Сарајево, једна прича: Ена и Тамара у граду који никад неће бити исти
Петог априла увече око 23:00 када сам коначно, послије дугог и напорног дана, кренуо на починак, пожелио сам да сљедећи цијели дан преспавам. Пише: Радован Паповић Мучни 6. април. Годишњица бомбардовања Београда од стране нациста у Другом свјетском рату и сарајевска годишњица, годишњица коју једни славе као дан почетка опсаде Сарајева а други као годишњицу […]
Петог априла увече око 23:00 када сам коначно, послије дугог и напорног дана, кренуо на починак, пожелио сам да сљедећи цијели дан преспавам.
Пише: Радован Паповић
Мучни 6. април. Годишњица бомбардовања Београда од стране нациста у Другом свјетском рату и сарајевска годишњица, годишњица коју једни славе као дан почетка опсаде Сарајева а други као годишњицу почетка етничког чишћења Сарајева. За Србе дан када им је поручено да у свом Сарајеву више нису пожељни ни добродошли. За Бошњаке дан када су са сарајевских брда на њихов град почеле да падају тешке гранате.
И док је Аваз из Сарајева извјешавао о дану црвених столица, односно по једној празној столици за сваког страдалог Сарајлију у рату, са друге стране је „Глас Српске“ објавио интервју са Биљаном Плавшић о почетку егзодуса сарајевских Срба. Један дан, један догађај, двије приче, и тога дана, и двадесет година послије и тако ће вјероватно бити и наредних десет или педесет година.
Обични људи који се сјећају тог 6. априла 1992. године у Сарајеву, тога дана нису читали ни „Аваз“ ни „Глас“, јер оно што су они проживјели у паклу свога града, не могу описати никакви новинари ни политички активисти. Шетам Титовом улицом, гледам у празне столице на којима су руже и играчке, столице на које нико неће сјести и играчке са којима се нико неће играти. Десетак километара даље у Равногорској улици, пет уплаканих жена причају о дану када су водећи дјечицу за руку напустили Сарајево и упутили се на Пале.
Тог шестог априла умјесто на церемонијама и обиљежавањима који личе на параду кича, требало је да се сјетимо обичних људи чија је љубав према Сарајеву рањена тога дана. Ена је рођена 1990-те године, на почетку рата је имала само двије године; њена суграђанка Тамара рођена је пар мјесеци прије почетка ратног сукоба; двије дјевојчице Бошњакиња и Српкиња данас 20 година послије не мрзе, не осуђују и не читају новине, оне пате за својим Сарајевом.
У Титовој улици на упражњену црвену столицу Енин дјед оставља поруку љубави и цвијеће, у знак сјећања на свог сина, Ениног стрица, којег је граната са неког од сарајевских брда погодила и одузела му живот. Угледно обучени старац не осврћући се на објективе новинара и дефиле политичара, мирно одаје пошту свом сину и потом одлази низ улицу, у свој мир да се сјећа и жали. Ена је тога дана одала пошту страдалом стрицу и умјесто кафанског испирања уста са стандардном причом о четницима, одшетала до Правног факултета на предавања.
Тамара се тога дана сјетила своје судбине, као беба завршила је у логору бошњачке Армије БиХ, и тамо провела 16 мјесеци. Није била свјесна ни свог живота ни својих родитеља, али је завршила иза бодљикаве жице једног од логора за сарајевске Србе. Тога дана Тамара није отворила новине, није дошла у своје Сарајево и није заплакала, тога дана Тамара је успјешно очистила прву годину студија на Медицинском факултету.
Тамара и Ена се рата не сјећају, биле су мале, али их боли, изгубиле су своје драге људе, проживјеле трагичну судбину и изгубиле оно Сарајево које су имали њихови родитељи. Али нису стали, нису се ни окренули, нису остали заробљени у кавезу мржње и подјела, кренуле су даље, свака својим путем. Оне су мржњу и патњу замијениле борбом за свој живот и успјеле су. Данас су младе, лијепе, паметне и успјешне, али њих двије се вјероватно више никада неће срести, неће попити кафу у Сарајеву ни прошетати Титовом и Башчаршијом.
Пут их је одвео на двије стране свијета, упутио их на друге животе, али им није дозволио да своје младе, лијепе и паметне главе затупе и затворе у мржњу.
Оне су кренуле даље, може ли и Сарајево? Можда, али ако се поново роди из пепела шестоаприлског јутра.
10-tka za Radovana. Da je vise takvih i Sarajevo i BiH bi bile puno ljepse mjesto za zivot
Zmaju moj, Radovan ne može da ne valja. Svaki je extra kvaliteta!
bilo je i Radovana koji su obrukali to lijepo ime
Тешко је разлупати зацементиране главе, надам се да ће овај текст барем до неких допријети…хвала аутору.
