Немој дизат’ брану!
У Загребу се запалио хрватски ратни ветеран. Вијест која је имала слаб медијски одјек. Да л’ би јаче одјекнуло да је умјесто себе запалио ресорног министра? Би гарант. Осим, хрватског премијера (умјесто доле) по глави би почели да се чешу и властодршци у окружењу. пише Душко Вукотић Ми ни гуме нисмо запалили Па ипак. У […]
У Загребу се запалио хрватски ратни ветеран. Вијест која је имала слаб медијски одјек. Да л’ би јаче одјекнуло да је умјесто себе запалио ресорног министра? Би гарант. Осим, хрватског премијера (умјесто доле) по глави би почели да се чешу и властодршци у окружењу.
пише Душко Вукотић
Ми ни гуме нисмо запалили
Па ипак. У фебруару мјесецу, ове године, када смо својим протестима у парку „Младен Стојановић“ скренули пажњу на тежак положај ратних ветерана и њихових породица, кренуле су „топовске салве“ режима како смо „издајници“ и „страни плаћеници“.
Режимску артиљерију су наводили извиђачи и рачуначи у ликовима Стефана Каргановића и Емила Влајкија.
На дејства ове батерије смо били спремни и најважније је било да медији свакодневно указују на тежак положај наших сабораца.
Били смо сигурни да ће неко ипак реаговати и разговарати са нама о понижавајућих десет марака мјесечно колико у овој Републици следује незапосленог борца прве категорије, ветерана рата и цијелу његову породицу.
Муке привилегованих
Посебно тешко су нам падали телефонски позиви сабораца и команданата. Мој ратни друг који је после мене био командант исте јединице, молио је телефоном, као Кукањац Мурата:
„Немој дизат’ брану!“
Шта то радиш? Немој палит’ Владу! ‘Оћеш да пренесеш ватру из Федерације!
Имамо податке за кога радиш! – узвикивао је други отимајући му телефон из руке.
Чињеница је да ни једног од њих након тог телефонског разговора нисам ни видио ни чуо. Немам ни жеље за сусретом. Посебно не са овим што „има податке“. Он је познати „хашки цинкарош“ и живи одлично.
Онај први што је с правом бранио ненападнуту Владу, сувласник је „Алфе“. И сувласник је много чега у држави коју смо заједно градили са саборцима којих више нема или их ускоро неће бити.
Једнаки и једнакији
Разумио сам и једног и другог што вриште на сваког ко би нешто да мијења у неправедној Држави. За њих је добра и ова, оваква, никаква. Било би им свеједно и да ратни ветерани изврше колективно самоспаљивање. Важно је само да пожар не дохвати њихова царства.
Генерали и ђенерали су углавном мудро ћутали.
Опозиција је говорила како ће се све промијенити демократским изборима.
Неки саборци из наших редова ваћ тада су правили политичке дилове очекујући да ће се углавити на изборне листе „великих“. Кад им то није прошло, правили су своје листе. И остали мали и небитни. Синоћ видим њих двојицу како сами стоје у другој врсти. У првој стоје „велики“ који рата ни видјели нису.
Мањини изборно бројање, већини животно одбројавање
Ал’ шта ћемо?
Видјећемо.
Нећемо се самоспаљивати.
Очекујемо разговор са институцијама наше Државе, ма ко их чини и ма ко их буде чинио.
Ако позив не добијемо…
Ето нас непозваних. Од Требиња до Новог Града.
Увијек ми, кад су овакве теме у питању, у глави звони једна мисао коју је изговорила моја баба, мајка 3 сина који су рат провели на првим линијама од Дубровника до Рогоја и Сарајева: „Жалим што ме у рату нису протерали одавде, боље бисмо живели“… За кога су губили животе, дијелове тијела и здравље? За ову банду која је на власти?
Izbori u BORS su davno završeni.Od novog predsjednika sam očekivao energičnu borbu za prava boraca.Predlagao sam da se počne od čišćenja u vlastitim redovima.Da se javno objave spiskovi boraca po kategorijama i isti očiste od onih koji rata nisu vidjeli,a imaju status borca prve kategorije.Koliko vidim od toga nema ništa.Novi predsjednik je odmah otrčao u vlast da bi po mojoj ocjeni pokazao da će biti kooperativan.Jer kako drugačije objasniti da ih u javnosti gotovo da i nema,a stanje u BORS ništa bolje.Kakvi smo bolje nismo ni zaslužili.
