Презирем политику!

Не због тога што сам неупућена или аполитична особа, него из простог разлога што не видим ништа дубокоумно нити напредно што би политика у нашој држави могла да ми понуди.

Пише Јелена Деспот

Да би ме нешто заинтересовало (а по мом мишљењу тако би требало и сваког иоле трезвеног човјека) морало би да буде другачије, иновативно, што нисам никада раније чула, што ме интригира, тражи да о томе учим и истражујем и да му вјерујем.

У нашој држави (при том мислим на Републику Српску, да одмах на почетку отклонимо сваку сумњу) нисам чула ни један фасцинатан политички говор. Небитно да ли је лажан или искрен, са намјером за постизање општeг добра или искључиво личног интереса индивудуе која говори. Сваки је идентичан, празан и небитан. Нисмо сви на истом интелектуалном нивоу и мене заиста не може да задиви неко ко ће пјевати родољубиву пјесму испод шатора. Нити да добије мој глас на изборима. Да желим таквог вођу у животу прикључила бих се фановима Жарета и Гоција, или можда Јандриног јата. Не вјерујем да таква особа (за којег опет јединог вјерујем да има харизму и одлике вође) нема некога да му сугерише да је имиџ који гради готово 100% погрешан. На прву је можда био симпатичан тај имиџ, дивили смо се храбрости и понекад луцидности када се са петљом опсује јавно неко (обично из реда народа којег жаргонски речено – не готивимо). Клицали бисмо тада, смијали се, препричавали данима. Али да ли нама треба вођа или комичар?

Са друге стране опозиција. Ух! Схватате ли каква овдје треба моћ самоконтроле да пристојно изнесем све оно што мислим. Већ су се узмували, праве пактове, говоркају и гуркају се. Ово су баш адекватне ријечи, јер не смију као људи да говоре нити да се гурају! Него онако, као мишеви. Читава њихова политика није усмјерена ка властитој политици, јасним ставовима, већ на побијању аргумената и „бапским свађама преко плота“ са позицијом. Да није смијешно, било би тужно. Па шта ти лидери мисле о својим грађанима када им нуде овакве предизборне говоре? То вам је исто као да вам на пијаци покушавају увалити покверен сир који смрди на километар. Ко у овој опозицији има харизму вође? Да ли човјек који је пожелио ономад „лаку ноћ Републици Српској“, да би сутра пожелио „веома добро јутро некој удобној фотељи и коалицији са онима који „угасише свјетло“.

Да ли његов страначки колега који јутрос изјави да ће запослити све високообразоване који су завршили факултете (или барем покушати). Заиста играте врло ниско и прљаво. Како то мислите извести господине? Уз помоћ магије! Ако ми објасните како, мој глас имате! Не због мене, него због свих мојих колега који су вам можда повјеравали, а и ја бих вољела да могу. Да ли је вођа голобради дјечачић који се пењао на аутомобиле и викао (као инструмент у рукама опозиције)? Не знам више ни шта је викао ни коме, толико је било битно и упечатљиво. И то је један будући интелектуалац такође.

Да би ме нешто заинтересовало (а по мом мишљењу тако би требало и сваког иоле трезвеног човјека) морало би да буде другачије, иновативно, што нисам никада раније чула, што ме интригира, тражи да о томе учим и истражујем и да му вјерујем.

Стидим се наше интелигенције.

Све ми мирише на неважећи гласачки листић!