Предсједнички систем у Српској: Шта би било кад би било

Вијест која је већ на почетку 2015.године доспјела у медије и узбудила јавност Републике Српске али и цијеле Босне и Херцеговине била је изјава предсједника Републике Српске о потенцијалној могућности увођења предсједничког система у политички систем Републике Српске.

Пише Стеван Салатић

Осим медијског, партијског и дневно-политичког спекулисања о последицама промјене политичког система у Републици Српској није било значајнијег објашњења шта би увођење президенцијализма заиста значило Републици Српској и њеним грађанима. Циљ овог текста јесте објаснити какву би промјену президенцијализам донио политичком систему Републике Српске.

У науци о политичком систему заступљено је мишљење о постојању три различита облика државне власти: предсједнички систем (президенцијализам), полупредсједнички систем (семипрезиденцијализам) и парламентарни систем. Уставна овлаштења која различитим нивоима власти (извршној и законодавној власти прије свега) дају различита овлаштења одређују која од поменуте три варијације облика државне власти преовладавају у некој држави. Према нормама устава Републике Српске, у Републици Српској преовладава типични полупредсједнички систем (семипрезиденцијализам) а исти је случај и у земљама у окружењу тј. у Србији и Хрватској. Уставне одредбе које говоре у прилог и служе као доказ овој чињеници састоје се у расподјели надлезности између Народне скупштине Републике Српске и институције Предсједника Републике Српске. У таквом омјеру снага одређена је веома уска надлезност институције

Предсједника Републике који обнаша само следеће дужности:

1. представља Републику;
2. предлаже Народној скупштини кандидата за предсједника Владе;
3. предлаже Народној скупштини кандидате за предсједника и судије Уставног суда на приједлог Високог судског и тужилачког савјета;
4. Предсједник Републике указом проглашава закон у року од 7 дана од дана његовог усвајања у Народној скупштини. У том року предсједник Републике може захтијевати од Народне скупштине да поново одлучује о закону;
5. даје помиловања;
6. додјељује одличја и признања утврђена законом;
7. обавља и друге послове сходно уставу. (извор: Устав Републике Српске)

Из надлежности које следују по уставу уочљиво је да је улога институције Предсједника Републике Српске прилично „уставно маргинализована“. Простор за маневар у послове законодавне власти прилично је ограничен јер према Уставу институција Предсједника РС нема право законодавне иницијативе нити право буџетске иницијативе и активности. Једини начин којим Предсједник Републике Српске може утицати на законодавну власт састоји се у тражењу другог мишљења о неком закону од Народне скупштине РС и то у року од 7 дана од првог изгласавања закона у представничком тијелу. Таква могућност уплитања предсједника у послове представничког тијела назива се “ограничени суспензивни вето” и битно се разликује о суспензивног вета који је карактеристика президенцијализма када је послије предсједниковог враћања приједлога закона у представничко тијело неопходно закон реизгласати квалификованом, двотрећинском већином. У случају ограниченог суспензивног вета већина која се тражи јесте обична, натполовична.

Што се тиче уставних надлежности институције предсједника Републике везаних за извршну власт и оне су веома децидне. Предсједник је дио извршне власти са веома скученим овлаштењима. Он је главни републички репрезент, он представља Републику Српску у земљи и према иностранству али та његова надлежност је више церемонијалне него ли извршне природе.

Предсједник РС такође предлаже мандатара за састав Владе, али по правилу ова улога је такође формална јер је предсједник обавезан дати повјерење кандидату који је представник политичке групације у Народној скупштини Републике Српске која је у стању да има већину народних посланика у свом саставу. Предсједникова улога у политичком систему је умањена одсуством надлежности у Уставу која би му додијелила право законодавне иницијативе тј.право предлагања закона као ни право будзетске активности. Као што је видљиво из поменутог, улога предсједника према Уставу Републике Српске је сведена на низ церемонијалности (давање помиловања, проглашење закона, репрезентација) и никаква стварна нити законодавна нити извршна овлаштења нису дата предсједнику републике.

У наредним редовима објаснићу које све надлежности има предсједник републике у земљама чије уставне надлежности одређују ту земљу као земљу президенцијализма. Школски примјер и колијевка предсједничког система јесу Сједињење Америчке Државе. Устав САД-а је предвидио прилично бројне надлежности овој институцији. За разлику од земаља семо президенцијализма и парламентаризма гдје је предсједник републике само шеф државе; у САД предсједник обавља и функцију шефа државе и шефа извршне власти.