NEĆU DA ĆUTIM
Moram da kažem 2-3 na ovu temu. Možda i više. Čak – previše. Imam pravo na to. Geler u glavi mi ne da ćutim.
Iako se ponavljam, jer novo nemam ništa da kažem. Sve sam već ispričao. I zapisao. Ali, mnim, da, ipak, treba ponoviti.
Kao pripadnik rezervnog sastava policije mobilisan sam u septembru 1991. godine. Pušku sam nosio sve do aprila 1995. Jedinicu sam napustio isključivo zato jer su mi starješine, kao jedinom koji je imao fakultet (apsolvent) pored načelnika stanice, i to ne bilo koji nego Fakultet odbrane i sigurnosti, konstantno radile o glavi. Smetao sam im, kao takav. Komandiri, pomoćnici, zamjenici, inspektori… svi su bili „kadar“ sa završenom srednjom školom, nerijetko samo sa zanatom, i dobrano im je odgovaralo da negdje „omastim ledinu“. Činili su sve što je bilo u njihovoj moći da se to dogodi. Bog sam ih je omeo u nakani. Njega jedinoga podmititi i podvaliti munisu mogli.
Komandir stanice danas je dezerter za kojim je u ratu bila raspisana potjernica. Inače, moj kolega sa fakulteta.
Kao jedini mogući izraz bunta pojedinca zbog odnosa države prema borcima odbio sam da izvršim kategorizaciju. Na ovaj korak odlučio sam se zato što su u mojoj stanici (PS Rogatica) status borca prve kategorije ostvarili ljudi koji su čitav rat pekli hljeb na Sokocu, držali privatne radnje po Rogatici, vozali ukradene muslimanske automobile, uselili se u tuđe, napuštene stanove, nakrcali ih svom mogućom tadašnjom tehnikom, a kradene jambolije nisu imali više kuda stavljati, pa su ih prostirali po podu, umjesto tepiha. A jedini od svih njih sam prije rata ima svoj stan, privatni stan, u Sarajevu, koji su isto tako poharali Alijini „kadrovi“. Uprkos tome ja ničiju imovu ne da nisam htio uzeti, nego je nisam htio ni pogledati.
Sebe, zato, kvalifikuje i klasifikujem u boračku kategoriju „magarac“. I ponosim se time. Ko i svi drugi „magarci“. I djeci svojoj pričam o tome. Da znaju šta je bilo, jer na osnovu toga mogu predvidjeti i šta bi ponovo moglo biti.
Sinoć sam morao da popijem 4 paracetamola i 3 leksilijuma samo da bih uspio umiriti bolove u kostima i kičmi natrulim u rovovima od Rogatice i Žepe, preko Sarajeva i Trnova, Nišića, Treskavice, Zvijezde… i zaspati nekoliko sati; kako-tako.
Znam kakav je general Savčić bio u ratu, a bio je heroj, i zato on od mene ima bjanko podršku da pokuša promijeniti stvari u BORS-u. Uključujući i kvalitetnu reviziju u kojoj niko ne može dobiti status borca bilo koje kategorije dok mu to ne potpišu svi pripadnici jedinice u kojoj je (navodno) bio. Ako to ni Savčić ne uradi, ja mu neću ništa zamjeriti. Ali on sam mora znati da će ga, i na ovom i na onom svijetu, progoniti sjeni poginulih boraca. Posebno onih koji su poginuli pod njegovom komandom.
Meni, lično, ne treba ništa. Ništa ne tražim za sebe. Samo jednom sam zatražio od Pantelije Ćurguza da interveniše kod Milorada Dodika da me prestanu pratiti pripadnici „alfe“ i prisluškivati mi telefone zbog mog novinarskog rada. Ćurguz se nije udostojio nikad ni da mi odgovori, a kamo li da šta učini po tom pitanju. Danas je sasvim jasno zašto nije. Svima je jasno. Meni je bilo i tada. Samo mi većina nije vjerovala da Ćurguz i omrkne i osvane u Dodikovom krilu.
I zato nikad više od BORS-a za sebe ništa zatražiti neću.
Ali zato tražim da se borcima vrati oteto dostojanstvo. Ova država nikad sretna biti neće dok to ne učini; dok se ne oduži onima koji su je stvorili. Biće nesrećna jednako kao što je nesretan sin koji pokojnom ocu nikad nije podigao spomenik i koji je prodao porodično imanje dušmanima, a što njegov otac, djed, pradjed, čukundjed… nikad uradili ne bi.
