Нас два брата, оба протестанта

ЦСИ: БАЊАЛУКА, епизода Вукелић, Урбо – турбо, ЗИБЛ, планови, паркови, сагради, догради, укради, Крадољуб и Зградољупка, Кунићка, Балабан, Видовићи, Станковићи, Радишићи…

Пише: Војислав Ерцег, старији

Илустрација: Бранко Вукојевић

…ко све не, власт, корупција, пљачка, држ’те лопова, медији, полтрони, протести, живот, морал, етика, спас, пропаст и наравно…

Са врх зграде Миле гледа, гдје су марва, гдје говеда. Са двогледом Миле гледа, кога згуза, кога сприједа.

Да ли ће Бањалука постати нормалан, грађански и демократски град или чемо остати таоци разноразних тајкуна, ратних профитера и халапљивих политичара? Први који треба да да пуни допринос чишћењу Бањалуке, а можда се осјети и суодговорним зато што је подземље прерасло у надземну грађевинску силу, је Први човјек Бањалуке. Ако жели нешто озбиљно да постигне мора да буде прави градоначелник, а не да буде добар у спровођењу наредби свога Лидера, као да имамо дворски систем. Урбанистичко – грађевински лоби или урбо – мафија је један од оних феномена на којима се најбоље може пратити колико је странпутица и дубоких понора на путу Бањалуке у бољу будућност. Град који жели да се развија, а то је најреалније и једино могуће, захтјева од Првог човјека већи ангажман, кретање међу људима, велики интелектуални и психофизички напор. То је просто еволуција, процес који је неминован и незаустављив. Они који се томе опиру су реликт прошлости.

У Бањалуци не постоји традиција масовних протеста и колективна свијест је, још увијек, претежно безмуда – ни у шта се не бих мијешао, па чак ни у борбу за властита права. Не схватају да је прошло вријеме у којем је једини облик партиципације грађана излазак на изборе, сваке четири године. Тутањ протеста пуно је гласнији од добро познате шутње и корак ка стварању цивилизованијег друштва. Због свега тога треба изаћи на улицу. Осим што ћемо од ходања бити здравији, бити чемо поноснији, активнији, одговорнији и свјесни своје снаге.

Били би грађани – дакле, управо оно што данас нисмо.

Неће бити једноставно јер примитивизам у свом најновијем тријумфалном походу, жели доказати да су сви ти покушаји бесмислени и потпуно неважни. Потребно им је преорано, а не креативно друштво и очита пљачка с којом се Град није спреман, ни способан ухватити у коштац. Код људи се створио осјећај огорчења и неправде, осјећају се „као говно на киши“, посматрајући прождрљиве тајкуне, компликовану и поткупљиву администрацију,безидејне политичаре и цинизам глумљеног ауторитета. Унутрашње незадовољство је прерасло у згађеност, страх од неизвјесности је нарастао до границе која изазива скоро физичку мучнину.Свима већ гори она црвена лампица за резерву, а нико не зна ни гдје, ни како да се танкује.

Шта би могло да се деси када би се критична маса, некакав забрињавајуће велики број грађана, једног дана погледао у огледало и рекао: „ Наши животи немају вриједност, јер је све отишло дођавола“. Не би се догодило ништа, јер ни филозофија, ни идеологија, ни социјални потреси неће народ, у масовнијем броју, извести на улице. На улице их може извести само и искључиво – вучја глад.

„Фејсбук протестанти“ су се почели врло брзо повезивати, показују духовитост типичну за интелигентне младе људе и једноставно дају до знања да им је доста игнорирања захтјева грађана. Иако протести још нису масовни, када се придруже припадници средње генерације, никако се не смију подцијенити.

Мој пријатељ Роћко, црни лабрадор, воли људе, али не воли ову прљаву садашњост и плаши се будућности. Када шетамо поред Пициног парка,којег уништавају Лидерове џукеле, тужно ме погледа својим влажним, тамним очима, за инат трчи у круг и протестујући запишава ову забетонирану, замрачену и затуцану Бањалуку.
С времена на вријеме, са њим и ја протестујем.

Фејсбук порука градских партизана за апатичну и укочену Бањалуку:

ДОСТА ВИШЕ, МИСЛИ СВОЈОМ ГЛАВОМ – ГРАД ПРИПАДА ТЕБИ