(Не) ломите ми пауловније

Док траје медијска промоција.

Пише: Витомир Марковић

Још једном је потврђено да нашег човјека интересује само оно што је страно, непознато, туђе. Проблем се увећава када то буде медијски попраћено и презентовано широким народним масама које такву новотарију прихватају здраво за готово надајући се могућој користи, а што је сасвим нормално. И никада се не деси да се нађе неко стручно и одговорно лице да каже своје мишљење.

Гледам на РТРС репризу емисије СНОП, емитоване у недјељу, првог дана новембра 2015. године. У емисији приказују прилог о дрвету пауловнија. У прилогу говори особа која је власник расадника и која је наводно овладала технологијом производње садница пауловније и један мјештанин Лијевча који је већ засадио велики број садница на свом имању. На неколико локација засадио је по више стотина, па и хиљаду садница, да види гдје ће боље успијевати. Сазнајемо да је пауловнија у самом почетку веома осјетљива, али касније почиње веома брзо да напредује тако да након десет година буде и кубик дрвне масе по стаблу и због тога је веома интересантна за индустрију. Пречник стабла буде и до пола метра. Онај Лијевчанин каже да из пања пауловније, када се стабло посијече, расте велики број нових изданака. Народски речено – „тића се“. Такође се наводи да је интересантна зато што је веома медоносна. У њеном рекламирању битан је и тај детаљ: „медоносна“.

Прије свог повратка из печалбе у Србији крајем септембра ове године, имао сам прилику засадити четири мале пауловније. Наиме, тамо гдје сам боравио имају и велики број кошница и производе одличан мед. Чули су да је пауловнија веома медоносна, набавили те саднице и мени дали у задатак да их засадим.

Можда се у понуди свих продавница садног материјала налази и пауловнија. Не посјећујем та продајна мјеста па не знам. Али, ако је нешто изрекламирано и ако се тражи онда је сасвим нормално и да буде у понуди. Ово дрво се већ дуже вријеме и медијски подржава па постоји могућност да ће се пауловнија веома брзо раширити.
Али, хајде да неке ствари здраворазумски размотримо. Упоредимо пауловнију са једном биљком која је њој веома слична, а то је багрем. Багрем, драча или акација.

Багрем је веома медоносан. Багремов мед је међу најквалитетнијим. Када посијечеш багрем из његовог коријена, пања, такође избија огроман број нових стабала. Немогуће је, односно, изузетно га је тешко искоријенити. Што се тиче технолошких карактеристика, багремово дрво је изузетно квалитетно, а за неке ствари незамјењљиво. На примјер, за дирјеке у малињацима и купињацима. Багремово дрво је добро и за огријев.

Да ли је икада икоме пало на памет да засађује плантаже багрема? Ја нисам чуо за тај случај. Да ли би неко дозволио да поред његове плодне парцеле неко засади шуму багрема? Наравно да не би и жестоко би се противио томе. Зато што је багрем веома агресиван и веома брзо се шири. А шта ако је пауловнија још агресивнија од багрема?
Ако би ме неко питао за савјет ја бих му рекао да ни у ком случају не сади пауловнију него да сади багрем. Можда багремово дрво неће за десет година бити баш квалитетно, али за петнаест сигурно хоће. Багремове дирјеке увијек можете продати по доброј цијену. С друге стране, за дрво пауловније ми и не знамо да ли ће га домаћа индустрија уопште хтјети откупљивати. Као што, нпр. нико неће да откупљује аронију иако су прошле силне године рекламирања и многи људи, заведени, уложили огромна средства у плантаже ароније. Можда би неко могао овладати и са технологијом производње садница багрема из сјеменки, па да их пласира у неку земљу гдје уопште не знају шта је то багрем. Мислим да је то добра идеја коју би Министарство пољопривреде обавезно требало финансијски подржати. Био би подржан извоз, а у томе је поента.

Ако неко планира засадити шуму пауловније онда би се они који граниче са том парцелом морали успротивити и тражити да буде урађен и одређен еколошки елаборат, то јесте да се да потврда да та шума пауловније неће штетно дјеловати на околину због своје агресивности и ширења путем сјемења.

Додаћу да ми се чини како се у уништењу наше пољопривреде жели отићи и корак даље. Земља је већ запуштена и запарложена – сад, као оправдање да она то не буде, неки ће вјероватно од министарства пољопривреде добијати и финансијска средства да на ту запуштену земљу засаде неке биљке потпуно непозне за ово поднебље. А не да ту земљу врате производњи првобитних култура тако потребних за исхрану, као што су кукуруз и пшеница.