U našem narodu postoji izreka:“Gvožđe se kuje dok je vruće“.Bojim se da se u ovom slučaju ono dobrano ohladilo.
Не знам од чега борци треба да чувају власт? Зар због ње да издамо Српску и бацимо је на маргину стварности, иза интереса групација и кругова до сржи покварених људи, блиских режиму? Ко нас овако магарчи? Прво сами себе упитајмо, погледајте људе које срећете на улици, сваког свог саборца препознам лако, горе и јадније изгледа него икад, често ми каже имаш ли јаране коју марку посудити? Ту у тим очима, нема више ни жара ни ведрине, мутне су и тешком бједом окренуте унутар себе, гледају како преживјети и нахранити себе и своје укућане. Не можеш рачунати на њихову снагу, потрошена је, исцрпљена, онемоћале руке, издале ноге, некад су те ноге носиле и ускакале у „балијску“ траншеу, сада клецају безнађем самљевени, од оног „биће боље“ до горе не може, мала путања у којој ум не може ни да се смјести, а камоли покрене. Како ћеш са мазгом изорати њиву, ако је тучеш нећеш никако, али ако је мамиш зобницом са житом, цијели дан ће за тобом ходати горе-доље! Ми смо своју њиву запоставили да би орали туђу, њихову, додуше не баш својом вољом, али ипак морамо признати прилично намагарчени!
Невјероватно је колико смо сами себе бацили и још увијек бацамо на маргину друштва.
Колико смо сами себе ујармили у златне кочије политичких куртона.
Зна ли ико колико се наших сабораца, истинских стваралаца Републике, убило од Дејтона до данас?
Цифра је већа од изборног цензуса за НС РС у било којој изборној јединици неправедне нам Републике Српске.
Али, зато напамет знамо колико је свако шупкало добило гласова да се за нас „бори“ његованим прстићима у парламенту.
У оргаљнизацији Општинског одбора ВРС у Рогатици 12. новембра ће бити одржана јавна трибина на тему: „Социјални положај ветерана рата и однос Републике Српске према осумњиченим и осуђеним ветеранима Републике Српске“
Баш ме занима колко ће бити јавних и тајних коментара на ову тему.
Не знам шта сте очекивали,како да Вас перципирају,након што десетине опозиционих организација напрасно почну да делују,а и ви са њима.Требало је имати бољи тајминг.Мислим и да сте имали много гори положај пре Додикове владавине.
___________________________________
Ево,Карабаја нам откри да је он „прогањан“ заправо од малих ногу.
Прво за време рата,па онда од СДСа,па онда ос СНСДа.Сви му радише о глави,нисам знао да је човек тако битан.
Можда,али само можда имаш проблем са ауторитетима.
Biger je na Frontalu.
To pokazuje snagu portala i strah rudonjin od nadolazećeg .
Suva drva, vatra jaka, čorba ključa.
Мислим да смо једини или једна од ријетких држава и народа у свијету који кроз историју имају маћехински однос према онима који су крв пролијевали, животе давали за исте.
И то је између осталог један од великих узрока за сва проклетства и несреће које нас прате кроз историју.
Сјетимо се само судбине војводе Живојина Мишића, и ондашњих ратника, инвалида…,
Зато нас је све мање,нестајемо,карактер као народа нам је све слабији,лако нам се уваљује свакаква идеологија,уби нас похлепа,крканлук…,
По природи ствари људи у сваком друштву и народу који су спремни и животе положити за исти, су припадници најздравијег, најкарактернијег и најстабилнијег дијела тог истог народа.
И такође, сасвим је природно да као такви сметају којекавим протувама, кукавицама,полтронима, похлепницима, ратним профитерима…,који ће се удружити и са најцрњим ђаволом само да ове прве ставе под ноге.
Због таквог односа државе и власти и дан данас, бојим се да дугорочно Република Српска нема баш сјајну перспективу.
Кад тад ће цијена доћи на наплату,а онда ће је платити сви.
Иако је глупо замишљено да ове генерација(без потребе), испаштају и буду жртвованае, уништене, цијену ове похлепе ће на жалост платити и то сигурно неке следеће и невине.
То је просто тако, Божија или космичка правда како ко воли.
Вукотићу,кад је дошло до лома између тебе и Аце Прелића савјетовао сам те да не одустајеш,ниси ме послушао јер си био са разлогом у вријеђен,имао си већу подршку од нас из Бања Луке него Ацо,али си нестао и сада зашути.