Сабор палих за слободу: Имена записана у стијени

Необичан подвиг једног београдског адвоката нашао је мјесто међу корицама књиге. Књижевна задруга Српског народног вијећа из Подгорице објавила је књигу "Сабор погинулих" Драгана Лакићевића, умјетничко свједочанство о остваривању животног завјета адвоката Светозара Јовановића да спаси од заборава становнике родног села Лутова у Црној Гори, који су кроз вјекове страдали за слободу

Књига "Сабор погинулих" је дневник-роман, литерарни експеримент настао на основу документарних свједочења и дневничких биљешки адвоката Светозара Јовановића који, суочен с несталношћу и пролазношћу, води своју личну борбу против заборава.

– У њој је ријеч о човјеку, који је у једном тренутку свог живота, као већ старији господин, гледајући спискове погинулих људи у НАТО бомбардовању 1999. године помислио да би негдје требало забиљежити сва имена погинулих људи за слободу и у разним борбама и ратовима откако се памти и то – гдје? – у његовом селу Лутову на 1000 метара надморске висине, изнад пруге Београд – Бар, у страшним стијенама, кањонима и камењарима.

Он је наумио да то уради, научио је клесарски занат (иначе је адвокат) и отишао да побиљежи та имена у сурој стијени окренутој небу, да тамо остану сачувана та имена српског језика. Ако једанпут нестанемо, да се зна како су се звали ти људи који су некада гинули у ратовима и вјековима који су упамћени – каже аутор књиге Драган Лакићевић.

Своју борбу с каменом Светозар је почео у марту, а завршио у новембру 2000. године, уклесавши 128 имена Лутоваца погинулих од 17. до краја 20. вијека. Уклесао је 1.328 слова, за шта му је било потребно 840 сати припрема и рада.

– Оно што сам чинио против лутовског заборава није ништа више но што сам био дужан – каже Лакићевић. Споменик је рађен за будућа времена, мјерена протеком вјекова.

– Споменик без ове књиге био би само пола посла. Сад је цјелина: споменик постојано, непомично траје на Посјеченом катуну, а "Сабор погинулих" иде од руке до руке те проноси казивање о њима – истиче адвокат Светозар Н. Јовановић.

Преплићући фактографско, Светозарове дневничке биљешке писане италиком, с умјетничком фикцијом и имагинацијом, Драган Лакићевић уобличио је ову необичну истиниту причу у несвакидашњи литерарни формат. Говори о ономе о чему јунак размишља, шта сања и шта му се догађа, како обликује камен и камен њега, а ту су и фотографије споменика, као свједочанство испуњеног каменорешчевог завјета.

– Јунак се приказује изван свог животног окружења, дакле – не кад живи у Београду, него када је у Лутову, не изграђује се карактерно већ искључиво у односу на своју личну борбу против заборава и смрти. Тиме његов лик добија универзалну димензију и јунак ове књиге постаје појединац који покушава да сачува свој завичај, своју породицу па и сопствено биће од заборава. У његовој борби с каменом истакнуте су просто универзалне људске особине – каже Зорана Опачић.

Прича записана у стијени је и покушај да се од заборава отргне и Лутово, црногорско село у којем је живот некада бујао, а сада се гаси.

– Сада тамо је од живота остало веома мало. Остало је гробље и црква, камењар зарастао у шибље и у оскудну траву у камењару и остао је тај Светозаров споменик на којем пише: Нека се вјечно памте имена Лутоваца погинулих за слободу – каже аутор књиге.

Тај споменик још стоји. По његовим процјенама, он може да траје 500 година. А дотле – видјећемо ко ће читати и која писма. Чекић којим је клесао имена – препукао је. Светозар га је поклонио аутору књиге, који је причу о његовом подвигу превео у дубљи слој незаборава, у колективно и културно памћење.
Теодора Врањеш