Расвјетљавање проглашења независности Косова: Представа која је постала стварна

Пише: Бојан Бајић

Скоро па случајне околности су довеле мене који се бавим анализама у случајевима кршења стандарда пословне и професионалне етике у проблематичним привредно-правосудним споровима (Business Ethics Case Analysis), који укључују пословне преваре и корупцију, да проучим пресуду Међународног суда правде из 2010. године у вези Декларације о независности Косова, као и више изјашњења заинтересованих држава пред истим судом. У мом послу је опште познато правило да се 90% енергије улаже у расвјетљавање догађаја, понашања и чињеница до најситнијих детаља, а 10% времена у подвођење стварног стања ствари под неко дефинсано правило понашања. С друге стране, правна струка 90% времена размишља о правним нормама, па често површно утврди фактографију о томе шта се стварно десило, приликом чега долази до редукције стварног чињеничног догађаја у неки извитоперени правни догађај.

Овај текст није правна анализа пресуде МСП, већ анализа кршења етичких стандарда понашања укључених актера.

Република Србија предлаже погрешно питање у Генералној скупштини УН

Управо из ових разлога су правни експерти Републике Србије формулисали питање за Међународни суд правде на начин да нису претходно примијетили ко је аутор Декларације о независности Косова, тако да у суштини Република Србија није ни знала против чега се бори када је у Генералној скупштини УН покренула правну борбу против Декларације о независности Косова. Ако је за утјеху, скоро цијели свијет је био обманут на овом питању.

Оно што је на први поглед очито из докумената Међународног суда правде, јавно доступних на интернету, јесте да је скоро цијели свијет 17.02.2008.године био у заблуди око тога шта се десило током засједања Скупштине Косова у Приштини када је проглашена Декларација о независности Косова. Свијет је био убијеђен да је тај документ усвојила Скупштина Косова и на основу тога су многе државе у данима и мјесецима који су услиједили признале независност Косова, а многе државе су супротно томе одбиле да признају Косово сматрајући да Скупштина Косова није имала право да то уради. Ни једни ни други нису знали о чему стварно треба да заузму став.

МСП пресудио да није Скупштина Косова усвојила Декларацију о независности

Међутим, МСП је у јулу 2010.године утврдио да Декларација о независности Косова није усвојена од Скупштине Косова као дио правног система унутар Резолуције 1244, већ да су то урадили политички лидери већинских Албанаца са Косова који себе нису декларисали као Скупштина Косова, тј. нису дјеловали унутар оквира успостављеног Резолуцијом 1244, па самим тим је закључено да то дјеловање није ни било противно специјалном међународном праву успостављеном поменутом Леџ специалис Резолуцијом 1244. Када је на овај начин избјегнута Резолуција 1244, остао је мањи проблем МСП-у да утврди да дјеловање политичке групе аутора декларације није противно ни генералном међународном праву, јер нигђе није међународно прописана забрана да се изрази демократска политичка воља кроз усвајање Декларације о независности, а суд због уско постављеног питања није ишао даље да утврђује правне посљедице декларације, право на сецесију од међународно признате земље, признање од стране других држава, итд.

Многи правници широм свијета су укрстили копља у вези пресуде МСП, укључујући и поједине судије тог суда који су издвојили своја мишљења, који су сматрали да је МСП извео судску софистику и на манипулативан начин избјегао да Декларацију о независности припише привременој Скупштини Косова. Ово је можда легитимно виђење на површини догађаја, али када се истражи дубља етичка позадина догађаја везаних за 17.02.2008.године добија се потпуно нова перспектива.

Поставља се питање како је могуће да Генерална скупштина УН, 8.10.2008.године (8 мјесеци након усвајања Декларације о независности Косова) усваја резолуцију 63/3 (77 гласова ЗА, 6 ПРОТИВ, 74 УЗДРЖАНО) којом тражи од Међународног суда правде да одговори на питање: ‘’Да ли је једнострано проглашена Декларација о независности од стране привремених институција самоуправе на Косову у складу са међународним правом?’’ Како је могуће да Србија која је иницирала постављање питања није знала шта се десило 17.02.2008.године у сали Скупштине Косова? Како је могуће да 150 држава у ГС УН које су гласале о овој иницијативи Србије такође није знало ко је усвојио Декларацију о независности Косова? Да ли је могуће да су државе које су признале Косово одмах након 17.02.2008.године, ту одлуку о признању донијеле на бази погрешне информације о томе ко је стварно прогласио независност?

