Отворена врата и подгријавање лешева
Фрапантна је чињеница да се ТВ станицама данас највише исплати да пусте стари домаћи филм и опробану, гледану страну серију. Пише Горан Драговић Куповина нових хит серија је неисплатива јер су итеткако скупе, а добар дио гледатељства који је потенцијални гледалац серија у производњи, рецимо, ХБО, већ их је скинуо са торента и погледао. У […]
Фрапантна је чињеница да се ТВ станицама данас највише исплати да пусте стари домаћи филм и опробану, гледану страну серију.
Пише Горан Драговић
Куповина нових хит серија је неисплатива јер су итеткако скупе, а добар дио гледатељства који је потенцијални гледалац серија у производњи, рецимо, ХБО, већ их је скинуо са торента и погледао.
У властитој производњи, домаће тржиште у таквој ситуацији обично реагује или спуштањем критеријума, или у последње вријеме прављењем наставака неких већ опробаних прича.
Једина тв кућа у Србији која је уложила велики новац у продукцију програма је ТВ Прва (или Прва српска телевизија). Осим неколико нових пројеката, највише наде се положило у два са успјешним бекграундом, Надреалити шоу и Отворена врата.
Овакве пројекте обично прати разочарење, настало усљед идеализовања неког садржаја, и промјена насталих протоком времена. То пуца у ногу наставцима, иако су без сумње боље од осталог што се може видјети на тв екранима.
Гледаоци углавном серију гледају кроз глумце, а не кроз људе иза камере који су за њу вјерватно и важнији. Нема ту Биљане Србљановић као сценаристе (што је тешко вредновати, с обзиром на озбиљне поремећаје у њеној глави), али други су и остали људи иза камере.
Нема оног спорог ритма, музике која наглашава стања, као да се и камера креће другачије. Мање је парадокса и апсурда, а садашња серија се базира на реалитету. Нема ни убојитих опаски и реплика, згуснутих на малој површини. Нема оних надреалних заплета који су красили претходну серију.
Иновације уведене да би се направио искорак у односу на прве сезоне, попут сцене позоришта и обраћање у камеру, не раде посао.
Ипак, серија у збиру није лош производ, али пада под теретом неминовног поређења са претходницом. Тешко може придобити нову публику, а још теже задржати све фанове некадашње серије.
Не знам шта рећи, али серија Отворена врата је неоспорно добра, а јефтина причица у наставцима. Сад се не бих освртао на ту морално-идеолошку конклузију њене сценаристкиње Србљановић, која у једној од тих кратких причица презентује неподношљиви талас турбо фолк шунда, а сада на свом твитер налогу, страсно бодри једну од тих турбо-фолк звезда падалица, ЈК!?
Исто тако у тој серији се помиње и покојни Ђинђић, али као један од балвана из Скупштине, а касније је тај балван претворен у божанство!? Шизофренија!
Неке серије су имале недостижан успјех, од рецимо већ помало досадних „Камионџија“ Јарета и Паје, који су само због честог реемитовања постали досадни, а не због филмског садржаја, који је и даље неприкосновен као прича обичног малог човјека као жртве друштва и околности.
Сличну вриједност имала је и серија „Врућ ветар“, све касније је било само лошије, тако да ми се сад послије ових никаквих прича, још и Бољи живот чини остварењем, па и Жикина династија!
Од других јужнословенских серија, оно народских, српска „Вук Караџић“ је одлична прича, а од осталих најбоља је по мени загребачка „Просјаци и синови“ а можда је ту негдје и „Вело мисто“! Црногорска Ђекна је такође одлична народска прича!