Предсједник САД-а дакле стоји на челу “владе” (администрације коју доводи са собом када буде изабран за предсједника) и управља спољном и унутрашњом политиком ове државе. Назив за владу која одговара искључиво предсједнику републике јесте државна администрација или предсједникови политички људи. Предсједник именује државне секретаре који руководе најважнијим ресорима у администрацији Сједињених Америчких Држава. Државни секретари имају чисто савјетодавну функцију, док све политичке одлуке доноси искључиво предсједник.

Према уставу предсједник САД је: шеф државе, шеф извршне власти, врховни командант оружаних снага, шеф обавјештајне службе, предсједник Савјета за националну безбиједност, руководилац бироа за буџет, предсједник Комисије за атомску енергију. Однос између предсјеника САД-а и Конгреса као највишег законодавног органа назива се однос подјеле власти. Конгрес је надлежан за сву легислативу и предсједник нема право уплитања (иако то постиже ако је већина у Конгресу из његове политичке групације) у процесе доношења закона. Једино уставно право предсједника везано за законодавну власт јесте упућивање посланица у Конгрес. Посланице представљају мишљење предсједникове администрације на који начин би трабало законски регулисати неку спорну друштвену област. Посланице немају обавезну функцију у Конгресу и не морају се разматрати на сједницама.

Конгрес (Представнички дом и Сенат) доноси сву легислативу Сједињених Америчких Држава и тиме ствара оквир у којем предсједникови политички људи на челу са предсједником требају да проводе програм на основу кога је предсједник добио мандат. Законодавна и извршна власт у САД егзистирају одвојено једна од друге и зато предсједнички систем називамо системом подјеле власти, за разлику од парламентарног система гдје предсједник и скупштина активно сарађују а тај систем се назива равнотежа власти. Предсједнику такође стоји на располагању једно средство којим се уплиће у рад законодавног тијела а то је право суспензивног вета. Када Конгрес изгласа неки закон, предсједник треба указом да га прогласи. Уколико сматра да закон није у “складу са интересима нације” предсједник има право да врати закон поново у Конгрес гдје закон треба бити реизгласан квалификованом, двотрећинском већином. Ипак треба истаћи да се у пракси Предсједник Сједињених Америчких Држава веома ријетко користи овим инструментом.

Предсједнички систем је продукт америчке политичке традиције и показао се прилично неукорјењив за земље Латинске Америке и Европе. Посебна политичка традиција и култура грађанства утицала је на дуговјечност и опстојаност предсједничког система САД-а. Предсједнички систем САД-а је растао, развијао се и усавршавао заједно са развојем земље. Европски покушаји а поготово покушаји земаља Латинске Америке за успостављањем предсједничког система показали су се као неуспјешни и веома често су нагињали предсједничким диктатурама или војним хунтама. Радомир Лукић сматра да предсједнички систем и сувише круто дијели власт и да овај систем у земљама са великим наслагама ауторитарности и поданичке политичке културе веома лако може да резултује предсједниковом самовољом. Пракса земаља Латинске Америке је показала да у случајевима када би пресједник изгубио “своју” већину у законодавном тијелу, посезао би за свим средствима како би повратио свој утицај у парламенту управо из разлога што му устав, дајући му огромна овлаштења, то и дозвољава. Читав низ диктатура и војиних хунти из друге половине 20. вијека у Латинској Америци говоре у прилог овој тврдњи.

Уставно, Република Српска припада полупредсјеничком систему. Скучене надлежности које су дате институцији Предсједника Републике Српксе могу бити повећане једино промјеном Устава Републике Српске. Да би се устав Републике Српске промијенио за њега треба да гласају двије трећине народних посланика у Народној скупштини Републике Српске. С обзиром на тренутну ситуацију апсолутног поларитета у највишем представничком тијелу Републике Српске (однос власт-опозиција) евидентно је да од промјене устава а самим тим и од увођења предсједничког система нема ништа. Занемарујући тренутно стање подвојености политичких струја у парламенту РС треба истаћи како предсједнички систем у земљама са ниским степеном политичке партиципације, знања грађана о политици, ниским степеном политичке културе и подјеле грађанства по сваком важном друштвеном питању гарантује да ће се се сваки покушај увођења предсједничког система завршити прије у аутократији латиноамеричког или бугарског сценарија него ли у просперитетним водама политичког система Сједињених Америчких Држава.