Потпредсједник суда Петер Томка сумњичав у одлуку већине судија МСП

Најближе откривању позадине ове грешке, забуне или чак манипулације, био је судија-потпредсједник МСП-а Петер Томка, који је у својој издвојеној изјави критиковао већину судија која је одлучила да аутори декларације нису дјеловали у оквиру привремених институција, па у тачки 12. истиче: ‘’Овај закључак нема чврсту основу у чињеницама које се односе на усвајање декларације, и није ништа друго до ‘пост хоц’ интелектуални конструкт. Закључак већине имплицира да сви релевантни актери нису тачно знали ко је усвојио декларацију 17. фебруара 2008. у Приштини: Србија, када је предложила питање; друге државе које су биле присутне у Генералној скупштини када је усвојила резолуцију 63/3; генерални секретар Уједињених нација и његов специјални представник; и, што је најважније, премијер Косова када је представио текст декларације на посебној сједници Скупштине Косова’’.

Као што рекох, судац Петер Томка је био близу, можда је и сумњао док се чудио овој ситуацији, али је погријешио када је сву кривицу пребацио на МСП и савјетодавно мишљење означио као ‘пост хоц’ интелектуални конструкт, јер има истине и на другој страни, да је МСП само констатовао стварно стање ствари које је ‘пре хоц’ већ давно било осмишљено и проведено у пракси. Такође, истина је да су многи релевантни актери били обманути или поступали у незнању, али не сви, јер је неко ипак морао припремити и провести обману. У наставку ћемо у документима истраживати ко је знао истину од самог почетка.

Бан-Ки-мун проширио дезинформацију у Савјету безбједности УН и широм свијета

Хајде прво да утврдимо ко је први разгласио цијелом свијету да је Скупштина Косова усвојила Декларацију о независности. То је био Бан-Ки-мун, генерални секретар Уједињених нација. 17.02.2008.године је одржана хитна затворена сједница Савјета безбједности УН поводом проглашења независности Косова, након које је Бан-Ки-мун изјавио новинарима да је он информисан од стране свог Специјалног представника и шефа УНМИК-а на Косову, Јоакима Рикера, да је Скупштина привремених институција самоуправе на Косову данас усвојила Декларацију о косовској независности.

Овакво саопштење још увијек стоји на њеб страници УН-а:

‘’The Council was briefed today by Secretary-General Ban Ki-moon on the latest developments in Kosovo, the Serbian province run by the UN since Western forces drove out Yugoslav forces amid inter-ethnic fighting in 1999.

Speaking to reporters afterwards, Mr. Ban said he had been informed by his Special Representative and Head of the UN Interim Administration Mission in Kosovo (UNMIK), Joachim Rücker, that the Assembly of Kosovo’s Provisional Institutions of Self-Government earlier today adopted a resolution declaring Kosovo’s independence.’’

Овде јасно закључујемо да Бан-Ки-мун обавјештава чланове Савјета безбједности и јавност свијета о ономе са чим га је упознао Специјални представник и шеф УНМИК-а са Косова, Јоаким Рикер. Није разумно за претпоставити да Бан-Ки-мун који сједи у Њу Јорку и управља пословима УН-а као свјетске организације, која окупља преко 190 држава, може знати шта се у детаље десило у Приштини 17.02.2008.године. Тако да разумно искључујемо умишљајну укљученост Бан-Ки-муна у ширењу ове дезинформације. Накнадно ћемо анализирати улогу Јоакима Рикера у овом послу и евентуалну његову умијешаност у свјесно дезинформисање Генералног секретара УН и посљедично Савјета безбједности и шире јавности.

Ако се сад накратко вратимо на 8.октобар 2008.године када је ГС УН изгласао резолуцију да се постави питање Међународном суду правде, већ сутрадан, 9.октобра 2008.године, Бан-Ки-мун пише предсједнику Међународног суда правде и обавјештава га да је ГС УН поставила питање и доставља Резолуцију 63/3 у којој у преамбули пише: ‘’Подсјећајући се да су 17.фебруара 2008.године Привремене институције самоуправе на Косову прогласиле независност од Србије’’.