Zmaju, sjećanje me ne služi, ne mogu da se sjetim nijednoga takvoga.A, tek Radovan treći! Neprevaziđen !
da je neko bitan sjetio bi ga seB-). Odgovara za grijehe pred ovozemaljskim sudom, a odgovarace i pred onim drugim tezim sudom
Nemam povjerenje u ovozemaljske sudove, pa i ne pratim njihov rad. Svi rade po nečijoj narudžbi. A, kako je na Onome sudu, i da li ga uopšte ima, ili se mi samo tješimo njegovim postojanjem, to su vječna pitanja bez odgovora.
Кад смо већ код Радована…
Сер Ајвор Робертс,бивши амбасадор Велике Британије у Београду, сада председник оксфордског Тринитија
Какве сте односе успоставили са Милошевићем, када сте се толико пута сусретали и разговарали?
То никада није било ћаскање. Дискусија се увек водила око проблема или теме која је тог дана или недеље искрсавала као горућа. Али разговор са Милошевићем имао је извесне предности у односу на разговоре са Караџићем на пример. Караџић је увек био са делегацијом и увек сам морао да саслушам дуги историјски увод чији је закључак да су Срби одбранили Европу од ислама. Милошевић је био директан. Код њега се могло ићи и питати га да ли ће да подржи неки план, неко примирје или договор, и да ли ће се заложити да га прихвате босански Срби. И он би одговорио. Није морало да се чека по два сата да се са неким договори. Он је сам одлучивао. Са мог тадашњег становишта то ми је олакшавало посао. А мој посао је био да га убедим и штапом и шаргарепом да уради онако како је то усаглашено у Лондону.
Која личност из деведесетих је по вашем мишљењу била најодбојнија?
Сарађивао сам и разговарао готово са свим личностима које су касније оптужене или чак и осуђене за ратне злочине и злочине против човечности. Осим Милошевића, сретао сам се са Караџићем, Крајишником, Кољевићем, Милутиновићем, Јовицом Станишићем, Биљаном Плавшић. Тешко је одлучити се за једног човека када су толики нанели огромну штету својој земљи, читавом региону и међународним односима. Можда бих се ипак сложио са Лорд Овеном коме је најтеже било да схвати неког као што је Караџић. Младића сам само срео једном. Караџић је био ужасан, али конкуренција из тог времена је велика.
ЗА СВЕ ЉУБИТЕЉЕ ЛИКА И ДЕЛА.
Mr Biggy, 09.04.2012. 11:49:57
О чудна јада од Дервенте града! Теби је релевантан британски чиновник који сам каже „А мој посао је био да га убедим и штапом и шаргарепом да уради онако како је то усаглашено у Лондону.“
Радован није одлучивао сам, причао му је о позитивној страни српске историје сатима, био је „тврд орах“, па је то као нешто негативно.:D:D:D:D:D:D:D:D:D:D:D:D:D:D:D Требао си цитирати Педија Ешдауна.
„Smatra se da je glavni činilac za nastanak encefalopatije amonijak…..Bolesnik postaje zbunjiv, konfuzan, moć rasuđivanja mu opada“
http://www.stetoskop.info/Hepaticna-encefalopatija-792-c28-sickness.htm
BIG eru, ko nije valjao tom seru von ajvaru znači da je nešto i vrijedio. Dakako, mnogo je Radovan griješio, mnogo je mogao drugačije, ali činjenica je da nas je ostalo iza njega živih, zaposlenih, s nadom u bolji život u slobodnoj RS. Poslije firera niko neće biti zaposlen, malo ko će ostati živ- tek toliko da se ostvari Tarabića proročanstvo, i svi bez ikakve nade.
Dakle Radovan i nekakav, firer Nikakav!
Dragi moj BIG,eru, „veliki gospodine“, da ti kažem jednu lijepu vijest: Nekoliko dana ćeš morati bez mojih komentara. Sutra idem po prvi put u jednu zemlju koju je skoro pohodio tvoj firči, na jedno Sveto mjesto. Zbog toga u ovoj Velikoj Nedelji od sutra neću da prljam svoja usta s njim i njegovim strašnim nedjelima . BIG eru, Hristos Vaskrse!
Neka ti bude ono što želim i svome sinu.
Хехе…паметница наша.Далеко смо ми догурали са њим,а боме ћемо далеко и са таквим попут тебе.
Није релевантан мени,већ једном од наших најзначајнијих медија.Осим тога,био је амбасадор у Југославији,Италији,Шпанији…једне од највећих сила.Сад му је каријера у паду,везан је за неки глупи факс у Британији,никад чуо,неки Оксфорд или како већ…али је Рашо зато био релевантан.
Да се решимо шупљоглавих „националиста“ и пола посла смо обавили.
Da ta Vučija jama brže dođe, e onda počinje izronjavanje.
Stoga : predsjedniče, spasi nas! Ubiiiiij seeeee !
