Република Српска може да се брани само младим људима

Ранко Поповић, професор српске књижевности 20. вијека на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци, један је од оних интелектуалаца који ријетко – готово на ивици инцидента – дају интервјуе.

На Фронталов позив је, ипак, одговорио, спреман да каже коју о реформи школског система и хаосу који је она направила, првенствено у високом образовању. Једини услов за овај разговор био је – да не објавимо његову слику на порталу.

– Требало би, наиме, прије било какве приче о “Болоњи”, ријешити фамозно поимање тога појма. Од тога је код нас створен мит и потом се почело њиме оперисати, тако да се од дрвета није видјела шума и још увијек се од шуме не види дрво. Сви они који су о томе разумно причали знају да је “Болоња” папир, декларација, иницијатива, која је донесена у склопу свега онога што зовемо “европским интеграцијама”, а тиче се усаглашавања неопходних стандарда, поспјешивања протока знањем, предавача, студената…

Нико у почетку ту причу код нас није причао на такав начин, него је она дошла као нека врста димне бомбе, као нека врста већ готовог мита – “и ми треба да учинимо оно што је учинила ‘Велика Европа’”. Испоставило се – по ко зна који пут – да су таква настојања била по оној народној: ”Видјела жаба да коња поткивају, па и она дигла ногу”. Ми смо готово све завршили и прије него што се сазнало шта је та “Болоња”. Долазимо до суштинског питања: да ли је постојала потреба за школском реформом?

Па, да ли је постојала?

Јесте, итекако.

Зашто?

Претходно школство подразумијевало је чврсту структуру која дуго није мијењана. Било је многобројних експеримената. Они који мало дуже памте знају да су се ти експерименти највише односили на средње школство и покушаје да се та структура школских профила прилагоди самоуправној привреди. Тако је уништено оно најбоље што смо имали – класичне гимназије. Тада је почело уништавање нашега школства. Притом се основно школство држало како-тако. Као, уосталом, и високо школство. У таквим околностима јасно је да су постојали сви услови да се направи реформа.

Друга је ствар што смо ми имали једну врсту историјске несреће, хаотично вријеме изазвано ратом деведесетих година, гдје су све друштвене вриједности, па с њима и тај школски систем, строваљене на дно. Ту је, заправо, почело осипање, које ће нам, испоставило се касније, доћи главе, а то је управо оно што као посљедицу свега тога осјећамо данас.

На шта заправо мислите?

Тај постојећи систем је руиниран сам од себе. Понајбољи кадрови су отишли. Распршио се свијет, побјегао главом без обзира – гдје је ко могао. Када смо почели да размишљамо о реконструкцији, све је испало по принципу “дај шта даш”. Тако су на нашим универзитетима преко ноћи завршили људи који – у оном пријератном школству, које не бих претјерано хвалио – не би имали никакве шансе да њих дођу. Додајте томе хаотичан “увоз” предавачког кадра, “летеће” професоре који ни сами не знају на колико универзитета раде, крајње неконтролисано и неосмишљено умножавање студијских програма…

Питање је да ли постоји механизам који би ријешио овај проблем. Моје мишљење је да не постоји. Или бар не постоји још увијек. Много је људи који имају готова и практична рјешења, али ја у њих не вјерујем. Наше данашње школство не може бити боље од цјелокупног његовог окружења. А ми живимо у тој фамозној транзицији, у систему потпуно нарушених односа и вриједности. Када бисмо, за почетак, имали државу, могли бисмо имати и наду да ће нешто од тога и бити сређено.

Али?

Али, пошто ми немамо државу, немам никакве наде да ће нешто да се мијења набоље. То ће ићи некаквом својом логиком и тешко је бити мудрац и претпоставити гдје ће цијелу ту причу таква накарадна логика да одведе. Покушавам да о томе мислим на начин који је мени најближи, а то је хришћанска мисаона основа.

Шта то, заправо, значи?

Та врста промишљања у нашем јавном простору је најрјеђа, ма колико било оних који декларативно машу таквим заставама. Зашто то наглашавам? Зато што су ми веома блиске такве истине, истине које имају дубок коријен и чије је дејство протегнуто на веома дуги рок трајања. У питању је увијек личност и њена воља да се мијења набоље. На томе и данас, упркос свему, још увијек стоји све оно што није до краја урушено.

Једна од мени најдражих књига, Књига Проповједникова, и дословно каже да је човјеку дато да чини добро за живота и да се весели ономе што ради, јер, каже Проповједник, ко ће доћи након њега да му каже шта је било? Дубоко вјерујем у то, али знам да је та врста мишљења смијешна нашим дневним практичарима, а у области високог школства и једном великом дијелу хуманистичке, природњачке и техничке интелигенције, која, на жалост, вјерује у брза и практична рјешења.

