Није ни то проблем

Пише: Горан Дакић

Збирка стихова набијена лажним месијанством и псеудоромантичарским позивима на борбу против свеколиког непријатеља српства, подсјећа на оне тако важне ријечи Александра Тишме, који у једном тексту вели да наша књижевна продукција трпи лошу књижевност, често чак и веома лошу, али дилетантску не трпи никако. Све у свему, најмање о чему желим су пјесме "песника Кнежевића" (сав значај синтагме под наводницима показаће се веома брзо).

Желим, напросто, да препишем оно што је написано у пјесниковој биографији и да тиме покажем да је Данојлићев Добрислав С. Рађеновић још увијек више него жив жив (све грешке, правописне и словне, нису исправљане). Већ на трећој страници пјесник, испод наслова књиге, саопштава: "Због великог интересовања читалаца за садржај ове књиге, принуђен сам да одштампам и ово ДРУГО ИЗДАЊЕ. Па нека Вам је на вољу, поштовани читаоци."

А у ономе што је "песник Кнежевић" насловио као "Из песникове биографије и животне збиље" стоји ово:

"Песник Миле Кнежевић, по крштеном имену Милосав, рођен је у Бањој Луци 1952. године, где се школовао и дипломирао на Педагошкој академији. Због заљубљености у спорт, дипломирао је на ДИФ-у. Кнежевић, као свестрани спортиста, од седамдесетих до осамдесетих година прошлог века, постаје један од најбољих светских висинских скакача у воду, стилом "Ласта" (тј. скок на главу). Бања Лука, Мостар, Лимски канал, Вишеград, ђаковица, Сардинија, само су нека места где је песник Кнежевић наступао и изводио своје опасне скокове-летове, и то преко две хиљаде пута, са висине изнад двадесет метара, а највећа висина са које је песник Кнежевић скакао ке двадесет и осам метара, на шта би обичним проматрачима застајао дах. Због исказане храбрости Кнежевић је једно време био ангажован и као каскадер од стране италијанских филмскх радника.

Кнежевић је играо и ногомет, стони тенис, рукомет, бавио се и боксом, а био је и активни савезни рукометни судија (одсудивши преко хиљаду утакмица у свим такмичарским ранговима) у СФРЈ. Осамдесетих година он оснива и Рукометни клуб "Унис" у којем је радио као први тренер, али и играо када је то требало.

Кнежевић није само спортски радник, већ и културни. У Бањој Луци је осамдесетих година прошлог века основао и књижевне клубове: "К. Ројц", "Браћа Мажареви" и "ОК". Сем поменутиг, Кнежевић је 1992. године, октобра месеца, на оснивачкој скупштини, која је одржана у Бањој Луци, заједно са покојним проф. др Николом Кољевићем, Николом Гузијаном и другим песницима и писцима формирао удружење књижевника Републике Српске и Србије. На општу жалост, то удружење данас постоји само на папиру.

Осим што је реалан, објективан и храбар, Кнежевић је емотивац, дружељубив, добар говорник, хуманитарац, прагматичар, заљубљеник у природу, али и неуморни путник, авантуриста, полемичар, истинољубац и правдољубац. Тиме се не хвали, али јесте и хришћански верник, православац, као и велики родољуб, што је показао као припадник Војске Републике Српске, учествујући у отаџбинском рату (1992 – 1995) у БиХ. И ово треба припоменути, јер се Кнежевић, 1992. године (када су у бањалучкој болници због недостатка кисеоника за инкубаторе умирале новорођене бебе – недоношчад) самоиницијативно понудио да покуша проћи кроз "Коридор живота" (којег су држале усташко – муслиманске војне формације) и однети снимљени материјал (од стране бањалучке телевизије) до Србије, јер је то био једини начин да се обавести јавност Србије о страхотама које се дешавају у Бањој Луци. Уз Боижију помоћ то је и успео, јер су Милош Марковић и Лидија К., уредници информативног програма, чим су добили снимљену касету, прекинули редован програм телевизије Србије, те емитовали материјал којег им је Кнежевић донео и предао 4. јуна у 13 часова. Тог је дана Србији, али и читавом свету, обзнањено најстравичније лице рата и злочина у БиХ.

