Рајко Васић: Тута Бугарин

Аустроугари, бечки цареви, преврћу се у гробовима.

Они су формирали Фабрику дувана у Бањалуци да би незадовољном српском живљу око Бањалуке омогућили да сади дуван, продаје га и тако живи и преживи и, колико, толико, изједначи се са ћаршијским свијетом.

Било би уљудно питати аустроугарске цареве да ли можемо да продамо Фабрику дувана Бугарима. Али да им не дозволимо да коментаришу у стилу На шта сте спали, да будете зона Бугарског Бизниса, СТЈ.

Пушиона са Фабриком Дувана класична је трагедија приватизације на Балкану. Посве је неозбиљно продати једну такву фабрику у центру Бањалуке, дрипцима који се сада по кругу грудвају и безбрижно румене док им Предсједник Владе тражи купца и свети водицу синдикатима. Ваљда је било логично Фабрику Дувана продати онима који знају да производе и продају цигарете.

Као што би сада било логично да се Влада не бави приватним предузећима. Радници, ако имају проблема са газдом, могу да крену поново испочетка. Окупирају фабрику, свргну експлоататоре и уведу радничку самоуправу. Можда се однекуд појави и друг Тито.

А ако Влада жели нешто да учини, за очување радних мјеста и њихово евентуално проширење, треба да купи Фабрику дувана, именује управу која ће добити задатак који мора да постигне. Као што ради свака Држава.

Овако, не зна се да ли је Влада дрипчева, бугарска или радничка.