Отворено писмо министру Данету Малешевићу

Министру просвјете и културе у Влади Републике Српске, др Данету Малешевићу

Поштовани господине министре,

Пишем Вам понукана садржајем данашње (читалац треба знати да је писмо настало 9. јануара) Свечане академије уприличене поводом Дана и крсне славе Републике Српске, а заокупљена размишљањем о новопонуђеном Нацрту закона о високом образовању и мјестом које у њему имају хуманистичке науке, превасходно наука о језику, наука о књижевности и национална историографија.

Као универзитетском наставнику који је по вокацији србиста (професор српског језика и књижевности), пажњу су ми посебно привукли они дијелови Нацрта закона о високом образовању који се односе на питања језика и статус србистике у укупном склопу научних области обухваћених њиме.

Свако ко је данас гледао Свечану академију, могао је да види да се прича о српском народу базира на његовој духовности, српском језику и књижевности, те на његовој историји. Имена и дјела оних који вијековима граде српство, оних на чије се дјело ослањамо када говоримо о томе да без језика и књижевности нема народа и да народа нема без његовог језика и књижевности (Доситеј, Његош, Петар Кочић, Иво Андрић, Вук Стефановић Караџић, Јован Дучић, Васо Пелагић и многи други), корпус су за проучавање историји, науци о језику и науци о књижевности. Ове хуманистичке научне дисциплине су фундаменталне, оне су те на којима почива свијест народа о себи и свијест народа по себи. Без њих, топи се темељ на којем наш национ стоји, урушава се база која би требало да буде бедем који не служи само за одбрану, него и као полазиште за напредак нације. „Измакне“ ли се из приче о самосвојности и утемељености Републике Српске сегмент који произилази директно из историје и из србистике у којој се преплићу наука о језику и наука о књижевности, остаје мало тога.

Имајући ово на уму, морам се запитати како је могуће да је статус хуманистичких наука, којима припадају, између осталих, наука о језику, наука о књижевности и историја, до те мјере дерогиран рјешењима и захтјевима представљеним у новом Нацрту споменутог закона!? Зар је могуће да не постоји свијест о томе да бављење србистиком није исто што и бављење математиком?! Понуђени Нацрт, баш попут Преднацрта који му је претходио (на шта сам, на жалост, безуспјешно, реаговала), доводи до принудне англиканизације научних резултата и присиљава научнике који се баве хуманистичким научним дисциплинама на својеврсну „капитулацију“ пред наметнутим, превасходно англосаксонским, тзв. „референтним“ листама научних часописа (члан 103 Нацрта закона о високом образовању). На тим листама није могуће наћи научне часописе из области србистике који објављују радове на српском језику.

Управо због тога национални сегмет хуманистичких дисциплина у великој већини свјетских земаља не подлијеже оваквој, „листовској“ врсти вредновања, него постоје националне листе научних часописа – потпуно природно, јер центар проучавања србистике може бити само у Србији, полонистике у Пољској, а русистике у Русији, а не у неком центру за обрачун броја цитата на енглеском језику у научним радовима. Колико је оваква ситуација, која се попут пријетње надвила над академским небом, неодржива и историјски погрешна показује примјер из не тако давне историје подручја који данас поносно зовемо Република Српска. Сви знамо ко је био и шта данас значи Петар Кочић.

Замислите да је он својевремено своја наважнија дјела писао и објављивао на њемачком умјесто на српском језику, јер у вријеме у којем је живио и на простору на којем обитавао управо је њемачки био „референтни“ језик – попут данашњих „референтних листи“! Или, замислите да је Вук Стефановић Караџић својевремено реформисао језик уводећи искључиво латиницу (умјесто ћирилице), јер она је тада била „референтно“ европско писмо. Замислите Доситеја Обрадовића који не преводи басне на наш језик, јер су већ објављене на „референтном“, француском језику, и не пише „Совјете здравог разума“, јер „референтни“ здрави разум каже да их на српском језику није „референтно“ писати! Или, замислите наш национ са таквим Кочићем, Доситејем или Вуком. Шта преостаје? Да ли је Иво Андрић погријешио што је писао на једном малом језику не тако многољудног народа, губи ли његово дјело тиме? Или можда губи наша наука ако о том књижевном корпусу не може да пише и објављује на језику којим је тај корус написан – на српском језику.

Оно што се негдје сматра „референтним“ може и јесте у оквирима наука које су примарно националне, базиране на, у овом случају, српском језику и књижевности, бити управо најпогрешнији, најопаснији пут који нужно води ка разводњавању научног корпуса и његовом пригодном „утапању“ у тренутно пожељне WoS, SCI, SCOPUS и сличне оквире, који су све, само не референтни за оно чиме се србистика као наука бави. Умјесто наведених листи, за науку о језику и науку о књижевности код нас, тј. за србистику, требало би да буду релевантне словенске листе часописа, попут МКС листе (листа Међународног комитета слависта), или, ако ништа друго, листе часописа за област науке о језику и науке о књижевности Министарства просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије, јер је управо у Србији центар проучавања српског језика и књижевности.

Стога Вас, господине министре, као србиста молим да ово важно питање не постане колатерална штета покушаја уклапања нашег система високог образовања у неке новопостављене, „модерне“ оквире.

С поштовањем,

Проф. др Сања Мацура

Филолошки факултет Универзитета у Бањој Луци
У Бањој Луци, на Дан Републике 2016. године

(Објављено на званичној Фејсбук страници Студисјког програма српског језика и књижевности на Филолошком факултету Универзитета у Бањој Луци)