Предраг Бојиновић: ВЕЛИКИ РЕСЕТ – о геостратегији и геополитици (1)

(Хантингтон versus Бжежински)

понедељак, 12 септембра, 2022 / 09:47

Све озбиљне државе планирају, и то много година унапријед. Оне друге, неозбиљне и квазидржаве се прилагођавају тренутним хировима свјетских политика, тапкају у мјесту и трпе, дефанзивно се прилагођавајући колико могу и смију великим свјетским потресима.

Сваки велики озбиљни план који нека озбиљна држава прави, може се као и у економији подијелити на три рока, кратки, средњи и дуги. Прва два су резервисана за претходне дуге рокове којима је сада дошло вријеме за краткорочну реализацију, а дуги рок је дубока стратегија која се односи на развој те државе у року од петнаест, двадесет или чак и тридесет година од тренутног тренутка опстојности. По начину планирања и дометима ових планова дугорочна геостратегија и геополитика једне државе увелико личи на монетарну политику земље, а краткорочно планирање државе се може поредити са микроекономијом земље која се бави тренутним проблемима и изазовима са којима се земља сусреће. И ово је веома важан процес јер ако се он не води добро, земља нема могућност за дугорочно планирање и остваривање великих циљева.

Велике геостратегије обично долазе као теорије или доктрине које се попут пробних балона испуштају у етер како би се опипао пулс јавности, али и добило критичко мишљење опоненанта и независних али заинтересованих страна. Овај се процес најчешће одвија тихо, не привлачи превише пажњу јавности, јер мало је оних који су заиста заинтересовани за било шта што је удаљено више од сутра а поготово за догађаје у наредних двадесет-тридесет година. Ипак, овај процес се одвија, најчешће у уским интелектуалним круговима, поготово оним мало скривенијим, тајновитим, обавијеним мистеријом и ексклузивношћу. Чак и када критички суд одобри доктрину потребно је и право вријеме да се она деси, односно да дође до реализације исте, јер у дугом року су могуће многе изненађујуће и неповољне варијабле а план је све бољи што више и тачније предвиди могућа искушења.

Једна од првих јавних геостратешких доктрина је свакако била Монроов позив или поклич "Америка Американцима", коју је он прокламирао веома рано, на самом почетку XIX вијека, у вријеме када млада држава није имала ни снаге ни воље да је остварује. Али, двадесетак година касније, када је тај исти Монро постао предсједник САД он је сасвим озбиљно и предано настојао да своју доктрину спроведе у дјело. И успио је наравно, Америка јесте припала Американцима. Наравно под Американцима су сматрани грађани САД, а под Америком су се подразумијевала оба континента, Сјеверна и Јужна Америка.

Но, то су давна времена, одавно прошла, иако се већина грађана Јужне Америке не би сложили са овом констатацијом јер и након више од двије стотине година они се и даље копрцају и носе са посљедицама Монроове доктрине, а амерички утицај није ништа мањи него прије сто или више година. Ипак, оно што нас тренутно занима јесте овдје и сада, данас, у запетљаној мрежи међународних односа који се чине никад горима, без будућности за свеколики свијет.

Како за сваку велику геостратегију треба бар петнаестак година да доспије у фазу реализације, вратићемо се у године 1996. и 1997. не само јер је то био крај Миленијума (који и тако нешто значи само сујевернима) него и због појаве двије веома значајне књиге о будућој геостратегији Запада. Књига "Сукоб цивилизација" Семјуела Хантингона објављена 1996. године, а само годину након тога и "Велика шаховска табла", Збигњева Бжежинског.

Обје књиге су привукле знатну пажњу јавности у првом тренутку поготово прва, али су након првих читања падале у заборав, што због сувопарности штива, што због невјероватних теза које су тамо изношене, чинило се то као мало неозбиљно и препотентно, славе гладно штиво. Али, чини се да нисмо били у праву, чини се да су ова штива била много озбиљнија а неко би рекао и злокобнија него што се чинило у првом тренутку.