Из претходног се види да Бан-Ки-мун и његова администрација у моменту слања писма МСП-у већ 8 мјесеци живе у увјерењу да су привремене институције на Косову те које су прогласиле независност. До овог тренутка је више десетина земаља признало независност Косова, али показаће се да су аргументацију за признање многе државе засновале на дезинформацији.

МСП открива да УН користи нетачни превод Декларације са албанског на енглески и француски језик

МСП је утврдио да је оригинални језик Декларације о независности од 17.2.2008.године албански и да је иста написана на два листа папируса, а да МСП за потребе израде свог савјетодавног мишљења користи превод на енглески и франсцуски, које им је у досијеу уз постављено питање доставио Бан-Ки-мун, Генерални секретар Уједињених нација. МСП је даље утврдио да је 17.02.2008.године садржај Декларације прочитан, да је гласало 109 од 120 чланова Скупштине Косова, плус премијер и предсједник Косова (минус 10 Срба и 1 Горанац), након чега је Декларација потписана од присутних. Даље је утврђено да Декларација није послана Специјалном представнику и шефу УНМИК-а Јоакиму Рикеру како би била публикована у Службеним новинама Привремених институција самоуправе на Косову, па тако није ни објављена у Службеном гласнику.

МСП даље утврђује да се нигдје у оригиналној верзији Декларације на албанском језику (који је једини аутентични текст) не помиње Скупштина Косова. Ријечи ‘Скупштина Косова’ се појављују једино у заглављу Декларације у енглеском и француском преводу, које је у досијеу доставио Бан-Ки-мун. Додатно МСП утврђује да се форма и стил писања Декларације разликује од форме и стила аката које усваја Скупштина Косова, па тако Декларација почиње са: ‘’Ње, тхе демоцратицаллy-елецтед леадерс оф оур пеопле…’’. Такође је разлика у томе што за одлуке Скупштине Косова не гласају и не потписују премијер и предсједник Косова, већ само предсједник Скупштине након гласања само чланова Скупштине.

Из ових чињеница јасно видимо зашто МСП Декларацију о независности није утврдио као акт усвојен од привремене Скупштине Косова, јер здраворазумски гледано све упућује да овај акт стварно није усвојила Скупштина иако се догађај десио у сали Скупштине, јер самим тим што акт није објављен у Службеном гласнику, што се изворна албанска верзија не реферише на устав и Скупштину Косова, има шири састав потписника од чланова Скупштине, уз остале појединости, све упућује да су потписници Декларације дјеловали изван система привремених институција. Међутим, за потребе нашег истраживања смо открили једну нову чињеницу, а то је да, како суд тврди, Јоакиму Рикеру није послана ова Декларација да се објави у Службеном гласнику, а да је Бан-Ки-мун у посједу имао енглески и француски превод на којима је у заглављу погрешно стајало ‘’Скупштина Косова’’, што је утврдило Бан-Ки-муна у увјерењу да је Скупштина усвојила Декларацију.

Зашто је Јоаким Рикер, специјални представник УН-а за Косово, дезинформисао Бан-Ки-муна?

Још увијек у овом тексту не знамо ко је ове криве преводе послао Бан-Ки-муну, али за претпоставити да је то урадио Јоаким Рикер који је, како смо горе видјели, још 17.02.2008. јавио Бан-Ки-муну да је Скупштина Косова усвојила Декларацију. Претпостављамо да официјелни преводи нису могли истог дана бити урађени и послани Бан-Ки-муну, већ је то накнадно урађено, што све заједно подупире погрешно увјерење Бан-Ки-муна да је Скупштина усвојила Декларацију, па он по аутоматизму даље дезинформише Савјет безбједности, државе чланице УН и свјетске медије.

У случају да Специјални представник Јоаким Рикер није одмах схватио шта се десило на Скупштини, па да је евентуално 17.02.2008.године исхитрено и погрешно информисао Бан-Ки-муна да је Скупштина Косова усвојила Декларацију, морао би праву истину сазнати већ након неколико дана када схвати да Декларација не стиже у његов уред како би се објавила у Службеном гласнику, када би из етичких разлога требао јавити Бан-Ки-муну да се не ради о Скупштини као аутору Декларације, како би се Бан-Ки-мун кориговао у својим изјавама.

