Сарајевско откриће: И српске мајке плачу

Не дајте се збунити насловом па прочитајте до краја. Ми ћемо се већ очитовати "коментаром коментара".

Пише: Емир Имамовић

Примитивизам којим су дочекани учесници скупа уприличеног ради обиљежавања датума погибије српских војника у бившој Добровољачкој улици у Сарајеву, можда није исти, али ужасно сличи ономе демонстрираном из Републике Српске четвртог априла ове године, на дан обиљежавања почетка опсаде босанскохерцеговачке пријестолнице. То што узроци два догађаја не станују на истој страни хисторије, не мијења на ствари темељну чињеницу да право на емоције и повијест као наука немају никакве везе. Право српских мајки да тугују за својим синовима не подлијеже никаквом суду – од хисторијског до опћинских – а обавеза државе која се макар фолира да је правна јесте да им осигура мјесто за туговање, без обзира шта о томе мислио дио, макар био већински, њеног становништва.

Када је прије неколико година један виђенији припадник сарајевског подземља – силоватељ, насилник, посредник у сваком послу који носи минимум пет година робије – одлетио у зрак заједно са луксузним теренцем, његова мајка је у новинској осмртници написала како му је живот узела претјерана љубав према аматерском спорту! На џенази тог, „дугогодишњег спосртског радника“, били су, узгред речено, и то у првим сафовима, и неки од оних што су аутобусе из Источног Сарајева дочекали увредама.

Сарајево има невјероватну могућност да буде веће од самог себе и мање од најмање касабе. Град који никоме не дугује ништа због онога што је преживио, како га је једном описао Александар Хемон, а ја макар осам пута цитирао, зна показати достојанство вриједно дивљења: као рецимо када је – умјесто типично балканским парадама патриотског кича и националистичке патетике – емоционално разарајућим и естетски узвишеним перформансом Хариса Пашовића обиљежило почетак својих најгорих година у новијој повијести. Истовремено, у том истом Сарајеву постоји барем још један град спреман пљунути управо на достојанство као највриједније што пријестолница носи из протеклог рата.

Хисторија је егзактна наука и то што она каже како су српски војници у Добровољачкој погинули у вријеме борби које су судбину Сарајева требале учинити гором и од оне каква је била до краја 1995., нема пуно везе са једном другом науком: биологијом. За жене које својим синовима пале свијеће, у тој улици нису погинули нити агресори, нити окупатори, нити нешто треће, већ њихова дјеца. Тешко је то, болно, јебено, превалити преко уста, али матер која је изгубила сина на линија одбране и матер којој је дијете погинуло на линији опсаде Сарајева, душа боли једнако. И ако ћемо право, а морамо једном, нити једну од тих мајки, осим оних што су помрачиле памећу, претјерано не занима шта ће о војскама под чијим су заставама страдала њихова дјеца, писати у уџбеницима из хисторије/историје/повијести. Све што њих занима – лежи под земљом.

Не говорим, наравно, о онима што су својим злочином и матере требали натјерати да их мрзе, већ о топовском месу, некадашњим дјечацима које су мајке водиле докторима због заушњака, уписивале у обданишта и школе, испраћале и дочекивале, да би им данас ишле на гробља по јединој земљи на свијету која је из рата изашла зрелија за рат него је то била прије него се запуцало.

Српске снаге убиле су током опсаде Сарајева преко 11.000 цивила. Истовремено, опсједајући Сарајево, погинуло је дупло мање српских војника. Ледени језик бројева објашњава све осим онога што не треба објашњавати. Нити се може нити треба тражити оправдање српских мајки да плачу за својим синовима, јер оне ће, шта год ми мислили о њиховој дјеци, једнако плакати. Као што је плакала и она матер којој је сина у зрак однијела реконструкција у сарајевском подземљу. И као што плачу матере оних мушкараца које поједу гадне болести.

Туга, као и несрећа, како би рекао неко од оних великих руских писаца, нема прецизне дефиниције, већ само безброј примјера. Нашу позицију, стечену тиме што смо се бранили, не може на горе промијенити спремност да мајкама оних са друге стране нишана омогућимо да у тишини упале свијећу у једној, поприлично ружној сарајевској улици. Може нам, при томе, на живце ићи то што су на челу колоне у црнини опет били они који од туђих суза праве политички капитал, одлучивши да буду тужни не би ли, ако другачије не иде, преко туђег бола изравнали кривице у Босни. Ово посљедње нити се може нити има онога ко може, а за прво… Раде ли ишта друго они бошњачки прваци који слине по Поточарима и на другим мјестима, али само док су у фокусу камере, да би мајке мртве дјеце оставили саме до идуће прилике или предизборне кампање? Ни њих, те неке наше, као ни оне неке њихове, не занима нимало што бог зна колико жена у Босни живи само зато да има ко плакати за њиховим синовима.