Mr Biggy, 09.04.2012. 12:27:13
Опет си пио?
http://www.youtube.com/watch?v=8ghMUf3imXU :D:D:D:D:D:D:D
„Кад је мени тешко,ја седнем,направим план,напијем се,лутам,размишљам…“
КАКАВ ФРИК!!! 😛
Извињавам се г-дину Паповићу! Тек сад видјех да је ово испод Његовог текста.
Јуче сам имао расправу са човјеком иза ника „змај“ на ову тему. Њему је тешко било прихватити да постоји и друга страна приче. А управо сам желио да се реално сагледа ситуација. Истина је да није било безгрешних. Било је и нас који смо покушали остати људи, који су имали фин однос према својим комшијама друге националности и током рата, који смо остали у пријатељским релацијама с припадницима других народа, који уважавамо човјека као човјека. Мој национализам је моја приватна ствар и док год не угрожава права других исправан је. С обзиром на тешку историју српског народа на овим подручјима (и уопште) разумљиво је зашто је битно борити се за свој народ. Ако буде било добро свима, биће и мени, бићемо сви срећни. Ако страдамо као колектив, страдаћу и ја. А ред је да с епочне мислити мало више о будућности. Прошлост нам не треба бити кочница за будућност, а често се враћамо…………
Можда је намјера племенита, али овакве текстове пишу само Срби. Нажалост али други ће можда то схватити као неко правдање. Из Сарајева нема оваквих текстова, они „знају ко је крив“ и протјеривање Срба из града им уопште није тема. То се није ни десило. Сами су отишли да се попну на брда и тамо онанишу артиљеријом по граду гдје су се родили…
Није човјек паметан шта радити, али мислим да људскости какву заговарају коментатори са разумом и помирења какво би текст, неће бити. Не може се само један мирити.
Опростили смо им послије Другог свјетског, па ево шта смо добили… Треба бити паметан да се не понављају грешке из прошлости.
Прва линија, 10.04.2012. 07:17:41
Свака част. Нажалост, Срби су наиван народ, ништа не науче из своје прошлости, никада, и зато им се она увијек понавља.
Прва линија, 10.04.2012. 07:17:41 [
Namjera jeste plemenita , samo je stvar što malo , kako ti kažeš , „srba“ pišu ovakve tekstove.
Na svu sreću malo je i vas koji opravdavate ubistvo 11.000 duša u Sarajevu time šta vam se „moglo“ dogodit…
Srbi da su ostali u Sarajevu bilo bi 20.000 poginulih po sistemu tvog komandanta ratnog zločinca , tuci Velešiće tam nema puno srba….
Zato mi je posebno drago da je Banjaluka „ostala ista“.I kod nas ,umjesto nojeva, ljudi zabijaju glavu u pesak.
Mr Biggy, 09.04.2012. 11:49:57
Сељак, теби увијек у глави промаја?
Па наравно да је Радован био тежак преговарач, а није ко она сисица Милошевић пристајао на све и свашта без поговора! Хоћете З-4 и Книн? Нема проблема, поклањам! Хоћете Венс-Овенову подјелу српске територије у БиХ без РС? Нема проблема, дајем вам…
Гдје је завршила Милошевићева политика компромиса? Под нато бомбама 1999 године, а испраћена кулминацијом мржње према њему 2000 године!
Радован је морао те јастребове вући за нос, одуговлачити са преговорима док се не стекне боља позиција на терену, и сваки пут је био успјешан. Само како то сад неки чобан из Дервенте да сконта, јбг… зато се срећом такви као чобан нису ништа питали кад нам је било најтеже, зато је РС једини српски добитак из цијелог екс-ЈУ распада!
zulkedin, 10.04.2012. 13:41:48
Зулке, ко је бранио муслиманима да изађу на Игман и Жуч и да одозго гранатирају Илиџу, Вогошћу, Рајловац, Грбавицу,…упс, па они то и јесу урадили? Шта са тим?
Да ли смо ми Срби требали отићи даље од Сарајева до Лознице, Шапца? Гдје би се тачно муслимани осјећали безбједно без присуства Срба?
Узимајући и чињеницу да су цивили у свако доба могли изаћи из града, било „плавим путевима“ или преко аеродромске писте и у једном и у другом случају изалазак цивила није био споран са наше стране!
Проблем је био што су сви ти цивили били таоци изетбеговићевог режима, класична злоупотреба цивила за војне циљеве и то ваши режими редом сви заташкавају!
Јако лијепо и реално написан текст. Свака част аутору. Овом господину из Добоја, могу само рећи, да у БЛ не би могли купити ни 30 столица из Пазове, зато што је неко добро сачувао овај простор. Међу оних 11 000 жртава, ко зна колико је Срба убијених у вашем болесном пиру, који је био једнако болестан као и гранатирање цивила. Тек снајперисти су шуге, гледају дијете на нашин и опуцају, фуј и једни и други и трећи. Рамштајне, ми само да смо њима направили један квалитетан излаз из прстена, Сарајево се не би ни бранило, они су се бранили, само из разлога безизлазности. То су ми чак потврдили и моји пријатељи Бошљаци из Сарајева..