Не чачкај мечку мала?

Није ово баш наслов који приличи "женскињу". Али, ова народна, најбоље одсликава прилике у којима истражујем пљачку "стољећа" у Републици Српској. Погађате, ријеч је о фабрици глинице "Бирач".

Пише: Валентина Петровић, беспослени дипл. правник криминалистике и безбедности

НЕ БИХ ДА БУДЕМ ЋУРУВИЈА

Осим, ако Свевишњи тако не нареди.

Хм. Сумњичава по природи.

Одрастајући уз Досије икс, знам да се појава и суштина ријетко поклапају. Од малена, удишући дим зеничке жељезаре и стасавајући на зеничкој Блатуши, подсвјесно су ме увијек вукли фабрички димњаци. Сада право у Зворник. У ФГ „Бирач“.

-Не чачкај мечку мала! – рече ми љепушкасти момак на улазу у Фабрику, када сам му рекла разлог своје посјете.

-Шта ‘оће ова цура, пита га са смијешком његов колега.

-Каже ‘оће да испита ко је све покр’о и опљачк’о Глиницу. ‘Оће, то и да објави.

-У, јебо те, женско а ‘оће да буде Ћурувија. Жао нам је цуро, ‘ал директор је јако заузет човјек. А и полиција вршља данима. Ал’ није проблем најавићмо те.

-Не морате, кажем, јер не бих да будем Ћурувија. Иако високо цијеним истраживачко новинарство.

ЧАЧКАМ ПО КУЋАМА

Као породичне слике и најдраже успомене, мој саговорник – извор, чува папире у својој кући . Читам прво само оне са потписом и печатом. Тако ме учили у школи МУП-а у Бањој Луци.

Парафразирам професора Бановића из Београда који ми је предавао предмет „Криминалистика методика“: „Папири са печатом и потписом воде вас ка одговорним лицима.“

Пропадање ове гигантске корпорације можда почиње и раније, али печатирана пљачка почиње са потписима Иванића и Микеревића.

Чињеница, Иванићев потпис се крије испод ванинституционалног печата англо-европског назива Deloitte&Touche, ревизорске куће коју је очигледно заступао препоштени Младен доктор Иванић.

Није спорно што је као доктор финансијске струке Младн Иванић потписао ревизију пословања у припреми Фабрике глинице за коначно стављање државног печата на уговор о приватизацији и што је у име D&T наплатио позамашну цифру. Није спорно ни то што зна енглески. Али, спорно је што се у јавним прозивкама других прави енглез, заборављајући да је тада истовремено водио Владу у којој се прича српски.

Микеревић или Микер, како га од миља зове опљачкани и преварени пук, бар ћути и прави се ….. наиван. Као стручњак за лиценцирање рачуновођа, далеко од очију јавности, у мање стресном амбијенту , наплаћује знање финансија очекујући да од њега нико неће тражити и да пјева. Као што су сужњи пјевали и пјевају о њој. Републици тој. Тамо далеко у земљи лала и канала.

Тужна мелодија у гласу и папирима мог саговорника је пуна дисонантних тонова али са препознатљивом темом водиљом: Пљачка ла ла ла.

Мелодија сведена на банализовани рефрен пљачкашке приватизације и преобимне производње сиротиње чији извозни вишак нам чак и враћају као робу без папира о пореклу државе произвођача. На тренутак ме слика наших мученика из Сочија, која промиче на тв екрану мог домаћина, подсјети на потребу да и даље чачкам…

Немогуће је пљачку која је трајала пуну деценију описати на двије и по странице ни у пјесничком маниру. У акцији МУП-а РС већ је из фабрике изузето преко двјесто хиљада страница од којих ће, нада се цијела јавност, бити стручно и непристрасно сачињена сабрана недјела са сликама најодговорнијих од којих сам ја потписе и печате двојице препознала само у првом дану чачкања. Чачкаћу и даље…

ВЕ-БЕ-ЕР-ОВИ

Док моје запослене колеге истражују ватру а и ја беспослена помало гурам нос у фабрички дим, застао ми је дах кад сам у повратку од извора – саговорника, у Каракају на скретању у фабрички круг Глинице угледала колону камиона.

Једни изгледају нормално и очигледно извозе робу из фабрике, али ови други што улазе у круг су ме подсјетили на вријеме кад сам из Зенице бјежала у Хаџиће.

Исто они ве-бе-ерови мајке ми. За мањински народ у БиХ који није ратоа видио , превод ријечи „ве-бе-ер“ ми је рекла ратом сломљена већина. Кажу да су то вишецијевни бацачи ракета. Да се најежиш. Ал, напуњени у проценту Харисове Босне од 100 посто.

Морала сам неког да питам шта то возе ве-бе-ер-ови?

-То из Србије од Батајнице до Зворника возе четири петине потребног гаса. Једну петину возе од лиценциране фирме са сједиштем у Посушју. – опет ми рече мој извор, коме сам се вратила.

