Сексуалну револуцију су створили педофилски научни радови!

Ко је жена, за коју сте чули уколико сте прочитали нешто о псеудонаучници, како су је крстили медији, која је у хрватском сабору требала зборити против сексуалног одгоја?

Име јој је Џудит, док презиме пишу различито, Рисман или Рајсман (Judith Reisman). Главна реченица која је помињана уз њено име јесте она којом тврди да су за холокауст криви њемачки хомосексуалци из врха трећег рајха. Врло згодно за дисквалификацију, зар не.

Џудит Рисман је посветила своју научну каријеру анализи Сексуално-индустријског комплекса. Све почиње уздизањем радова Алфрда Кинсија, подржаваног од стране Рокфелер фондације. Његове студије Сексулано понашање мушкарца (1948) и Сексуално понашање жена (1953) имале су огроман утицај на развој "сексуалне револуције".

Рисман заправо цитира самог Кинсија који је тврдио да је, на основу својих девијантних примера које је користио у својим истраживањима, доказао да 95 процената Американаца ужива у девијантном сексу, што га је водило даљем закључку: да су све форме секса легитимне и да се људи не смију сматрати преступницима зато што их упражњавају. Педофилија, бестијалност, инцест, хомосексуализам, прељуба… За Кинсија то нису биле перверзија и он је радио све да збаци законска ограничења која су забрањивала њихово упражњавање.

„Сам Кинси“, каже Џудит Рисман „био је хомосексуалац, бисексуалац, педофил, садиста и садомазохиста, овисник о порнографији и све те његове абревијације данас се сматрају културно прихватљивим и широко су промовисане у популарној култури: филмовима, телевизији, књигама, часописима, рекламама итд. Свакако је културна валидација и мејнстримизација хомосексуалности један од највећих преокрета који се може сматрати Кинсијевим тријумфом.“

Значајан пробој у јавност Рисманова је остварила у јендој ТВ емисији. У плану је било да буде исмијана, али жива емисија није дозволила да ужасавајући подаци о истраживањима које је вршио Кинси остану цензирисани. О томе Рисманова каже:

-Фил Донехју ме је позвао у свој веома гледани телевизијски ток-шоу програм са једном једином амбицијом: да покаже америчкој јавности да су моја истраживања – научна превара, а ја једна опскурна особа коју треба раскринкати и то пред ТВ камерама, у директном дуелу са истином, чији је репрезент био он и припадници рокфелеријанске научне елите.

Фил Донехју је управо тако конципирао своју емисију: наступио је као велики поштовалац Кинсија и Института за сексуална истраживања, који су у уводном обраћању публици Фила Донехјуа добили обол олимписких научних висина: Кинси је представљен као генијални научник који је за сексуалност био оно што је Фројд за психијатрију или Марија Кири и Ајнштајн за физику. Чињенице са којима се аудиторијум суочио током ове емисије учиниле су да ова позлата избледи; брана лажи којом је интелектуални и културни естаблишмент обавио рад Алфреда Кинсија је попустила и сва прљавштина, нечасност „научних“ циљева и метода је покуљала. Били су то тешки тренуци за Донехјуа, особито је био трагичан његов покушај да спречи да камере покажу табелу са подацима који су се односили на догађања за столом бр. 34, где је Кинсијев тим експерата изводио експерименте са бебама. Како су моја истраживања утврдила и показала: столови 30, 31, 32, 33 и 34 били су одређени за сексуалне експерименте са децом, током којих су деца била сексуално злостављана, силована и содомизована од стране одраслих мушкараца – чланова Кинсијевог „истраживачког“ тима. Филмови су снимани током ових сесија, штоперице су коришћене како би се мерило време за оно што је Кинси дефинисао као дечији оргазам.

Током емисије читала сам делове из Кингсијеве књиге „Сексуално понашање мушкараца“ и Кинсијеву дефиницију дечије сексуалности. И када сам прочитала неколико одломака рекла сам: „Онај ко је ово написао није ништа друго до садо-мазохистички педофил, или прецизније педерист јер би само такав човек могао да дефинише као оргазам ове крике, урлике и конвулзије малих бића која су јецала и вриштала.“ И, будући да сам у емисији била уживо, могла сам да инсистирам да се табеле на којима је Кинси заснивао „научну“ утемељеност рада свог тима покажу америчкој јавности. Донехју се супротставио својом јаловом реториком, али није могао да уради ништа друго до да, након што сам рекла: „Немојте Ви да објашњавате, покажите табеле, дозволите да јавност сама процени, дозволите да јавност те табеле види.“

И, можете да замислите када се на ТВ екрану појавила табела на чијем је врху стајало:
„Дете старо пет месеци − број оргазама: 3 − време постизања оргазма?“

Врхунац је представљао последњи податак из ове табеле, податак о четворогодишњаку који је, по Кинсијевим мерењима, доживео двадесет шест оргазама у току 24 сата.

И коначно је та табела, која је била обавијена велом ћутања, показана јавности, и ја сам упитала Донехјуа: „Како је Кинси могао да дође до оваквог резултата и како се такав рад може бранити?“ Споменула сам да сам добила писмо од једног од Кинсијевих сарадника који је дао на ово питање прецизан одговор: коришћене су оралне и мануелне технике. Донехју се тада окренуо Кинсијевом представнику у студију који је радио у Институту као фотограф и упитао га како би он бранио овај поступак, а Кинсијев сарадник, господин Трип, одговорио је да су то подаци које је Кинси добијао од педофила који су били веома опрезни док су спроводили ове експерименте, који су знали да користе штоперице и да веома пажљиво изведу научно истраживање. Након ових његових речи сви у публици су устали и почели да негодују веома гласно. Људи су били ван себе од беса. Америчка јавност која је гледала овај програм остала је згађена и ужаснута. И, кажем вам: ако данас добијемо прилику да покажемо графиконе, табеле и демонстрирамо доказни материјал у медијима, уколико Њујорк Тајмс објави овај доказни материјал, произвешћемо нову сексуалну револуцију у Америци и нанећемо смртоносни ударац сексуално-индустријском комплексу и „науци“ на којој је утемељен. Тиме ће бити омогућено револуционисање друштва које и почива на манипулацији и изопачавању сексуалне енергије.

Наставак интервјуа Биљане Ђоровић можете прочитати овде