Побачај: Скакање у сопствена политичка уста

Ово подсјећање на то како "маца дође на вратанца" указује да са обе стране Дрине треба увести консензус, да носиоци највиших државних функција не могу учествовати у страначком и предизборном својству.

Милорад Додик , тадашњи предсједник Владе Републике Српске, 07.09.1998. године шаље писмо предсједнику Владе Републике Србије, Мирку Маријановићу у којем му скреће пажњу да се одређени број министара и функционера Владе Србије, отворено ставља на страну опозиционих политичких странака у Републици Српској, током кампање која је тада била у току.

"Предизборна кампања у РС оптерећена је отвореним и јавним ангажовањем једнога броја министара и функционера Владе Републике Србије, који активно и непосредно учествују у промоцији ставова неких од опозиционих политичких странака у РС", пише у Додиковом писму.

Додик се љути да су иступања неких политчара из Србије нарочито усмјерена на "неумјесно омаловажавање па чак и неодмјерено и непристојно вријеђање Владе РС и девалвирање досадашњих резултата рада владе."

Тадашњи Додик сматра невјероватним да један од потпредсједника Владе Републике Србије лично учествује на предизборном скупу Српске радикалне странке РС, и том приликом, како се наводи, ријечником улице исказује необјашњиво вулгаран и примитиван однос према стварности у Републици Српској!?

Премијер Српске, тада у свом првом мандату, скреће пажњу Мирку Маријановићу да службена возила Владе Републике Србије, којима поменута господна долазе на предизборне скупове, готово искључиво возе чланове Српске радикалне странке и доводе народ у "заблуду да су њихове констатације заправо званични ставови Србије."

"Иако се ради о сасвим провидној манипулацији, морам вас, господине предсједниче, обавијестити да овакве злоупотребе ипак стварају конфузију, која је народу и органима власти РС, најмање потребна. Моја забринутост, због најблаже речено, недоличног активности ваших сарадника узрокована је дубоким увјерењем да ни ваша влада ни ви лично о томе нисте обавијештени. Увјерен сам да ћете својим сарадницима указати да је мијешање у унутрашње ствари РС недопустиво и неспоијиво са функцијама које врше у Влади Србије", завршава Додик и упућује изразе високог уважавања Мирку Маријановићу.

Дође вријеме, све се преокрене

У мају 2012. године, исти тај Милорад Додик, само у улози предсједника Републике Српске, уважава неког другог и отворено учествује у кампањи кандидата Демократске странке, Бориса Тадића, на изборима у Републици Србији.

Без икакве мјере и осјећаја, Додик, који се Маријановићу жалио на, цитирамо "неумјесно омаловажавање…и неодмјерено и непристојно вријеђање Владе РС", Тадићевог противкандидата на изборима, Томислава Николића, назива идиотом и политичким побачајем!

Додик, који је како смо видјели сматрао „невјероватним да један од потпредсједника Владе Републике Србије лично учествује на предизборном скупу у РС", појављује се на неколико предизборних скупова и на крају на завршној конвенцији Бориса Тадића, у Београдској арени, гдје острашћено и навијачки изјављује да је Борис Тадић најбољи избор за земљу и народ, да је Тадић припадник нашег народа, који никада није сметнуо са ума да је Србин.

Потпуно заборављајући да Тадић може изгубити изборе (што се и десило) и да његове ријечи отворене подршке Тадићу могу касније узроковати лоше односе власти у Бањој Луци и Београду, Додик испаљује како, ‘’Борис никад није слао никакве поруке да нешто развалимо, а чуо сам у Београду овде од неког такве поруке’’, јасно циљајући на Николића. Као да то није било довољно, Додик незаустављиво додаје да су избори показали да су они (Николић, Вучић…) маргиналне политичке фигуре и побачаји, те да би једва прошли на изборима за мјесне заједнице

Као предсједник Републике Српске, испред цијелог њеног народа, машући у сред Арене са три прста, он своје констатације тада узвикује доводећи публику у заблуду да су то ставови свих људи Републике Српске – радећи управо оно на шта се тако увријеђено жалио Мирку Маријановићу 1998. године.

Међутим, упркос, како се испоставило нарученим истраживањима која су давала предност ДС-у, и иако је већ тада у Арени славио ‘’побједу свог пријатеља Бориса на изборима’’, Милорад Додик се убрзо суочио са тим да је пријатељ Борис изборе изгубио.

Зато сада гледамо, како приликом натегнуте посјете вицепремијера и најмоћнијег политичара Србије Александра Вучића Вишеграду, Милорад Додик скида сако чим види да је и ‘’побачај’’ само у кошуљи.

Да ли данашњи, најновији Додик, правда интимно своје понашање према Николићу и Вучићу тиме да су 1998. били са Шешељем у истој партији, тек ово подсјећање на то како „маца дође на вратанца“ указује да са обе стране Дрине треба увести консензус, да носиоци највиших државних функција не могу учествовати у страначком и предизборном својству.

Општи избори наредне године, прилика су да напредњаци и социјалисти прекину са овом традицијом, па на предизборне скупове не шаљу предсједнике и премијере.