О ауторским правима из једног другог угла

Проблематика везана за интелектуалну својину у Срба никада није била нешто што је било најјасније и најлогичније.

Пише Душко Бошковић

Никола Тесла се одрекао узимања тантијема на своју интелектуалну својину, те су се други добрано обогатили на бази његових умотворина.

Слично су прошли и други Срби. Алберт Ајнштајн је посудио идеју теорију релативитета од Руда Бошковића у књигама вођеног као Руђер, а сасвим је присвојио и окориштава се и дан данас од те теорије самостално иако чак није ни сам интелектуални власник те идеје и њене разраде. Коаутор је Милева Марић-Ајншајн чије име чак оригинално постоји на заједничком свјетски познатом раду, али се као једини власник те идеје пропагира Алберт.

Има неки проблем у вези са том пројавом када су Срби у питању. Једино у нас постоји појам староградских пјесма, а код свих других народа пјесме имају своје ауторе који уредно убирају тантијеме од својих пјесама, а у случају ако прође седамдесет година након смрти аутора тантијеме убирају државе чији је аутор био држављанин. Сви ће рећи рецимо да су пјесме "Мито бекријо" или "Још не свиће рујнa зора", народне пјесме, прва из врањанског краја, а друга из Црне Горе, питај бога колико старе, а у ствари се ради о ауторским пјесмама и то аутора који везе немају ни са Србијом ни са Црном гором, и то су новијег датума, али о томе други пут.

У реду је да се плаћа ауторима пјесама за мелодију, текст и аранжман, што их неко други користи у неку јавну сврху, поготово ако се уз помоћ тих интелектуалних производа остварује добит. Рецимо, забављају се гости у кафанама и кафићима да им није испразно боравити у тим објектима без музике у позадини. Или да се појачава жеља за трошењем новаца купцима у трговинским центрима. Пуштање музике на радију или ТВ дају смисао овим медијима који су без ње испразни и јалови.

Музика је у данашња модерна и брза времена постала веома профитабилна, тако да се може говорити о музици као индустрији, а не само као умјетности или разбибризи. А када се говори о индустрији онда се мора говорити и о увозу и извозу као посљедици индустријализације и ове области.

Па се тако може закључити да што више медији у БиХ пуштају страну музику, то више новаца од тантијема одлази вани. Ако неки медији вани пуштају пјесме наших аутора БиХ биљежи добитак и расте нам стандард, док у првом случају БиХ биљежи губитак и пад стандарда. Свако родољубив ће онда једноставно закључити и рећи, дајте да онда само конзумирамо стваралаштво наших аутора па да се паре врте унутар државе.

Ко од музичких уредника било које радио или ТВ станице има интерес или мотив да обогаћује тамо неке репере или сеоску музику неких страних народа, умјесто да се богате наши аутори?

Можда постоји нека препорука "одозго" да се морају пуштати страни аутори? Можда постоји неки омјер рецимо 80% стране и 20% домаће музике којег се морају медији придржавати? Како то да се у англо-америчким државама може чути само стваралаштво на енглеском језику? Можда постоји неки план којег се сви на свијету морају придржавати да сви морамо плаћати некоме музикарину, а тај неко не мора никоме? Да ли постоји и музичка мафија?

Превише питања, а одговори чекају и таворе у магли.