Што се мене тиче – то је вишак социјалних илузија. Ја таквих илузија немам, јер ми управо та хришћанска мисао говори да је човјек врло проблематична онтолошка структура, по свом устројству грехопадна. Данас ћете наћи много људи који пливајући на површини говоре како је прије рата то све било добро. Није. Са том причом се никако не слажем. Као што презирем политичке аналитичаре, тако се гнушам и те псеудопросвјетитељске, оптимистичне мисли која каже да све преко ноћи може постати добро. Не може. У међувремену се намножило толико проблема да ни најдобронамјернији, ни најупућенији не би знали одакле да почну с њиховим рјешавањем.

На које проблеме мислите?

На почетку је постављено питање: да ли треба да правимо реформу? Треба. Па, хајде да то радимо пажљиво. А ми смо одмах упали у рупу и то са обје ноге. Али морали смо, јер смо добили стандарде европске заједнице. А сјетите се шта је било са жабом која је добила стандарде коња. Код нас су одједном почели да се мјере квадрати школских учионица, да се процјењује вриједности наставних учила и испоставило се да за почетак треба једна врло, врло солидна количина новца. Ко би био против тога? Нико, разумије се. Али тог новца нема.

У међувремену се дешава још један упад у систем – долази до транзиције капитала. Ми смо наводно на велика врата ушли у капитализам, све смо приватизовали и све је практично покрадено. И у оквиру те приче добили смо и приватно школство. А то приватно школство нам је отворило јаму коју, како ствари сада стоје, нећемо моћи затрпати ни у наредних педесет година. Тако смо добили процес инверзије свих друштвених вриједности.

Можете ли бити још конкретнији?

Примијењено на високо школство ова прича изгледа овако: отворени су приватни универзитети, а отворени су капиталом који је у тој “чувеној” транзицији узела политика преко својих истурених играча. Они су то, дабоме, урадили само да би свој капитал додатно увећали. Та је рачуница проста и потпуно јасна. Упишете одређен број студента, помножите га са износом уписнине и завршили сте посао. Да се разумијемо – то су милионске цифре. А за све ово вријеме – и ово сада јавно тврдим и спреман сам да то браним било гдје – није било ограничења усписног рока и уписних услова. Јавна је тајна да студенти често и не знају гдје се налазе приватни факултети које похађају. Све завршавају телефоном. Сврате некад по диплому. Ако је прије тога не добију факсом.

Да ли се ствар могла ријешити другачије? Јесте, могла је. Бања Лука има само једну приватну гимназији – католичку, и иницијатива за њено оснивање је вриједна сваке похвале. То је направио неко ко зна шта хоће. Али, Бања Лука нема ниједну јавну приватну гимназију. Зашто? Зато што ту нико не види некакав претјерани интерес. А то се могло учинити тако што би се пронашли људи који су за то заинтересовани и који у то желе да уложе капитал. Потом се у те школе доведе најбољи наставни кадар, они људи који су освједочено квалитетни у послу који раде. Да су тако прављени приватни факултети не бих имао ништа против њих. Али, они нису нити ће код нас задуго бити тако стварани.

Какве онда ми професоре добијамо?

По принципу узорока и посљедице – само смо убрзали неке негативне процесе који су већ били ухватили маха, а добро је знано: како сијате, онако ћете и жњети. Професор Дарко Танасковић је у једном интервјуу рекао да се читава та прича са свим својим практичним реперкусијама, разноразним мјерењима истатистикама, свођењима предмета на једносеместралне и разним другим помацима – сручила свом снагом на националне дисциплине. То је свом снагом уперено против српског језика, српске књижевности и српске историографије.

Врло брзо ћемо добити – у цифрама и постоцима – колико смијемо давати нашим студентима да прочитају Андрића. А онда то можете да карикирате како год желите. Другим ријечима, добићемо историчаре којима ће бити наређено да о Првом или Другом свјетском рату смију да прочитају само двије књиге. Систем им не дозвољава више. Сви знају да је то потпуно бесмислено. Наше националне дисциплине су остале незаштићене и оне се тренутно налазе на брисаном простору какав није запамћен. Изложене су потпуном урнисању, а то директно води у највећи проблем – у потпуно урушавање националне интелигенције.

Да ли је постојала и да ли још увијек постоји заштита од те пошасти?

Универзитетски наставници постају статистичка мјера; постају чиновници који попуњавају којекакве формуларе и праве чувене силабусе. У српски језик је убачено толико непотребне терминологије, према којој можете да одредите количину наше муке и невоље. Имали смо много боље планове, имали смо много боље програме, а онда смо, одједном, добили некакве чудне обрасце за којекакве једносеместралне предмете који не личе ни на шта. У папирологији је, дабоме, све задовољено. Све стоји на екранима, али ту у суштини нема ничега.

А све је почело тако што је неко рекао: “Али, знате, ми имамо најмањи постотак високообразованих на Балкану, од нас је једино гора Албанија!” Паметни људи би рекли: ”Па шта? Имамо колико имамо, колико тренутно заслужујемо да имамо.” Али не: стратегија чувених позитивиста који имају вишак социјалних илузија или ће прије бити да то раде програмирано нема никаквих додира са темељном хришћанском мишљу, ниједном једином. А они кажу: “Ми то морамо повећати!” Како? Отварај приватне факултете! Постотак високообразованих је у међувремено вјероватно скочио, али смо истовремено добили гомиле које имају дипломе у рукама и које не знају – ништа.

