Напуштени Тепен

На четрдесет минута хода од Шековића, у питомом крају рајске љепоте, налази се Тепен, сеоце са одживљеним животом, заокруженом судбином. Сабласна тишина и несношљиви мук стварају осјећај да ће сваког часа неко проћи између кућа које полако осваја коров. Вјетар, тај најтежи зимски душман, као да свира посљедње тактове Моцартовог Реквијема. Језиво. На кући са […]

субота, јун 21, 2014 / 08:30

На четрдесет минута хода од Шековића, у питомом крају рајске љепоте, налази се Тепен, сеоце са одживљеним животом, заокруженом судбином.

Сабласна тишина и несношљиви мук стварају осјећај да ће сваког часа неко проћи између кућа које полако осваја коров. Вјетар, тај најтежи зимски душман, као да свира посљедње тактове Моцартовог Реквијема. Језиво.

На кући са напрслим зидовима, нумерисаној под бројем један, врата су широм отворена. Унутра је вријеме стало. На чивилуку закачени огртачи остављају простор за наду да је домаћин изашао по дрва, да је ту негдје, у близини.

Али не, није. Кућа је пуста.

Са врата се види давно загашено огњиште и свуда око њега трагови нечијег живота… Недирнут сандук у коме се чува одјећа или носи мираз, прекривен је слојевитом прашином. У углу затворена ракијска флаша, добро очуван лонац за млијеко, сточић и клупе.

Из просторије у којој је огњиште, кроз пожутјело стакло малог прозора види се главна соба.

А у њој, између два зелена прозора што гледају на авлију, постављен је сто, столице са столичаркама, још једна клупа а уз други зид кревет са постељином. Високо изнад прозора о искривљеном ексеру виси огледало и осим њега на зидовима нема ничег. По столу, столицама и поду расути су тањири из истог прибора за ручавање, пар крњавих кафењака, стари новински папир и неколико стаклених флаша.

Све личи на сценографију неке позоришне представе у којој је главни лик особењак са нарочитом потребом да живи сакривен од свијета и вијека.

И није само ова кућа оваква. Све у Тепену су исте. Све су откључане. Прича се да је деведесетпрве ово село имало чак 193. житеља.

Данас у њему не живи нико. Напуштено је и тужно. Стари су се умирили у сеоском гробљу а млади су отишли трбухом за крухом јер, како кажу, у овом дијелу Српске живота напросто нема.

Вукашин Беатовић



0 КОМЕНТАРА

  1. Харпер, признаћеш да се Додик почео поправљати. Ево, пао је снијег. Хвала Додику.

    Још када би хтио да он, умјесто власника, почисти смеће по кући, гарант би и Рамо и Приједор гласали за њега.

    П.С. Редакцији

    Када ће те ребановати моје пријатеље Раму и Приједора?

  2. Prije pet-šest godina u prijateljskom ćaskanju visoki funkcioner Svjetske banke pomalo u šali rekao mi je da će klimatske promjene, ekonomski i politički potresi u svijetu ostaviti veću pustoš negoli Drugi svjetski rat. I da dolazi vrijeme kad će se ljudi baviti pukim stočarstvom i zemljoradnjom. Gledajući ove slike a pod utiskom slika pustoši koju su ostavile poplave čini mi se da su ova i mnoga slična sela samo privremeno napuštena.

  3. Više puta sam rekao da je zločinački režim zatrnio sela, ispraznio škole, privredu sravnio sa zemljom, …i to je odradio za čistu desetku. Bez greške,nažalostt.

    U mom naselju prije rata se upisivalo po četrdesetak prvačića u školu, u toku rata tridesetak, u luciferfirčijevo doba 4-5.
    Ali, zločinci nisu tu stali, njima nikad dosta zla.
    Na red su došli gradovi i domaćinska, bogata, žitorodna sela.
    Na red je došla Semberija. Nju očima nisu mogli da gledaju.

    Prije 4 godine su zapamtili lekciju koju su dobro učili i naučili napamet, Semberiju uništiti potopom. Valja samo čekati, i nisu dugo čekali, samo 4 godine.
    A za to vrijeme pripremiti teren , ne napraviti ništa što bi vodu moglo da zaustavi, a i ako se nešto napravi neka to bude kula od karata .
    Treba da i semberska sela postanu Tepeni.
    I što naumiše, to učiniše.
    Srpske više nema. Tepenizovana je, černobilizovana je, ali udarajući na podjelu, namjera im je da je i ukrainuzuju.

    Ali, uvijek sam govorio neko če da prživi ovu tepenizasiju Srpske, ostaće sjeme da se priča i pripovijeda o luciferu laktaškom .

Оставите одговор