Поплаве, упозорење или казна?

У почетку створи Бог небо и земљу. А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом, и дух Божији дизаше се над водом.

Пише Владимир Вучковић, магистар криминологије

Овако је пророк Мојсије у књизи „Постања“ описао настанак земље. Свједоци смо да је природна катастрофа нажалост погодила већи дио наше државе. Водена стихија носила је све пред собом. Изазвана су катастрофална клизишта. Уништена је путна инфраструктура, оштећено на стотине стамбених објеката, чак је било и људских жртава. Путем медија свакодневно добијамо информације да се поплаве, земљотреси, клизишта, итд. дешавају широм свијета. Mислимо да смо ми изван тог свијета, те да се нама никада ништа слично неће десити. Нажалост, те сцене које смо путем малих екрана гледали у Индији, Кини или Јапану десиле су се и код нас. Годишње се у свијету догоди више од 300 природних катастрофа. Број годишње изгубљених људских живота је 10 – 300 хиљада, а највећи број живота однесу екстремне природне појаве, као што су олује и поплаве (Бангладеш 1970. – 300 хиљада погинулих), земљотреси (Кина 1976. – 250 хиљада погинулих), тропски циклони и тајфуни, ерупције вулкана. А понекад и оне изазване дjеловањем технологије (Бопал – Индија – 5000 погинулих). Материјалне штете изазване тим појавама познате су у земљама које имају развијено осигурање.

Покренуте су бучне расправе и многи се позивају на одговорност, али нажалост касно. Наставила се негативна традиција која нас прати већ извјесни временски период. Код нас је изгледа потребно да се нешто догоди, па да се предузму мјере поводом тога. Е тако се не треба радити! У савременим државама постоји једна пракса предвиђања будућих догађаја и процјене извора угрожености. Да би се евентуалним појављивањем таквог стања штета изазвана њим могла спријечити или барем у најгорем случају знатно ублажити.
Како каже Ф. М. Достојевски: „На примјер, води се битка а ви сте један од бораца, умјесто да помажете својим друговима у бици, вама се као умјетнику у души одједном свидјела слика битке, бацате оружје, вадите оловку, хартију и почињете цртати бојно поље. Да ли добро чините?“ Дакле, треба поступати у складу са датом ситуацијом. Падавине су биле кажу метеоролози стогодишње. Поставља се питање: „Дали смо ми предузели било шта у последњих стотину година, да бисмо заштитили људске животе и имовину од плавног таласа?“ Виша сила нас упозорава да наши поступци нису адекватни. Водена стихија је натјерала све релевантне институције и појединце да се окрену садашњости и будућности.

Посљедице поплава су се могле ублажити. Улагањем у превенцију смањују се издаци у евентуалном санирању посљедица. Требали смо улагати у изградњу и санацију насипа и сада бисмо имали знатно мање штете. Сматра се да је улагање у издрадњу и однову насипа луксуз. Сада ће нас такво извитоперено схватање гурнути у провалију изнад које се налазимо. Тешка финансијска ситуација ће бити додатно отежана, јер морамо санирати штету која ја настала поплавама.

Шта су то кризе?

Под кризама или ванредним ситуацијама подразумевају се оне појаве које могу масовно угрозити становнике (живот и здравље), добра и животну средину у рату и у миру. У свим фазама процеса савладавања потребан је ангажман низа државних и приватних организација и појединаца различитих специјалности. Заједница се мора бавити кризама и прије него се оне догоде, а мора и помоћи у опоравку од посљедица криза. Као резултат модерних сватања дефинисане су четири фазе свеукупног управљања у кризама: ублаживање, приправност, дјеловање и опоравак или обнова.
Управљање у кризама или ванредним стањима је једна од најсложенијих људских дјелатности и није је једноставно проводити нити у много боље организованим земљама него што је наша, али и код нас има оних који познају проблематику који би могли успоставити цјелокупан систем управљања у кризама када би им се дозволило. Излаз из криза постоји, но мноштво је препрека бољем организовању за заштиту и спасавање становника, добара и околине у свим врстама угрожавања (природа, технологија, рат) из једноставног разлога што многима неорганизовано друштво погодује за остваривање неких својих интереса, за лов у мутном.
За сваку врсту криза или ванредних ситуација постоји низ специфичних активности које треба примјењивати у свим фазама управљања у ванредним ситуацијама. Те активности ваља адекватно разрадити за сваку врсту угрожавања. Разрада управљања у различитим кризним стањима захтјева окупљање разноврсних стручњака зависно о појединој врсти кризних стања. Но, уопште, у изградњи система за управљање у кризним стањима ваља полазити од следећих сегмената које треба да разраде групе стручњака за поједина подручја (рат, природне и технолошке несреће):
1. анализирати опасности (угрожености);
2. успоставити овлашћења (одговарајуће законодавство);
3. дефинисати организацију свих учесника у заштити и спасавању;
4. разрадити систем комуникације;
5. установити све ресурсе за дјеловање;
6. направити укупан план за дјеловање у случају кризних стања.

