Посљедњи Принципови дани

Три дана уочи разговора с љекаром Гаврило Принцип је скинут са зида тамнице са кога је дословно висио као на распећу, јер су му руке биле у високо учвршћеним оковима.

"Новости" објављују дијелове заборављене забиљешке др Папенхајма, које су посљедња забиљежена исповијест младића који је вјеровао да ће пуцњи на Видовдан 1914. покренути револуцију међу свим поробљеним Словенима.

– Принцип је одавао утисак фанатика и карактерног човјека – забиљежио је др Папенхајм. – Љубав према свом народу показивао је у свакој прилици. Био је интелигентан човјек, душевно здрав. Жалио се се што у затвору не може ни са ким да говори. Вијести о голготи српског народа на њега су поразно дјеловале. Тјешио се да би до свјетског рата дошло и без његовог атентата. Никада никог није оптуживао. Говорио је да је атентат био његова замисао у коју је увукао све своје другове. Увијек сам имао утисак да говори истину. Принцип је историјска личност и задовољан сам јер сам разговарао с њим.

Психијатар је утврдио да је Принцип одмалена био усамљеник, ћутљиви идеалиста, који је живио у свијету књига и великих идеја о слободи.
– Највише пати зато што нема шта да чита – записао је Папенхајм. – Ноћу спава по четири сата. Каже да увијек сања.

Принципове реченице, које је биљежио психијатар, биле су кратке и искидане, баш као и његово тијело које је разједала туберкулоза и живе ране на грудима и руци, од пребијања и мучења.

– Ране су се погоршале, много гноје, он биједно изгледа – записао је др Папенхајм. – Покушао је да се убије, али није успио јер је био исувише слаб.

Утамниченом Принципу су биле ускраћене све информације из спољног свијета, нарочито због пораза које је Аустрија трпила 1914-1915. године на српском фронту. Прве вијести добија тек кад је Србија окупирана, а њих осјећа као најтеже мучење.

– Чуо сам трагичне вијести да Србија више не постоји – забиљежио је Папенхајм. – Тешко мом народу. – Имао сам идеале, а сада је све срушено.

Деветнаестогдишњи атентатор је у вријеме разговора већ био у бунилу од страшних болова и исповиједао се љекару свјестан да неће дуго живјети. Говорио је с великом љубављу и поштовањем о породици у Грахову, мирним и вриједњим људима, које никада није оптерећивао својим политичким идејама. У тамници се с тугом сјетио и неостварене ђачке љубави.

– Упознао сам је у четвртом разреду гимназије, али то је била идеалистичка љубав, никад је нисам ни пољубио – сјећао се Принцип.- Моја љубав није престала, али јој никад нисам ни писмо написао.

Те судбоносне 1911.године он у Сарајеву учествује у демонстрацијама, због чега постаје непожељан у школи.

– Читао сам много социјалистичке, анархистичке и националистичке списе – сјећао се Принцип.- Био сам у првом реду ученика и професори су се рђаво понашали према мени. Напустио сам школу у Сарајеву и отишао у Београд не јављајући се никоме.

Отац и старији брат у почетку нису жељели да му шаљу новац за школовање у Србији, али су касније попустили пред његовим молбама. Уочи Првог балканског рата 1912. он се упутио ка Прокупљу, гдје се налазио регртуни центар четника.

– Нашли да сам слаб и одбили ме – казао је Принцип.

Ту рану на души Принцип никад није преболио, примјетио је психијатар. У Београду се дружио са сличним младим страственим Србима из Аустрије, од националиста до анархиста, који су сањали о револуцији. Младалачки Принципов идеал било је јединство југословенских народа, Срба, Хрвата и Словенаца у сопственој држави, републици.

У разговору с др Папенхајмом он признаје да је 1913. желио да изведе атентат на аустријског гувернера Босне, генерала Оскара Поћорека, али да га је осујетио одлазак у болницу.

– Мислио сам да се атентатима скреће пажња интелигенцији, да најприје међу интелигентним људима треба створити расположење за револуцију и ослобођење, а тек послије међу масама – призано је Принцип.

Када је у марту 1914. осамнаестогодишњак чуо да аустријски престолонасљедник долази у Сарајевео, поново је почела да га опсједа грозничава идеја о атентату.

– Мислио сам да ће избити револуција ако Аустрија западне у тежак положај – причао је Принцип.- Нисам желио да постанем херој, хтио сам само да умрем за своју идеју.

Исповијест др Папенхаму прекинуло је Принципово очајно здравствено стање. Гнојну нелијечену рану на руци захватила је сепса, а Беч се правио глув према молбама за ампутацију. Кад је одобрење за операцију најзад стигло лијечење се претворило у агонију која се отегла до априла 1918.године. Кад је умро, Принцип је имао само око 40 килограма.