Сарајевске ране – Дневник ратног хирурга

Негдје у сјенци догађаја са прве линије фронта, неоправдано остају људи у бијелим мантилима. Сва тежина једног рата једнака је тежини њихове борбе, а њихова борба је борба за живот.

Дуго сам био у недоумици како да започнем овај текст. Збиља је незахвално говорити о херојима. Свака ријеч је мизерна а свака закићена реченица практично безначајна у поређењу са величином њихових дјела.

Пише: Вукашин Беатовић

Тешко је издржати поглед беспомоћних и поврх свега дати им нову наду. Још је теже одољети крику умирућих а у исто вријеме не одустати од даље борбе за њихов живот. У таквој борби не смије постојати нескромност и лажна величина. То су битке у којима побјеђују једино људи.

А он је и више од тога. Он је људина, докторчина, добротвор. Хирург добровољац из Ниша. Спасавао је људе и под бременом страдања писао о свему што се догађало у болници „Жица“ у Блажују. Његови записи оживљавају мучне слике и свједоче о паклу ратног времена у Сарајеву.

Читајући „Дневник“ застао сам на првом, другом и трећем децембру ’92. године:

„… У шоку имам две цурице од три и шест година. Старијој је граната улетела кроз прозор, мајку на месту убила, а њој готово одсекла ногу. Борба. Три операције. Мислим да ће нога остати. Млађа има само три године. Загрлила ме и не пушта. Контузија главе, граната у Вогошћи. Тамо је са баком. Родитељи нису успели да изађу из Сарајева. На почетку сукоба је била код баке и ту остала. Само пита за маму и тражи цуцу. Да умреш. Спасава ме једна сестра из интензивне неге. Када је малецка видела њу, почела је да плаче и дозива је: „Мама, мама!" Вероватно личи на њену мајку. Сестра је узима и малецка је љуби. Сузе. Сви плачемо. Она грчевито држи Сњежу…“

Остао је са Сарајлијама до Дејтона. Тада је гледао како људи ископавају своје мртве, гасе своја огњишта и одлазе тамо, некуд. Отишао је заједно са њима.

Ратови увијек дају своје најбоље хроничаре. То су људи који су осјетили патњу. О петроградској глади под фашистичком окупацијом писала је дјевојчица Татјана Николаевна Савичева. О сарајевским ранама писао је доктор Миодраг Лазић.

Ниједан орден званичне Бања Луке ког након двадесет година није добио, не може бити значајнији од ријечи које се у Српском Сарајеву чују при помену његовог имена – Хвала Ти докторе Лазићу, јуначе!