МСП у свом образложењу отклања недоумицу и око овог питања када утврђује да је 28.марта 2008.године (више од мјесец дана након проглашења Декларације) Генерални секретар Бан-Ки-мун, поднио Савјету безбједности периодични извјештај УНМИК-а о стању на Косову (којим тада руководи Јоаким Рикер), у којем се поново званично наводи да је Скупштина Косова одржала сједницу током које је усвојила декларацију независности. Енг.: ‘’тхе Ассемблy оф Косово хелд а сессион дуринг њхицх ит адоптед а ‘децларатион оф индепенденце’, децларинг Косово ан индепендент анд совереигн Стате’’ (Унитед Натионс доц. С/2008/211, пара. 3).

Из претходних чињеница закључујемо да УНМИК континуирано дезинформише Генералног секретара и Савјет безбједности и више нема дилеме да се ради о планском дезинформисању.

Значајно ћутање шефа УНМИК-а, Јоакима Рикера из угла МСП-а

Познато је да је Влада Републике Србије хитно засједала, те и прије 17.02.2008.године донијела одлуку о поништењу аката о проглашењу независности Косова и упутила захтјев шефу УНМИК-а Јоакиму Рикеру: ‘’Влада Републике Србије захтева да Специјални представник Генералног секретара Уједињених нација предузме све мере које му стоје на располагању према Резолуцији 1244 Савета безбедности Уједињених нација, као и према другим актима тог органа Уједињених нација, да спречи кршење Повеље Уједињених нација и Резолуције 1244 Савета безбедности Уједињених нација, и да одмах поништи све акте и радње којима се противправно проглашава једнострана независност Покрајине, као и да предупреди свако даље кршење те резолуције, других аката Савета безбедности Уједињених нација, Повеље Уједињених нација и важећих норми и правила међународног права.’’

Јоаким Рикер је ћутао на овај захтјев Владе Републике Србије, али се касније испоставило да је ово ћутање попримило историјски значај.

Прво је ово ћутање Јоакима Рикера анализирао МСП у својој пресуди у којој је у тачки 108. закључено сљедеће:

‘’Реакција Специјалног представника (оп.а. Јоакима Рикера) Генералног секретара УН (оп.а. Бан-Ки-муна) на декларацију о независности такођер је од одређеног значаја. Уставни оквир Косова је дао Специјалном представнику моћ да надгледа и, у одређеним околностима, поништи акте Привремених институција самоуправе на Косову. У претходним приликама, посебно у периоду између 2002 и 2005, када је Скупштина Косова покренула иницијативу да промовише независност Косова, Специјални представник је квалификовао одређене акте да су некомпатибилни са уставним оквиром на темељу тога што се сматрало да су ти акти ‘изван опсега надлежности Скупштине Косова’’ (Унитед Натионс доссиер Но.189, 7 Фебруарy 2003) и стога изван овласти Скупштине Косова.’

Ћутња Специјалног представника Генералног секретара УН уочи декларације о независности 17.02.2008.године сугерише да он није сматрао да је то акт Привремених институција самоуправе на Косову који су дизајнирани да би ступили на снагу унутар правног поретка за чији је наџор био одговоран. Као што је дотадашња пракса показала, он би у складу са својом дужношћу био дужан предузети мјере у вези са актима Скупштине Косова које би сматрао да су ‘ултра вирес’ – (оп.а. прекорачили овлашћења).’’

Из претходног видимо да МСП сматра да је ћутање Јоакима Рикера додатни доказ да Декларацију није усвојила Скупштина Косова јер би по мишљењу МСП-а Специјални представник поништио Декларацију о независности да је исту усвојила Скупштина Косова, као што је то рађено у претходним сличним ситуацијама у периоду од 2002. до 2005.године.

МСП открива али не констатује дезинформисање Савјета безбједности од стране УНМИК-а

Међутим, МСП даље наводи једну чудну реченицу у контексту горе елаборираног УНМИК извјештаја о стању на Косову од 28.03.2008.године у којем се релативизује помињање Скупштине Косова као усвајатеља Декларације о независности, сљедећим ријечима: ‘’То је био нормални периодични извјештај УНМИК-ових активности, чија је сврха била да информише Савјет безбједности у вези развоја на Косову; то није имало намјеру да буде легална анализа декларације или капацитет у којем су поступали они који су је усвојили.’’

Суд наводи да је сврха периодичног извјештаја ‘да информише Савјет безбједности’, али се суд не пита зашто се периодичним извјештајем ‘дезинформише Савјет безбједности’.

