Неле Карајлић: Олимпијада и Сарајево

Та безбрижност и лакоћа постојања читавог једног система, то потпуно одсуство одговорности ми даје за право да помислим да је друг Тито од Југославије направио право обданиште, са тобоганима, вртешкама и свиме ониме чега се ми сада радо сјећамо…

Олимпијада је била сан тог система, Олимпијада је у ствари врхунац комунизма, то је оно кад се сви радујемо 14 дана, и свако ради онолико колико може, а узима колико му треба.

Сарајево је било специфично и данас, ако гледате телевизију, средина за коју се увијек знало ко је ко, само се од 1945. до 1992. није знало ко је ко.

Као такво оно је морало да добије неку нову димензију, неку нову снагу, неки нови искорак, да би се тај хаос између оних који живе у том граду држао под неком заједничком тензијом, заједничком идејом…Прави развој града почео је оргнизацијом првенства у стоном тенису почетком 70-их.

У томе (Олимпијади) је Сарајево видјело неки јединствен циљ да би се заборавило на оно основно да сам ја Србин, а он Муслиман, а овај трећи Хрват. Кад се тај надувани балон испухао, оног момента кад се сви досјетили јаду, читава та идеја и читава та култура града која је чинила од града оно што он у ствари није, је нестала.

Гашење тог олимпијског пламена је био симбол престанка једних игара и почетак других игара које су иза себе оставиле много веће жртве него што је такмичење у спусту…

Неле за емисију "Око"(Сарајево, од Олимпијских до ратних игара) РТС, 18.02.2014.