Ако се у јавном простору високог школства допусти да у једном тренутку приватни универзитети почињу диктирати ритам, они постају конкуренти јавним универзитетима. А тада почињу да оснивају наставничке групе, иако знамо да за то немају квалификовани кадар. Још мало па ће приватно школство преузети медицину и фармацију. Али, како смо ми корумптивни простор – у то нема никакве сумње и увијек треба рачунати с тим – они ће тај кадар брзо купити.

Погледајте, са друге стране, списак студената и факултета који уживају стипендије из Фонда “Др Милан Јелић”. Видјећете да је ту убједљиво најмањи број студената са Филолошког факултета, из области хуманистичких наука.

Зашто?

Зато што се овако резонује: гледај од чега се живи. И онда су на том списку наводно најважнији машинство, електротехника, пољопривреда, медицина. Немам ништа против тога, наравно; био бих најсрећнији човјек када би све то имали у омјеру којим стипендирамо све те науке. Нека ме неко убиједи да је у Републици Српској створен фундус научних знања из машинства, електротехнике, пољопривреде, медицине, фармације, који тако надмоћно стоје изнад филолошких занња. Не може наша електротехника бити конкурентна Американцима и Јапанцима; толико, бар, знамо. Одувијек ће одавде мале Тесле да иду у Америку, јер овдје немају гдје да остваре своје замисли. Па по чему се онда та листа креира тако како се креира? Само правимо нове мистификације и митологије.

У међувремену су напредовале и многе друштвене науке. По чему су то социологија и журналистика вредније од филологије? Напротив, филологија носи темељна знања и брука је на нашим јавним универзитетима што немају одсјеке за класичну филологију. Јавни универзитети су требали да иду према тој врсти знања.

И даље стоји питање: да ли је постојала и да ли још увијек постоји заштита од те пошасти?

Њено величанство политика каже: “За те ствари постоје универзитети, тамо се људи баве науком!” Нико се данас на универзитету системски не може бавити науком. Како ће један професор, који је силом прилика претворен у чиновника, да се бави науком, осим као непоправљиви ентузијаста? Тврдим да лажу сви који кажу да могу да се баве науком поред норми које су им наметнуте из Министарства просвјете и културе. Ми смо нормирани као на траци. А у ту норму не улазе наша научна дјела, која су у том поретку ствари апсолутно небитна.

Онда кажу: “Имате институте!” А ја им опет кажем: “Немамо.” Они који треба да формирају институте то нису учинили. То јест, направили су чисти простор виртуелне симулације. Имамо Институт за историју и Институт за српски језик и књижевност и они дјелују при Академији наука и умјетности Републике Српске. Они не раде ништа и то може егзактно да се провјери. На жалост, мало је оних који о томе јавно говоре. Република Српска данас може да се брани само младим људима са високим научним звањима и знањима, који су заиста способни да нешто учине у овом друштву, да му дају дигнитет. Замислите да смо 1996. године почели да школујемо младе људе и да им повјеравамо послове тих Института. Пошто нисмо, а како је ријеч о темељним националним пословима, онда срачунајте учињену штету. Она је ненадокнадива.

Не желим у јавном простору да говорим превише против своје струке, јер ће испасти да је она најгора, а знам да није. Могу да изнесем мноштво поражавајуће лоших ствари из домена сопствене струке са ово нешто мало искуства, али не желим то да радим, јер ће други стећи утисак да је у другим браншама нешто боље, а није. Иста та Књига проповједникова каже да постоји вријеме када се гради и постоји вријеме када се руши. Ми живимо у времену када се све вриједности урушавају.

Да ли то значи да треба стати и само мирно посматрати?

Наравно да не. Човјеку остаје да се весели ономе што ради и да покушава да то што ради – ради на најбољи могући начин. Поред тога, у свакој одговарајућој прилици треба постављати питања. Зашто реформе својевремено нису урађене тамо гдје је највише “шкрипало” – у рангирању универзитетских звања и знања? Да питам даље: да ли подједнако вриједе у хијерархији једног универзитета, примјерице, магистарски рад који се бави Кантовом етиком и рад који се бави шутом из корнера и набацивањем у шеснаестерац с покушајем давања гола? Како ствари сада стоје – вриједе. И још поврх тога академски ниво студија на нашим универзитетима је готово елиминисан, успјели смо да умјесто наука подметнемо струке, а умјесто академских знача приручне курсеве.

Када ће ствари кренути набоље?

Ствари ће кренути набоље оног тренутка када смогнемо снаге за проказивање шарлатана и када почнемо рушити мит политике, када на насловним страницама новина не освану три политичара, него жена која је родила “тројке”, када дневник почне вијестима које нису из политичког, него истински животног миљеа. Милован Данојлић једном је написао: “Будалама би свакако требало забранити чак и то да воле отаџбину, али пошто је то немогуће, било би добро да то раде мало тише.” Онај ко умије да чита и зна да мисли видјеће да је у овој реченици сабијено пола наше муке из прошлог несретног рата.