За нашу анализу није битно што МСП сматра да континуирано дезинформисање Савјета безбједности од стране УНМИК-а у вези стварних креатора Декларације о независности нема снагу правне анализе Декларације и капацитета у којем дјелују аутори декларације, јер то МСП сматра уобичајеним периодичним извјештајем о новостима на Косову, међутим нама је од пресудног значаја да утврдимо разлоге и ток ове кампање дезинформисања која је имала пресудан утицај на државе које су признале независност Косова, јер је велико питање колико би држава признало независност Косова да је знало да је Декларацију о независности прогласила политичка група лидера која је напустила привремене институције.

Мораће се утврдити позадина контрадикторности у којој Јоаким Рикер зна да Декларацију о независности није усвојила Скупштина Косова, јер иста није објављена у службеном гласнику привремених институција, па због тога не мора користити своје надлежности да исту поништи, као што су Специјални представници на Косову претходно поништавали такве акте Скупштине, али паралелно и истовремено УНМИК одржава свијет у заблуди да је Декларацију усвојила Скупштина Косова.

Ко је још знао за суптилну дистинкцију између Скупштине Косова и политичких аутора Декларације?

17. априла 2009.године, 14 мјесеци након усвајања Декларације о независности, изјашњење МСП-у достављају аутори декларације, сада представници новопроглашене Републике Косово, на 298 страница.

Ради појашњења процедуре, након што је МСП запримио питање Генералне скупштине УН у октобру 2008.године, МСП шаље допис свим државама чланицама УН и оставља могућност да све заинтересоване државе доставе своје изјашњење на тему у року од 6 мјесеци. Исто чини око 35 држава плус аутори декларације. Ту су САД, Русија, УК, Шпанија, Аргентина, Словачка, Чешка, Кипар, Кина, Швајцарска, Румунија, Албанија, Аустрија, Египат, Њемачка, Финска, Пољска, Луксембург, Либија, Србија, Иран, Естонија, Норвешка, Холандија, Словенија, Латвија, Јапан, Бразил, Ирска, Данска, Азербејџан, Малдиви, Сијера Леоне, Боливија, Холандија.

Сва изјашњења држава су била јавна за учеснике пред судом, па је онда остављен нови рок од 3 мјесеца да се доставе изјашњења на изјашњења, након тога су организована усмена саслушања уз могућност да судије постављају питања, што је отприлике била процедура која је водила до одлуке суда у јулу 2010.године.

Аутори Декларације

Новопроглашена Република Косово у свом изјашњењу везано за Декларацију, у тачки 6.01., одмах на почетку наводи да супротно обмањујућем језику у постављеном питању које је Генерална скупштина УН доставила суду, Декларација независности није акт Привремених институција самоуправе на Косову.

У оригиналу на енглеском је то овако написано:

‘’6.01. On 17 February 2008, the representatives of the people of Kosovo declared Kosovo to be an independent and sovereign State. Contrary to the misleading language in the question put to the Court, the Declaration of Independence was not an act of the Provisional Institutions of Self-Govemment of Kosovo (PISG).’’

Већ из прве реченице изјашњења у вези Декларације видимо да новопроглашена Република Косово самоувјерено оптужује Генералну скупштину УН-а за обмањујући језик, те ауторитативно и без дилеме тврди да је Декларација усвојена изван привремених институција. Интересантно је примијетити да су десетине држава које су доставиле своја изјашњења на стотинама страница у незнању тумачиле Декларацију као акт привремених институција, укључујући ту и Републику Србију која је покренула питање, на који начин нису знали против чега се боре на суду, док неки други нису знали шта подржавају, па се оправдано поставља питање коме је наводни ‘обмањујући језик’ био на корист, а коме на штету и ко би требало кога да оптужи за ‘обмањујући језик’.

У тачки 6.04. Косово наводи да се није крила изгледност да ће бити усвојена Декларација о независности, па тако наводе да је 12.02.2008. (пет дана прије Декларације о независности) стални представник Републике Србије у УН тражио ванредни састанак Савјета безбједности УН како би се размотрила тешка ситуација на Косову гдје се врше припреме за једнострано проглашење независности од стране Привремених институција самоуправе на Косову.

Овде је интересантно што Косово у том тренутку не саопштава јавно да Декларацију неће усвојити Привремене институције већ неки други аутори, како би се избјегао ‘обмањујући језик’ на који аутори декларације накнадно упозоравају суд и како би се у самом старту отклониле све недоумице, а ни Јоаким Рикер се како видимо није огласио да појасни ситуацију ни прије ни после проглашења независности.