Оба аутора су током својих каријера остварили значајне академске каријере (Харвард, Џон Хопкинс школа итд..) али оно што их издваја од других јесте њихов ангажман у политици у форми савјетника за националну безбједност и вањску политику у Влади САД, а Хантингтон и у Влади Јужне Африке у вријеме апартхејда. Бжежински није савјетовао друге владе (бар не јавно) али је био веома значајан фактор у вањској политици те земље својевремено, оснивач Трилатерале, и веома активан у обарању комунизма, све у свему послије Кисинџера вјероватно најзначајнији вањскополитички играч у САД са краја прошлог вијека. Дакле, говоримо о људима за које се никако не може рећи да су били сликари наивци свјетске геостратегије и политике. Потпуно супротно од тога.

Хантингтон је нешто мекши, он се бави више културолошким позиционирањима како он то назива а мање конкретном геостратегијом, иако то само тако изгледа на први поглед. Несумљив допринос његове књиге односно доктрине јесте конкретно дистанцирање и издвајање Западне цивилизације у односу на друге. Термин Западне цивилизације је и прије кориштен у филозофији па и економији али више као општа и културолошка одредница, али нико није цртао мапе и стриктно одређивао ко јесте а ко није Запад. Хантингтон иде корак, два даље, он црта мапу на којој међи и раздваја цивилизације са посебним акцентом на Западну. Типично за западњачку интелектуалну елиту он малчице одлази у историју (баш колико му треба) па на мапи из 1500. године означава источне границе Запада. Он бира ову годину као неку врсту нулте године за формирање Западне цивилизације, те западно од ове линије каже да је Западна односно Хришћанска цивилизација а источно је Православна и Исламска цивилизација.

Занимљиво је да он и 1996. године дијели Европу на исток и запад по потпуно истој матрици односно линији раздвајања. Горе високо на сјеверу та линија креће на граници Русије и Финске, па се спушта према југу одвајајући прибалтичке републике, потом Пољску, Словачку, Мађарску и Хрватску, смјештајући их на Запад, а на истоку оставља све остале, Русију, Бјелорусију, Украјину, Румунију, Бугарску, Србију Босну и Херцеговину итд. Додуше, он полови Бјелорусију и Украјину, остављајући шансу западним дијеловома ових земаља да постану Запад, а видјећемо зашто је то тако.

Како је то била 1996. година, свака сличност са подјелом на неке демократске и недемократске земље је чиста ујдурма, нонсенс, тешка глупост или тешки политички маркетиншки трик. Ове земље су тек изашле из Варшавског пакта и тек су се училе демократији, а Хрватска је тек изашла из рата у којем је протјерала, изгнала скоро 20% свог становништва, тако да о демократији у овим областима није могло бити ни помена, ни трага али Хантингтон их трпа на Запад.

Хантингтон тврди да све ове земље имају заједничке културолошке одреднице, а ми не видимо других осим припадност Римокатоличкој религији или некој њеној деноминанцији. Све ове земље које је он означио као западне, јесу доминантно католичке или протестантске, а сама чињеница да на тој мапи нема Грчке, колијевке те исте западне цивилизације довољно говори, јер она ту у западном свијету није добродошла, из једног простог разлога, јер је православна. Додатно збуњује чињеница да је та иста Грчка чланица НАТО савеза као и чланица ЕУ, али ипак она по Хантингтону није Запад. Доцнији пријем Румуније и Бугарске у Европску Унију и Нато савез се свакако не може посматрати као пријем у одабрани западњачки клуб него као освајање обала Црног мора од стране овог војног савеза.

