Прича коју нисам написао о човјеку кога нисам споменуо

Никад још нисам написао текст о некоме а да га уопште ни споменуо нисам.

(Флаш Гордоне јебем ли ти мајку)

Пише: Зоран Јанковић

Никад још нисам написао текст о некоме а да га уопште ни споменуо нисам. Да му нисам казао ни име, ни презиме, ни надимак, ни функцију, а да сви знају о коме говорим. Него да пишем о сасвим другим људима, а да све кажем о том човјеку. А да, при томе, написано и није баш загонетка. Више је одгонетка. Не наводим му ни име ни презиме јер ми је додијало и да читам и да пишем о њему. Гадно ми и да га напишем. Ех, па немојте већ да погодите о коме је ријеч. Да ли би вама био интересантан такав један текст-експеримент, да ли бисте га прочитали? Хајде да пробамо!

Паре људе кваре

Ђавоље паре. Не мислим ја да су оне стварно продукт нечастивог али… можда и јесу. Ко зна. Ово „ђавоље паре“ цитирао сам моју покојну баку. Бог да јој душу прости. По њеном „конту“ живјела је преко деведесет љета. По папирима осамдесет и седам. Кад је она рођена нису се ђјеца нама’ у књиге уписивала, па је мало ко знао колико тачно има година. Рођендан није датумски биљежен, него је дескриптивно одређиван; рођен/а: уз бехар, уз шјетву, уз кошевину, кад су се овце шишале, кад се ђубре извлачило…

Елем, никад бака није споменула паре а да то није било уз придјев „ђавоље“. Никад. И никад није рекла, напримјер „људске паре“. Ја не знам да ли је то стварно тако. Или нисам довољно паметан или нисам довољно стар. А млад нисам.

Знам само да нам је неко животе претворио у бесмислену трку за новцем. За маглом коју никад ухватити нећемо. Није тачна она сексистичка: „Изађемо из рупе, живимо за рупу, завршимо у рупи“. Измислили смо је ми, ми мушкарци покварени. Мислим да је тачно то да и ми, и жене наше, и дјеца наша, живимо (или не живимо) због пара. Док смо дјеца родитељима се најчешће обраћамо са „дај пара“; кад би требало да смо људи трчимо да најагмимо што више новца; кад остаримо вријеме проводимо жалећи што, док смо били млади, нисмо награбили више лове.
Стварно, како се што више опарити у животу?

Флаш Гордоне јебем ли ти мајку

Може ли се икако опарити радећи. Јок, море, нема шансе. Радећи се не може зарадити ни за скроман живот. Најскромнији. Показују то и најновија истраживања потрошачке најлон-кесе. Корпом ли је зову? Ни преживјети се не може тако. Преживјети се може само радећи а дижући кредите у нади да ће доћи боље вријеме кад ће се радећи моћи и живјети и враћати раније подигнути кредит да би се преживјело. Мало компликовано звучи. А и није изводљиво. Узалудан труд. Много слути на пут у ропство.

Некад сам учио да паре имају три функције: средство размјене, јединица за рачунање и функција складиштења вриједности, а да је гомилање богатства девијације функције новца. Да ме који тајкун не тужи због овог „девијација функције“ за клевету!?

Пара за камарање на гомилу може имати само онај ко вара. Не било како, него ко најбоље вара. А варати није лако. Најбоље је, мислим, гледати људе у очи и лагати им најневјероватније ствари. Оне у које ни мала дјеца повјеровала не би. И чинити то сваки дан, у виду професије. Са највишег мјеста најбезочније им лагати. Годинама им причати о авионима, камионима, аеродромима, аутопутевима… људи вјерују а знају да им човјек лаже. Ко из поља кући. И лаже им и краде им, то је увијек ишло једно уз друго.

Другар ми препоручи да на „YоуТубе“ погледам бравуре Милана Тарота. Да богд’о нисам. Човјек на основу најобичнијег телефонског позива једној гледатељки одмах успостави дијагнозу – проблеми са зглобовима. Магија је крива. Бацио је један човјек. Због тога је боле и зглобови и кичма, а она се осјећа доста нестабилно. Човјек се зове Флаш Гордон. Лијек је да жена каже: „Флаш Гордоне јебем ли ти мајку“ шест пута. Жена понавља: „Флаш Гордоне, јебем ли ти мајку, Флаш Гордоне, јебем ли ти мајку, Флаш Гордоне, јебем ли ти мајку… Шест пута тако. Мислим да је рекла и који пут више. Да „лијек“ боље дјелује.

Другој гледатељки, само на основу датума рођења њеног мужа, „дијагностикова“ му проблеме са пробавом. Као лијек савјетује да гурне (ваљда сам себи) прст у дупе, сриједом и петком, од девет до десет. Жена тамо пажљиво записује „рецепт“. Милан још додаје да, при свему томе, мора гледати у постер репера Снуп Доги Дога. Жена ово за прст разумије и пажљиво записује, али то са репером јој није баш најјасније. Госпођа је, судећи по гласу, у веома „зрелим“ годинама па, никад није ни чула да се неко тако зове. Макар умјетнички.

Један другар ми преприча да је гледао једну другу Таротову емисију у којој га је гледалац назвао и рекао му да је луд. На ово му је Милан одговорио: „Дођи пред студио тај-и-тај у коме сам сада, испред ћеш видјети мој ауто те-и-те марке најбољи је и најскупљи на паркингу. Е, сад ти види, јаране, ко је од нас двојице луд, ти или ја“!

Еееее, Флаш Гордоне, јебем ли ти мајку! Шесдесет и шест пута.
Чича мича и готова прича. А није о Флаш Гордону. Ни о Милану Тароту није.