У тачки 6.05. почиње заплет гдје се каже да су рано у недељу 17.02.2008.године, предсједник Фатмир Сејдију и премијер Хашим Тачи захтијевали сазивање ванредне сједнице Скупштине на којој би се хитно размотрило питање декларације о независности. У тачки 6.06. се појашњава како се због изванредних околности није састала Привремена Скупштина, која има другачија правила сазивања сједнице од начина како је сазвана Скупштина тог дана. Наиме, појашњава се да Привремену Скупштину може сазвати или предсједник Скупштине самостално или на захтјев премијера или на захтјев најмање 40 парламентараца, али то како кажу није био случај тог дана, јер су ванредну сједницу од предсједника Скупштине затражили заједно премијер и предсједник Косова, а предвиђено је да то може затражити само премијер без предсједника Косова.

Из предње двије тачке се види намјера да се у очима јавности створи утисак да ће засједати Скупштина Косова, једна једина која је функционисала већ 7 година, а то је била свима добро позната Привремена Скупштина Косова у оквирима Резолуције 1244, али да се у процедуралним детаљима од самог почетка правила формално-правна дистинкција између Привремене Скупштине Косова и политичке групе која је прогласила независност. Овде се ради о тако ситним процедуралним детаљима да чак и разни гости који су тог дана сједили на галерији Скупштине и посматрали догађај нису имали никакву шансу да уоче дистинкцију између поступања Привремене Скупштине и политичке групе аутора Декларације.

У тачки 6.08. се истичу додатни докази који указују да није Привремена Скупштина усвојила Декларацију, па се наводи да су се предсједник Скупштине, предсједник Косова и премијер обратили скупу и да су сва тројица истакли да је сједница 17.02.2008.године више него ’уобичајена’ сједница Скупштине (енг. 17 фебруарy 2008 меетинг њас море тхан а ’усуал’ меетинг оф тхе Ассемблy). Предсједник Косова је подвукао да је ово ‘’историјска сједница Скупштине Косова’’, која дијели историју Косова на два дијела: прије и после независности. Премијер Тачи је описао да је то ‘’историјски дан’’ који ‘’доводи до краја дуги процес’’, ‘’дан новог почетка’’. Предсједник Скупштине Краснићи је рекао да је ово ‘’историјски моменат за будућност народа Косова’’.

У тачки 6.09. се појашњава да је Декларација прочитана представницима Скупштине од стране премијера, да се гласало и да је потписано од предсједника Косова, премијера и свих других присутних представника.

У тачки 6.10. се аргументује да презентација текста, гласање и церемонија потписивања потврђују специјалну природу сједнице од 17.02.2008.године и Декларације о независности. Каже се да то не представља акт Привремених институција, нити је донијет од стране неке од привремених институција, и у супротности је са уобичајеним начином доношења одлука Привремене Скупштине.

Из претходног се види да су представници Косова детаљно планирали сваку ријеч унапријед, као што су ‘’море тхан а усуал’’, ‘’хисторицал’’, ‘’пре анд афтер индепенденце’’, ‘’футуре’’ како би у формално-правном смислу, који нико не може реално примијетити током догађања, направили отклон од Привремене Скупштине, а да са друге стране свијет обиђе нетачна информација да је Привремена Скупштина усвојила Декларацију независности.

У наставку изјашњења Косово представља суду још доказа да је (оп.а. УН користио обмањујући језик кад је поставио питање суду у вези поступања привремених институција):

• Декларација о независности није поднијета на прво и друго читање, као нити је прошла кроз скупштинске комитете, као што је случај кад поступа Привремена Скупштина. У овом случају се гласало директно.
• Декларацију су потписали сви присутни, а одлуке Привремене Скупштине потписује само предсједник Скупштине.
• Декларација је потписана одмах након гласања, а не након чекања уобичајених 48 сати када се може уложити приговор против текста.
• Декларација о независности није послана шефу УНМИК-а као што је био случај са свим актима усвојеним од стране Привремене Скупштине.
• Декларација није публикована у Службеним новинама Привремених институција самоуправе на Косову.

