Опасна и контролисана изливања нафте у море

Трећина нафте потребна свијету долази са морског дна – у Европи чак 90 одсто, па је опасност од некотролисаног изливања по екологију тим већи.

Нафта не заобилази море, јер су танкери главно транспортно средство. А из године у годину, тоне тог транспорта заврше у води.

Црне нафтне масе, морске птице које умиру, опустошен подводни свијет… То су слике које се могу видети када дође до изливања нафте у море.

Али, штета није увијек једнако велика, каже Герхард Далман, стручњак за нафтна загађења из Савезне службе за поморски саобраћај и хидрографију у Хамбургу: "Тако се 1977. године у средишњем дијелу Севјерног мора излило око 20 000 тона нафте у море, али посљедице су биле занемарљиве, готово да их није ни било. Нафта није стигла до обале, већ су је струје однеле у Атлантик".

Потпуно другачије је било 2003. године када се један теретни брод насукао на њемачкој обали Сјеверног мора, код острва Амрум. Количина нафте која се тада излила у море није била велика, али штета јесте.

"Излило се око 90 тона нафте у једном веома осјетљивом подручју у коме се у то време налазио велики број птица. Све се завршило тако да их је угинуло око 20 000" – наводи он.

Висина штете зависи од тога колико су обала и природни резервати близу мјеста изливања нафте, али исто тако и од врсте нафте, каже Герхард Далман и објашњава: "Постоје различите врсте нафте. Имамо, на примјер, дизел, који се брзо шири по мору и добрим дијелом испари. Мазут, међутим, не испарава и дуго се одржава на површини мора".

На површини мора мазут формира густ слој катрана, који морске бактерије нису у стању да разграде. То је разлог зашто државне службе будно прате бродове, који, умјесто у лукама, остатке мазута често илегално избацују на отвореном мору.

До изливања великих количина нафте у море често долази и на нафтним платформама. Међутим, природа је најчешће сама у стању да се избори са тим, каже геохемичар Лоренц Шварк за универзитета у Бремену.

Шарк објашњава да постоји могућност да нафта са морском водом створи емулзију којом се хране бактерије. "У самој нафти бактерије никада не би могле да преживе, већ увек на местима где се море граничи са нафтом, у међупростору. Што је више тих граничних површина, то су бактерије ефикасније" – објашњава Шварк.

Највећа еколошка катастрофа новије историје догодила се за вријеме Заливског рата 1991. године, када је у море исцурило око милион тона сирове нафте, недалеко од ирачке обале, дупло више него што се излило прошле године у Мексичком заливу.

Али бактерије су готове све разградиле, каже Шварк. "Тада се прецјењивало да ће Персијски залив у сљедећих 200 година бити еколошки мртав. Међутим, већ за три године, готово да су нестали трагови загађења" – наводи он.

Слој катрана додуше постоји још увијек, али се он, у међувремену, наталожио на морском дну. За неколико стотина година то ће археолозима да послужи као доказ да се нафта једном давно ту излилa.