Рашка Гора и Раштани, 70 година од злочина над Србима

Село Рашка Гора налази се 12 километара сјеверно од Мостара на десној обали ријеке Неретве.

Пише Предраг Лозо, предсједник удружења студената историје Милан Васић

Назив топонима Рашка страна и Рашки дол који се налазе сјевероисточно од Коњица, један од највећих српских историчара Владимир Ћоровић везује за срдењовјековно размеђе између више српских земаља и области. Том аналогијом можемо посматрати и контекст немирног средњег вијека и вјероватног настанка назива села Рашка гора, али и мјеста Раштани које је неколико километара ближе Мостару. Самим схватањем појма Рашка и означавања појмова „Рашки“ везаним за народ и територију бавила се Јованка Калић. Она је донијела преглед употреба и тумачење значења овог термина, који се несумњиво везује за „темеље знања о старијој српској историји“.

О континуитету живота на локалитету Рашке Горе говори и средњовјековна некропла са краја XIV и почетка XV вијека како је датира Шефко Бешлагић. Ова некропла лоцирана на бријегу који је засјечен изградњом жељезничке пруге Сарајево – Мостар 1888. године, за вријеме Аустроугарске. Године 1954. када је извршено детаљније истраживање од стране поменутог аутора некропола је бројала око 65 стећака, а неки од њих приказивали су веома специфичне антропоморфне мотиве и мотиве крстова.

Становници Рашке Горе презимена Јањић преживљавали су бурна историјска врмена у долини Неретве као и већина становника српских насеља. Посебно тешка судбина становнике овога села снашла је у периоду 1941 – 1945. Геноцид над српским народом овог краја оствио је трагове и посљедице чији смо свједоци и данас. У историји овог мученичког мјеста посебно ће остати упамћен римокатолички Божић 1944. године. Тог дана, изјутра око 5 часова усташе, Хрвати из 9. усташког здруга, углавном састављеног из околних мјеста на сопствени „празник мира и љубави“ похрлили су да сатру све српско православно становништво од дјеце у колијевци до немоћних стараца.

О том злочину писао је Божидар Чучковић из Требиња који као предводитеље злочинаца помиње Милоша Дану из сусједног села Горанци и Милу Чарапина из Лиштице. Злочин је, пуким случајем, преживјела Даница Јањић која је успјела да спаси и рањену четворогодишњу кћерку Марицу. У крвавом злочиначком пиру посебно је страдао заселак Крушевица о чему је свједочио преживјели Јањић Шћепана Симо који се успио спасити бјекством и који у једном дијелу свог свједочења каже: ,,

… Када сам видио да усташа нема у селу, отишао сам у село и видио убијене из породице Сима Јањића. Пред кућом Јањића Милоша нашао сам убијену кћер Милошеву Даницу, рођену 1926. и Милошеву невјесту Цвијету. У кући, на огњишту, гдје је ватра горјела, нашао сам Милоша Јањића, који је још горио на ватри. Пред кућом Јањић Анђе пок. Пере нашао сам пред вратима Јањић Анђу и двоје дјеце, док је треће изгорјело у кући. У нашем селу Крушевици тога дана запалили су 21 кућу. ( АЈ-Ф-110; ДКЗ; Дос. бр. 5396) О страдању засеока Вејзовићи свједочила је Јањић Сава, кћер Симина, која је преживјела стријељање и паљење жртава у кући, док су јој пред очима убијени мајка и брат. У том засеоку су запаљене 32 куће.

Истраживачи који су се бавили овим стратиштем Драго Карло Милетић и Божидар Чучковић закључују да је тога дана укупно страдало 67 Јањића од којих је око 30 угурано у једну шталу и спаљено. То су преживјели Јањић Јован и Нада. Од укупног броја 67 жртава наводи се да је било 24 дјеце до 10 година од којих троје није дочекало ни први рођендан. Старости од 10 до 20 година убијено је 10 лица. Остале жртве биле су старе преко 20 година до година дубоке старости.

Сличну судбину на исти датум преживјело је и мјесто Раштани које се налази неколико километара ближе Мостару, које је практично данас његово предграђе на десној обали са сјеверне стране града. Тада су посебно страдали мјештани засеока Кренице презимена Крзман и Ђурасовић, као и Трифковићи испод брда Крупињани. Посебно тешку судбину доживио је Јово Крзман који је из непосредне близине сакривен гледао како му убијају шесторо дјеце, а затим и жену Мару. Најмлађи Ристо није имао ни једну пуну годину. Укупно је тада у Раштанима страдало 43 особе од чега 14 дјеце до 15 година. Поменути истраживач страдња српског народа у Херцеговини, Требињац Божидар Чучковић, као злочинце спомиње Хрвате из околних мјеста, а поименично Карла, Николу и Славка Суњића из Орашина.

У истраживањима потомака жртава из Рашке Горе за 25. децембар 1944. године дошло се до прецизних података, поименично до 74 жртве. Са жртвама из мјеста Раштани то је за тај датум укупно 117 жртава. У осталим догађајима у Другом свјетском рату и геноциду над Србима страдало је још 16 Јањића из Рашке Горе.

Страдање Рашке Горе, која се у послијератном периоду обновила и како-тако наставила живот, посебно се може посматрати кроз категорију продуженог дејства, али и поновљеног злочина. Наиме, од 25. маја 1992. године у Рашкој Гори више нема Срба. Наставак злочина протјеривања и уништавња српског народа из долине Неретве оставило је жртве и у Рашкој Гори док је већина од око 100 предратних становника, не вјерујући након свега „комшијама“ прво избјегла на лијеву обалу Неретве, а затим и даље у источну Херцеговину и друга мјеста избјеглиштва.

Данас је ово мјесто пусто без Срба и било какве инфраструктуре, а некадашњи домови постали су гомила камења која сваке године све више зараста у растиње. У љетном периоду Јањићи расути по свијету дођу до некадашњих домова и парастосом на гробљу одају почаст прецима. Још једна бескрајно иста и различита тужна српска прича о геноциду.

Догматичко–сакрална страна порицања злочина и омаловажавања жртве од стране комшија, потомака и настављача злочинаца посебну тежину има кад се у обзир узме значај датума на који се десио злочин. Овај датум је показатељ и основних карактеристика злочина и доброг дијела његове идеолошке позадине и вишевјековне подлоге која вуче далеко, тамо до иза дебелих ватиканских зидова. На дан 25. децембра 2014. године, тачно 70 година након злочина ријетко ће се ко, осим појединих директних потомака, сјетити жртава из Рашке Горе и Раштана.