У тачки 6.11. се констатује да сви ови елементи демонстрирају да Декларацију није усвојила Привремена Скупштина и да је све било другачије природе од уобичајеног поступања и процедура Привремене Скупштине

У тачки 6.12. се поентира да је разумијевање да се ради о специјалном догађају било раширено међу народом Косова. Када је одржавање ванредне сједнице јавно најављено од стране премијера Тачија, народ Косова је заједно изашао на улице Приштине и свуда широм земље да слави дан независности. Сљедећег дана, Генерални секретар УН, Бан-Ки-мун, коментарисао је прославу сљедећим ријечима: ‘’У већем дијелу Косова, била је мирољубива прослава од стране десетина хиљада људи поздрављајући декларацију’’.

Игра ријечи и процедуре 17.02.2008. године током проглашења Декларације о независности

Сви ови наведени аргументи су имали ефекта код МСП-а који се сложио да Декларацију о независности није усвојила Привремена Скупштина, иако је очигледно да се овде радило о игри ријечи и процедуре, као што је горе цитирани судац Петер Томка сумњао читајући све ово, но међутим, судије су у изолованим зидинама хашког судског здања сувопарно тријебили и просијавали ‘доказе’ који су им били предочени и ту нема великог проблема, јер судови углавном тако функционишу.

Проблем је у томе што за ове ‘доказе’ које аутори достављају суду 14 мјесеци након проглашења независности, нико није знао у тренутку проглашења 17.02.2008.године, осим политичке групе аутора декларације и шефа УНМИК-а, и зато што је УН као највећа институција на свијету мјесецима поступала и ширила лажну вијест, а да нико из Приштине није зауставио ширење дезинформације. Није спорно да се албански народ на улицама радовао проглашењу независности, и треба да се радује, исто тако би се српски народ радовао да је Косово у саставу Србије, али наравно да народ није имао појма ни је ли Скупштина ни није ли Скупштина усвојила акт, ни да ли ће одлука бити објављена у Службеном гласнику, ни да ли је прошла комисије и да ли се текст два пута требао читати по процедури, јер то све народу није ни битно нити се у то разумије.

Покретање међународне кривичне истраге због обмане

На крају овог дијела ћемо цитирати још само једну тачку из изјашњења аутора декларације која заслужује да се у вези исте покрене и међународна кривична истрага:

Тачка 6.14. Енглески и француски превод Декларације о независности укључен од стране Секретеријата Уједињених нација у досијеу 371 не одражава стварни садржај Декларације о независности који је прочитан на албанском, о ком се гласало, и који је потписан 17.фебруара 2008.године. Посебно, ријечи: ‘’Скупштина Косова… одобрава…’’ (‘’Л ‘Ассемблее ду Косово… Аппроуве…’’) се не појављује у оригиналном тексту. Република Косово ставља на пажњу суду фотографије оригиналне Декларације о независности (као прилог 1) и њен превод на енглески и француски. Ова је Декларација заправо прочитана, о којој се гласало, и која је потписана током ванредне сједнице Скупштине 17. Фебруара 2008.године – навели су аутори декларације у изјашњењу пред судом.

Закључак и реконструкција догађаја

Косовски политички лидери су у периоду између 2002.-2005. научили да Специјални представник УН-а на Косову, тзв.шеф УНМИК-а, не дозвољава да Привремена Скупштина усваја акте везане за једнострано проглашење независности Косова, јер је неколико пута у том периоду у складу са Резолуцијом 1244 поништавао такве акте и чинио их ништавим. Неке државе су у својим изјашњењима пред судом покушале да неуспјеле преговоре страна са Мартијем Ахтисаријем у периоду 2005.-2007. представе као тренутак исцрпљености мандата привремених институција по Резолуцији 1244 и као кључни разлог зашто би Специјални представник УН на Косову могао толерисати акт о независности Привремене Скупштине у 2008.години, супротно својој пракси из периода 2002. – 2005., но очито ово није било прихватљиво Јоакиму Рикеру као утемељен приједлог, што је касније МСП потврдио као исправно стајалиште да пропали преговори нису могли омогућити Привременој Скупштини да прогласи независност.

Међутим, након пропасти преговора које је водио Марти Ахтисари била је већ донијета политичка одлука да се прогласи независност, али се испоставио проблем како то извести а да Специјални представник Јоаким Рикер не поништи тај акт Привремене скупштине. Јер ако би Јоаким Рикер поништио акт Привремен скупштине, онда нити једна држава која је признала Косово у том случају то не би урадила, па би се морао тражити неки други модалитет и други тренутак за проглашење независности или би се морали обновити преговори са Републиком Србијом до постизања финалног споразума.