У типичном западњачком маниру комерцијализације дјела, односно трудом да се исто што боље прода, Хантингтон ламентира о неизбјежности сукоба цивилизација у будућности, наравно гледајући то потпуно из свог западњачког угла, не трудећи се да схвати и претпостави а шта је то са чим се они други не слажу или не мисле као они, као западњаци. Његов поглед на свијет је дубоко западњачки аутистичан, али, то је преовлађујући поглед на западу. Даља подјела цивилизација коју је он приредио није ништа спектакуларно, више је као даље раздвајање култура и трпање у неке вјештачке торове. Он детектује Сина цивилизацију која јесте Кина и друге нације које су њој блиске као Кореја, Вијетнам, Тајланд итд. Да не би био популарно амерички расно некоректан он је избјегао да ову цивилизацију назове жутом или косооком цивилизацијом што је уобичајени неслужбени израз на западу, него јој је дао мало замагљени назив Цина. Даље, он детектује Исламску цивилизацију, потом Афричку, Православну, Будистичку, Хинду, Латинску и невјероватну Јапанску цивилизацију.

Овакво поједностављивање води ка изолацији народа једних од других, занемарује неке друге везе између њих ослањајући се искључиво на религијски мотив, он заборавља да нпр. постоје огромне разлике између многих земаља исламске традиције које истина спаја религија, али све остало их раздваја укључујући и огромне удаљености и економске разлике. Примјера ради, Бангладеш и Турска, или Азербејџан и Мароко, заиста неспојиво, али по Хантингтону веома подесно, они су сви иста Исламска цивилизација, и према свима треба имати исти третман, наравно на западу.

Хантингтон ипак јесте веома озбиљно схваћен на Западу, а његове теорије и доктрине су очигледно ушле у оперативне планове западних планера још поодавно, а данас се и те како реализују, или бар покушавају да буду реализовани. Оно што све нас данас и те како брине и окупира јесте рат у Украјини, све његове трагичне посљедице видљиве већ сада, а шта ће све још да се види након завршетка ратних операција тек ћемо да видимо. Овај сукоб се данас, путем прозападних медија, чини свјежим и веома новим, ничим изазваним сукобом између једне империјалне силе која жели да окупира нечију територију и једне потпуно наивне просте и свим добрима обдарене европске државе која покушава да очува своју независност. Уобичајено схватање на Западу (код обичних грађана ) јесте да је ово веома неправедан рат у којем једна простодушна земљица брани себе од агресора, али, када се малчице загледамо у мапу из Хантигтонове књиге видимо да је он већ тада 1996. године дијелио Украјину на два дијела, и то на онај "прозападни" и источни дио, у којем је наравно прозападни дио Украјине доминантно католички или унијатски, а источни наравно православни.

Иако ова мапа говори о броју гласова двојице тадашњих предсједничких кандидата Кучме и Кравчука, јасна је подјела земље како је види Хантингтон, а болни резови који се нажалост праве ратом бесповратно дијеле не само Украјину него и остатак Европе на Исток и Запад.

Овај несретни експеримент који је настао као плод нечијих морбидних планова о великом изолационизму или издвајању најбогатијих у једну привилеговану цивилизацију је већ коштао много бројне мале нације и државе прије Украјине. Сјетимо се само Блиског Истока и ужасне тортуре током интервенција у Ираку, Сирији, Либији, непрестаном рату у Либану, када су прилично стабилне и напредне државе збрисане мијењајући стабилност за потпуну дистопичну анархију. Наравно да узрок сигрно није Исламска цивилизација како ју је назвао Хантингтон него проста чињеница да тамо има много нафте, овог проклетог али веома неопходног минерала, а доктрине и теорије су ту само да замагле укупну, прилично једноставну слику. Слична ситуација јесте и у Украјини, која поред огромних површина са веома плодном земљом такође има знатне резерве многих минерала. Прича о људским правима, демократији и сличним небулозама су само параван и изговор за рат у којем ће се достићи несметан приступ туђим ресурсима. Али, о томе ће бити више у другом дијелу овога текста, када на ред дође велики маг и мрачњак геополитике, Збигњев Бжежински.