Прича о екологији и поезији: Албатрос

Кнез облака, албатрос, птица са највећим распоном крила и једном од најтужнијих прича живога свијета, својеврсни је синоним за удес душа које залазе испод слојева разума.

Иако природног непријатеља нема, крилати дуголетач на мети је људи. Некада су главни кривци за уништавање ове врсте били морнари. Данас је, поред морнара, за све мањи број албатроса одговорно пластично смеће којим се ове птице хране у приобалним острвским зонама, гдје слијећу због парења. Усљед људског немара, поред смећа, на тим острвима множе се велики пацови који нападају младунце албатроса, па тако, усуд ове угрожене врсте, директно или индиректно, потиче од људи.

Нико као Шарл Бодлер није повезао несрећу албатроса са сопственом животном причом.

И заиста, човјек ког је очух држао на дистанци од породичног гнијезда под изговором нарочите бриге за сигурним дипломатским животом, ‘очишћеним’ од умјетничких аспирација, одао се разврату, блуду, пороцима и умјетности. Спавао је са проституткама, боловао од сифилиса и трипера, пушио је опијум, коцкао се, пио алкохол, множио дугове, расипао имање и писао пјесме. То је био његов свијет. Било га је тешко схватити а сувише лако исмијати, унизити и обезвриједити.

Чак је његово „Цвијеће зла“ на први мах у Француској имало малобројну публику али, гле чуда, било је много оних који су се интересовали за предмет пјесама. А предмет је секс, изгубљена невиност и смрт. За једне, то је било ремек дјело страсти, умјетности и поезије. За друге апсолутни скандал, па је, заједно са издавачем, Бодлер осуђен за вријеђање јавног морала.

Вријеме је ипак показало своје. Нажалост, Бодлер, као и многи умјетници, заиста је пропатио: „Ја сам свог срца чудовиште, један од оних отуђених, на вјечити смијех осуђених, ал’ који се не смију више!"

Докони морнари од забаве лове
често албатросе, силне морске птице,
на путу немарне, тихе пратилице
лађа што над љутим вртлозима плове.

На даске од крова спусте их спутане.
Краљеви азура, невјешти, збуњени,
бијелим и огромним крилима скуњени
машу к’о веслима на обадв’је стране.

Малочас прекрасан, а сад смијешан, јадан,
крилати се путник бори с оковима;
с луле један морнар дува му дим гадан
у кљун, други му се руга скоковима.

Том кнезу облака и пјесник је сличан;
он се с буром дружи, муњом поји очи,
али на тлу спутан и земљи невичан,
дивовска му крила сметају да крочи.

Метафора албатроса у пјесми се посебно објашњава на часовима књижевности, мада је поприлично јасна и наглашена у стиховима: Пјесник је као птица; када је занесен музом и у стваралачком заносу, на њега гледају одоздо, са нескривеним дивљењем. Када се спусти на земљу, од његове љепоте не остаје ништа, и забавља људе својом неспретношћу, што изазива поругу. Управо му она крила, или пјеснички дар, који су га носили у висине, највише сметају да корача међу свјетином просјека.