Тада се вјероватно почела разматрати опција да то ураде албански парламентарци изван Привремене Скупштине. Можда је била опција да се такав чин направи чак изван зграде Привремене Скупштине, у неком хотелу или конференцијској сали или каквом другом знаменитом објекту са симболичном вриједношћу. Реално гледано то би био ризичан потез, јер би отишла збуњујућа слика у свијет. Било би очигледно да су парламентарци албанске националности напустили званичне институције из оквира Резолуције 1244 и у приватној режији прогласили независност Косова, а да је оних 10 српских парламенатараца и плус један Горанац остало у званичној Скупштини у складу са међународним правом, како регулише Леџ специалис Резолуција 1244. Са таквом сликом која би отишла у свијет сигурно би било проблематично и оним земљама које политички подржавају Косово да подрже такву независност.

Због тога је заправо веома логично овако како се десило, да се најави Скупштина Косова на којој ће бити проглашена независност, у том случају из Скупштине излази десет Срба и један Горанац, Албанци остају. Гости који дођу на Скупштину свакако ништа неће моћи схватити, јер како би гости и знали каква је процедура када се проглашава независност и да ли ће нпр.Декларација бити објављена у Службеним новинама или неће. Специјални представник Јоаким Рикер је морао бити добро упознат са планом да ће се пажљивим процедуралним и вербалним маневрима у папирима направити јасан одмак од Привремене Скупштине, па због тога није интервенисао ни прије, ни током, ни после Скупштине, а на захтјев и писмо које је добио од Републике Србије је једноставно одлучио да ћути. Реално није имао друге опције него да ћути, јер да је одговорио и појаснио Србији да неће Скупштина донијети одлуку, то би онда Србија искористила да заустави признања, па би цијели план пао у воду.

Ово до сада може бити прихватљив сценарио за Јоакима Рикера, који је реално морао имати највећу бригу како ће то све проћи, јер није спорно што то Албанци желе, они су то одувијек жељели, него је једино ту спорно како мора поступити надлежна особа по Резолуцији 1244. Албанцима није био никакав проблем да направе овакав маневар, јер из њиховог угла гледано, ако су се могли оружано борити и гинути за независност, зашто не би покренули још ту једну процедуралну папирнату битку, без обзира колико је то била манипулативна акција или наставак рата специјалним методама.

Ипак остаје велико питање, без обзира што се правно оградио, како се шеф УНМИК-а усудио да у Савјету безбједности прошири лажну вијест и да у континуитету даље инсистира у одржавању заблуде. У јуну 2008.године долази до смјене на челу УНМИК-а, али ни нови шеф не открива свијету праву истину.

Иако није реално очекивати да велике земље које су признале Косово на бази дезинформације, као и неке друге земље које су искористиле ову ситуацију да признају неке друге регионе који су једнострано прогласили независност, изврше корекцију своје одлуке, али је ипак неопходно утврдити пуну истину о овим догађајима зато што је доведена у питање кредибилност поступања и доношења одлука Уједињених нација и разних држава које нису правилно информисане о чему заузимају ставове, што је све заједно покренуло ланац догађаја широм свијета који је довео до глобалне угрожености међународног правног поретка, па све до тога да се у украјинској кризи као изговор користи Косово, са све звецкањем нуклеарним наоуружањем.

Због свега би Косово могло понијети неславну титулу најскупље ‘факе њуз’ у историји.

Интересантно би било додатно истражити колико је земаља све вријеме било у увјерењу да је Скупштина Косова усвојила Декларацију, колико земаља је све вријеме знало да је политичка група лидера усвојила Декларацију, а колико земаља је на почетку 17.2.2008.године сматрало да је Декларацију усвојила Скупштина, а касније у моменту слања изјашњења суду знало да се ради о политичкој групи.

Неважно је за ову тему да ли Косово у суштини ствари има право на независност или нема, нити се овај текст бавио тим питањем.

Напомена: Овај текст је написан искључиво на бази докумената Међународног суда правде без контактирања било којих других извора изван званичних докумената, сви цитати произилазе из званичних докумената а налази и закључци аутора су логичка реконструкција догађаја која произилази из докумената.