavije, Srbi bivaju zatečeni u nestajanju. Iz te situacije neophodno je osmisliti srpsko stanovište.
* Kako vidite sadašnju poziciju Srbije? Stvara li se od Evropske unije novi mit, kao zamena jugoslovenskom?
– Kao mitska predstava, oličena u sloganu da Evropa nema alternativu, koji je sasvim na snazi, bilo koji oblik podređivanja srpskih interesa, u formi „jugosfere“ ili balkanskih regionalnih prožimanja, uvek će stvarati privilegovano područje za političko i kulturno rasprostiranje pojma srpske krivice.
Nije to psihološka nego iskustvena i istorijska istina. Još je Stojan Novaković, kao carigradski poslanik, opazio – kako kaže – da nam Rusi ne daju u Makedoniju zbog Bugara, dok nam Austrija ne da u Bosnu, pa je zaključio: „ispada da je srpski narod za nešto kriv“. Zar današnje protivrečnosti u zapadnom ponašanju prema Kosovu i Metohiji i Republici Srpskoj, zar poslednje presude Haškog tribunala, zar neosvrtanje na osnovna prava srpskog naroda u Crnoj Gori, ne otkrivaju isto nastojanje? Spoljni interesi, dakle, diktiraju istorijsko nastajanje predstave o srpskoj krivici.
Srpsko stanovište, međutim, predstavlja pouzdanu osnovu da se to prepozna. Čitav devetnaesti vek pokazuje kako je teška politika i kako je moguća kulturna politika sa pozivanjem na srpsko stanovište. Ako se uzme u obzir nasleđe HH veka, samo nam srpsko stanovište obezbeđuje neideologizovane i raznorodne – ne nužno uspešne niti lišene odricanja – odnose sa okruženjem.
* Šta nas čeka ako se stvari ne promene?
– Ako se pak nastavi sadašnje istorijsko kretanje, u opštem privrednom ambijentu očvrsnuće kolonijalni poredak, dok će u društvenom području dobiti svoje zasade – ideologizovana krivica. Možda je to poslednje ishodište vladajućih stremljenja: Srbija kao kolonija krivice.
REČNIK SANU* ZAŠTO ime Rečnika srpskohrvatskog jezika SANU još nije promenjeno u srpski?
– Zato što je na delu jedan od naših jugoslovenskih kontinuiteta: postoje sredine u kojima se Jugoslavenska akademija – posle preko sto godina trajanja – u hipu preimenuje u Hrvatsku, kao što nama nedostaje snage da jedan rečnik imenujemo u skladu sa brojnim jezičkim činjenicama i političkim razlozima. Kada znamo kakav joj je teret s predumišljajem stavljen na pleća, rizično je kritikovati SANU, jer čovek rizikuje da dobije aplauz s pogrešne strane. Ono što je rizično nekada je, međutim, spasonosno i neophodno. Kao da na naše oči čili naučni i moralni autoritet ove institucije
Nije bilo dovoljno u Drugom svjetskom ratu, pa u otadžbinskom ratnom sukobu, nego i u vrijeme takozvane slobode, kada se ne puca javno, već najtajnije što je to moguće, na posavske i pounjske njive Republike Srpske stižu hrvatske divlje svinje i jedu naše kukuruze.
Najprije su nas oni iz Hrvatske, zvali ih ustašama ili Franjinim bojovnicima, svejedno, koljački istrjebljavali, pa ono što preosta, sa svojih kućnih ognjišta otjeraše i u bijedu protjeraše u otadžbinskom ratu. Potom na nas poslaše divljač, da nas posve istrijebi.
Ali, ne lezi vraže: dosjetiše se naši lovci, pa krenuše u hajku protiv divljih svinja koje ovamo nadiru preko Une i Save u čoporima od dvadeset do pedeset komada. Tuku lovci, ali ih naši biju po novčanicima, jer ne smije se istrijebiti štetna divljač, a srpski narod – ko kako hoće i može – neka radi i poradi. Dokle li će sve ovo trajati i kada ćemo se osvijestiti?