Уместо да се по Србији хвали подвигом, Кнежевић га тихо и рационално користи за прикупљање електронске опреме и мобилних линкова, које проналази, скупља и обезбеђује, а потом уз помоћ безбедњака Остоје Зеца, комадира вода Војске РС, читаву и исправну, пребацује (из Србије, 22. јуна) у Бању Луку. По доласку Кнежевић одмах формира посебан вод за везу, састављен од најбољих стручњака (Абаџић Миливој, Младен Мањак, Драган Кнежевић и др.) из те области. Наравно, све је учињено уз одобрење највиших цивилних и војних власти Републике Српске.

Потом се у рекордном времену, за само три месеца, по први пут линковским земаљским везама увезују радио и ТВ сигнали Републике Српске са Србијом. Све је успешно функционисало до августа 1995. год., када га је авијција НАТО агресора својим бомбама тешко уништила.

Сем поменутиг, песник Кнежевић је са своја два рођена брата, Драганом и Ацом, и осталим саборцима, учесник и чувене војничке "Септембарске побуне" 1993. године, која се десила у Бањој Луци и то као гласноговорник Кризног штаба "Септембар-93", који га поставља за директора бањалучке телевизије и бањалучког радија. Одмах по постављању Кнежевић окупља све запослене у поменутим медијским кућама и наређује да се од тога тренутка мења име обе куће, а да је ново и заједничко име "Радио и телевизија Републике Српске". То име на ванредном септембарском засједању усваја и потврђује Народна скупштина Републике Српске. И, хвала Богу, то име и данас носи наша медијска кућа.

По окончању тешких преговора између војника – побуњеника и председника Републике Српске др Радована Караџића, побуна је завршена без и једне капи проливене крви. По самом завршетку преговора, Кнежевић је са Остојом Зецом, вођом и командантом побуне "Септембар ’93" ухапшен, те је из Бање Луке одведен у затвор у Фочу, где је ислеђиван дужи временски период.

Пет година по окончању рата, Кнежевић се обрео у Немачкој, где живи и ради, али често и борави и на нашим просторима, другујући са онима које цени и воли. При томе не заборавља децу, јер обилази многе основне школе широм Републике Српске, наравно, уз школски позив, те том приликом деци говори стихове из својих књига, које је за њих написао. Сем школа, обилази Кнежевић и многе општине у РС, на њихов позив, говорећи тада стихове за одрасле.

Да је он активан и ангажован у јавном животу, потврђују и његова честа оглашавања у електронским медијима, када својим иступима објективно и критички коментарише политичка збивања и животну збиљу у РС, БиХ и шире.

Кнежевић не заборавља ни Косово. Тако је на његову иницијативу априла месеца 2008. год. дошло до прве званичне посете представника града Бања Лука и Републике Српске Косову и Метохији. Само месец дана касније, делегација Косова и Метохије, (састављена од књижевника и политичара) нашла се у посети код градоначелника Бања Луке, начелника Дервенте и Модриче, али и код председника РС. За реализацију овога Кнежевић је имао помоћ госпође Љиље Радовановић и господина Драгољуба Давидовића. Хвала Богу, успостављене везе се не прекидају, напротив, трају и јачају.

О песнику Кнежевићу још треба рећи да је до сада објавио три књиге поезије за децу: "Чувар осмеха", "Смехољубац", "Ветропир", а "Ко зна све" чека да буде објављена. За одрасле је објавио две збирке поезије:"Отисци" и "Небеско венчање", а збирка "Дружбеница" ће бити штампана после ове "мале књиге".

Ако Бог да!"

Послије биографије и иза садржаја – дв’је су напомене.

Прва:"Дивно је Човеку Милану радовићу рећи хвала за све оно што је урадио, за српску књижевност и културу, те ја то чиним на свој осебујан начин;,Хвала ти Милане и нека те драги Бог чува од зла и лоших људи."

Друга:"Не могу а да овом приликом не припоменем свога другара и великог јавног и културног радника Ненада Новаковића и не кажем му:,Хвала ти Ненаде за сву подршку коју имам у својој писанији и нека те Бог поживи."

Толико.