Наша посла

Губе се многи народни обичаји, али се дивни обичај наших врлих предака: пити изјутра врућу ракију, потпуно одржао у благодарном потомству, и предаваће се ревносно с кољена на кољено докле тече сунца и месеца, докле дотраје последњег Србина.

Многе су мудре изреке наших старих дотрајале, пропале, управо, ако се сме рећи, излапиле, оглупеле, и некладашње се глупости, мало помало, дугим низом година, промудриле.

Та, шта већ можемо кад је тако; све иде с временом, мења се. Али, има једна изрека: Договор кућу не обара, или још боље: Договор кућу гради.

Ми Срби ниједан посао не предузимамо на брзу руку, онако тек натерсуме, већ о свему размислимо, договоримо се с овим, с оним: више очију, наравно, више виде. Обазрив паметан народ. Чуо сам да ниједан други народ, сем Срба, нема ову мудру изреку. Зато свима њима и иде тако добро, те долазе, што рекли наши, са свију страна код нас овде, да се исхране хлебом. Е, али Србин неће ни пљунути док се не договори.

Имао сам ја у селу једног суседа, који није хтео маћи с места без договора.

– Хоћемо ли данас окопати кукуруз? – питају укућани.
– Па чекај, да се договоримо.
– Дан не чека – вели жена. (То већ није права Српкиња. Неки изрод!).
– Треба да нађемо Марка, да се договоримо хоћемо ли данас код њега у позајмицу, а сутра код нас.

Иде и тражи Марка. Нађу се у механи, и седну да се договоре. Сркћу тако ракије, и договарају се тако као паметни људи. Па разговор, као разговор, пређе на друге ствари, док тек погледом Марко се прекрсти и узе се нешто правдати:

– Тако ми овог крста што се крстим, и овога ми пића, не нашло ми се у кући, и пролазио куд и ова ракија, ако ја будем ишта против тебе говорио!

Испију чаше и куцну се.

И опет објашњавања, опет правдања, и уверавање узајамно о пријатељству и љубави, опет куцање, и безмало, у том прође цео дан.

– Па шта рекосмо за оно? – пита Марко при растанку.
– Договорићемо се сутра. Доћ’у ја код тебе пре зоре.

Тако се, дакле, мој сусед договарао о свему, па и најситније ствари није без темељног договора предузимао.

Био је то красни човек, права Србенда.

…

Кад би само Французи, Енглези, Немци и остали народи знали ко смо ми Срби, и шта вредимо, ја тврдо верујем да би се морали подавити или побити од туге и очајања што и њих Бог није удостојио те ретке почасти и среће да се могу звати Србима. Шта да радимо? Ми им не можемо помоћи!

Тако је Бог рекао да буде!

Р. Домановић