Разликујемо следећа кризна стања:
1. кризна стања изазвана дјеловањем природе;
2. кризна стања изазвана технологијом – дјеловањем човјека;
3. кризна стања изазвана ратом.

Како треба бити успостављен систем одбране, заштите и спасавања да би био дјелотворан?

Бројне су оперативне организације које требају имати јединствено одређене обавезе и права у ефикасном систему одбране, заштите и спасавања у случају ванредних ситуација или криза: здравство, ватрогасци, војска и полиција и безбједносне компаније, водопривреда, енергетика, шумарство и друга јавна предузећа и институције, саобраћајне организације, индустрија, организације управе, хидрометеоролошка и сеизмолошка служба, јавно информисање, хуманитарна удружења, школство и друге. Ствар проблема је неопходност повезивања тих оперативних организација у јединствен и дјелотворан систем што је свуда у свијету основни задатак професионалне државне управе за ванредна стања, који се и код нас мора успоставити. Послови такве управе су и процјене угрожености, успостава законодавства које регулише дјелатност, координирање и упућивање различитих државних ресора на израду аката који одређују одговорности, обавезе и поступање у појединим врстама криза, давање стручне основе за организовање и дјеловање регионалних професионалних организација као и за успоставу система комуницирања у кризама, брига о ресурсима за дјеловање (кадар, опрема, школовање, погони), израда, прегледање и одобравање планова мировања и дјеловања за случај криза те друго.

Стварање подлоге за одлучивање у кризним стањима изузетно је сложен и високо стручан посао, те се стога мора и систем управљања у кризним стањима код нас заснивати, прије свега на раду професионалаца – стручњака, а мањим дијелом добровољаца. У кризама или ванредним стањима, мора постојати низ организација и појединаца извршилаца низа оперативних задатака.

Тијело управе у случају ванредних стања мора бити у стању идентификовати опасности, успоставити прихватљиву основу за дјеловање цијелог система, успоставити стратегију развоја тих активности кроз све четири фазе управљања у кризним стањима, прикупи информације о свим расположивим ресурсима за дјеловање у кризним стањима, успоставити свих пет основних степеника (обавјештавање/упозорење, спасавање људи, спасавање добара, збрињавање људи и процјена штете и нужна обнова) за дјеловање, односно реаговање у случају кризе или ванредног стања, информисати и обавјештавати становнике, односно успоставити план приправности и дјеловања. Такође, треба успоставити основни план опорављања од криза које се могу догодити на одређеном подручју. Уз то мора бити оспособљено још за низ других активности. Рад и одлучивање морају бити мјерљиви, према правилима струке и јавни.

Резиме

Овај чланак није написан са намјером да дискредитује било кога. Моја намјера није била да прикупљам политичке поене, већ да укажем на неке пропусте који су се десили и да пружим свој скроман допринос у даљем развоју нашег друштва.

Саставни дио развоја и просперитета једног друштава је и борба са свим изворима угрожености како би се заштитили животи и имовина. И поред свих лоших страна ове природне катастрофе, ипак морамо признати да има и оних које охрабрују. Велики број држава је показао да нисмо заборављени. Стизала је помоћ са свих стране свијета. Ентитетска граница накратко није постојала. Заједничка мука нас је поново ујединила и показала да можемо функционисати заједно. Мноштво младих људи који не могу да пронађу посао показали су да хоће, желе и могу радити. Народ је показао да оданост, храброст и достојанство немају премца, те да ова држава има будућност. Надам се да ће из ових несрећних дешавања наше друштво изаћи јаче, да ћемо извући поуке и пружити шансе младим и школованим кадровим да преузму своју одговорност у вођењу друштва и суочавању са свим препрекама и изазовима које такав позив носи са собом.

Кризе постоје и кризе ће постојати. Потребно је да будмо спремни и да извучемо поуку из онога што је полако, али сигурно наша прошлост. У рату против поплава успjех зависи од три кључна захтејва: обавjештајног рада, односно од претходно прикупљених информација хидрометеоролошких служби, од укупне припремљености рејона у коме долази до сукоба, односно гдје се очекује поплава, и ефикасног ангажовања ресурса. Ови суштински захтјеви се не искључују међусобно. Нити један може да буде ефикасан без другог.