-Па ја чула да гасовод пролази кроз фабрички круг? Зар није опасно, да се онолике боце под притиском возе на камионима.

-Тешко је то разумјети, али на жалост то је једини начин да 1134 радника „Алумине“ или бивше ФГ „Бирач“ ради. И не само нас толико, него од Алумине сада зависи и рад КАП-а у Црној Гори. А само им КАП и производи. Да вам не набрајам даље, јер је немогуће прецизно избројати породице Подриња, Бирча, Републике Српске, БИХ, Србије и Црне Горе које живе од мултипликовања новца створеног у Алумини. Али, коме то рећи? Ето то гледа цијела РС, цијела БиХ и мајка Србија. Ријетко ко пита што се гас вози у боцама и на камионима.

-Па што? – питам ја.

-Зато што у БиХ постоје само три овлаштена дистрибутера за руски гас гдје је Глиница прије рата уложила десет милиона у гасовод, прикључну и мјерну станицу. Сад имате апсурд да „БХ гас“ из Срајева због дугова које су им направили литвански преваранти неда гас „Алумини“ која је оставила на послу све раднике и која на бази потписаних пословних уговора планира да запосли у овој години још око 500 радника.

Ако коначно, осим декларативно, Влада Републике Српске не стане иза новог менаџмента Алумине међу којима издвајам два генијалца, Мила Матића, Предсједника Управног одбора Алумине и његовог најзначајнијег сарадника, Миодрага Спасојевића, не знам шта ће се даље дешавати.

Од институција једину истинску подршку имају од Начелника општине Зворник, Зорана Стевановића.

Влада РС је литванским преварантима само у 2011. И 2012., до доласка Матића на чело управљачке структуре, дала 30 милиона КМ које су, као и најмање још милијарду Литванци, однијели из РС, остављјући менаџменту дугове за гас, жељезницу, и неуплаћене доприносе за раднике за период од три и по године.

ПАРАЛЕЛНО ВЕЗАНИ БОМБАМА

Уз редовне исплате личних доходака и даноноћну организацију производње која се извози у двадесет земаља свијета, због оваквог начина снабдијевања гаса , садашња Алумина мјесечно губи пола милиона марака а око пла милиона је коштала и нова прикључна станица за овакав начин упумпавања гаса у горионике, иако фабрика лежи на гасоводу. „ – каже мој извор.

Ја онда мало мудрујем у себи доводећи у везу чињенице које ми је несебично дао у разговору.

Уз сву генијалност Мила Матића из Зворника, коју му нико не спори, да са менаџментом свјетском тржишту понуди нове производе, без којих неки свјетски купци не могу (јер да могу не би ни долазили у Алумину) неће Алумина дуго моћи сама.
Уз сву вољу, знање и бригу, руководство и радници на овај начин неће моћи да сачувају Алумину.

Још један дио, од Литванаца корумпираних „стручњака“, иако скрајнут на ниже љествице – чека нову шансу.

Ћутке их подржава, синдикална шака јада (Синдикат у Алумини има двије шаке) која је у доба литванских „isa i ausisa“ била једнакија од друге синдикалне шаке а чини је огромна радничка већина која домаћем кајмаку у лонцу литванских трговаца ни прићи није могла. И нису они опасни да иза Литванаца очигледно с правом није стала Држава Литванија а да Република Српска иза Алумине за сада стоји само декларативно.
Огромна већина честитих радника и стручњака чврсто стоји уз нови менаџмент на челу са Матићем.

Без обзира колико га носио адреналин захвалних радника без чврсте залеђине из Бања Луке па и Сарајева тај хваљени и оспоравани, али сигурно генијални Матић, неће моћи Сизифов камен гурати.

Неко институционално мора омогућити одвртање вентила у кругу фабрике како би Алумина остварила планиране од извоза и коначно Републику Српску и БиХ издигне високо од садашњег срамотног односа увоза и извоза.

Као да ми мисли погађа, мој саговорник наствља:

-Не може Матић ићи код Дачића, Вучића. Колико знам са Бајатовићем „Србија гаса“ се састао. Али видите и сами да гас стиже у темпирним бомбама и да се тако темпиране бомбе претачу у производњу која живот значи.

-А шта је са паралелним везама?

-Е то, не знам и нисам надлежан да знам. Покушаћу ја да сазнам. – чврсто сам му обећала и отишла из Зворника.

Ето, само сам мало удахнула фабричког дима и вратила се из малог лијепог градића на Дрини са политчки обојеним питањем за све институције Србије и Републике Српске?
Да ли је наша судбина да на двије обале Дрине, након распада бивше државе, истински будемо паралелно везани само бомбама? Ја сам Споразум о паралелним и специјалним везама схватила као испијање Дрине до дна. Кад оно изгледа није баш тако?

На институцијама Србије, Републике Српске и БиХ је да покажу, не мени већ, народу и прије свих радницима Алумине да ми је овај поднаслов о бомбама тотално без везе.

Наслов је моја брига.

Чачкање се наставља….