Милан Ракуљ: Политизација и стерилне књижевне вечери у име Кочића

На 51. "Кочићевом збору", који је протекао у обиљежавању једног вијека од смрти Петра Кочића, нажалост и на тако велику годишњицу, малобројна публика заинтересована за књижевна дешавања на овој манифестацији слабо је шта ново имала да види.

Горе речено, прије свега, односи се на увијек исте књижевне вечери, са увијек истим људима на челу. Зашто ред патриотске поезије приликом отварања зборовања у парку "Петар Кочић" више никога не занима?Зашто на прсте једне руке можемо набројати присутне у Народној и универзитетској библиотеци Републике Српске током округлих столова који се баве књижевношћу као науком? Зашто лауреати Кочићеве награде, међу којима има и књижевних бардова, поред шачице присутних у Вијећници Културног центра Бански двор своја дјела читају искључиво једни другима? Одговор на ова питања покушаћемо пронаћи анализирајући два скупа са 51. "Кочићевог збора" која су одржана овог викенда. У петак увече, испод слике Петра Кочића нашли су се досадашњи лауреати награде која носе његово име. За слабо интересовање публике за књижевна дјела писаца из Бањалуке и Крајине никако не можемо "окривити" вишеструко потврђен квалитет тих дјела. Стога, призваћемо прво што по доласку на књижевно вече упада у очи. Већ поменута фотографија Кочића, који је прије једног вијека преминуо у својој тридесет и деветој години, открива маркантну личност црних бркова и црне косе, која је почела да се повлачи. Просјек година књижевника који су углавном своју поезију говорили њему у части био је 73,3. Дакле, сваки од њих има скоро дупло више година него што је Петар Кочић имао када је преминуо. Говорећи ово, опет наглашавамо, никако не желимо потцијенити поезију и прозу учесника вечери: Зорана Костића, Миленка Стојичића, Сретена Вујковића, Миљка Шиндића, Ранка Рисојевића, Ранка Павловића, Ранка Прерадовића и Слободана Јанковића. Многи од њих су задужили овдашњу књижевност, без њих у годинама и деценијама иза нас не би чак ни било "Кочићевог збора", но њихово дугогодишње учешће на оваквим манифестацијама, без покушаја давања шансе млађим генерацијама књижевника, очигледно, изазвало је засићење на јавној књижевној сцени у Бањалуци. Дежави ефекат, по правилу на "Кочићевом збору", прекида свечана академија посвећена великану са Змијања. Овај пут, умјесто у концертној сали Банског двора, академија је одржана у Народном позоришту Републике Српске.

Академија је, како је тамо речено у суботу увече, посвећена горостасу Кочићу и његовом стогодишњем животу послије смрти, а назив "Горостас Кочић" добила је по драмском перформансу, редитеља Александра Пејаковића. Поред перформанса, публика је имала прилику и да чује пјесме: Тање Крагујевић, Илеане Урсу, Милана Ненадића, Горана Симића и Николе Вујичића. Просјек година овај пут нисмо рачунали, јер он није ни битан када пјесници након дугогодишње паузе у наступу на том мјесту, пренесу свјежину на публику. Но, централни и најбитнији дио академије јесу одржани говори који и овај пут нису могли да прођу без политизације.

"Они који нас не воле, не могу тражити од високих и других представника међународну забрану књижевног референдума о самосталности републике Змијање књижевности. Ријеч референдум тумачимо у књижевном кључу. Кочићеви јунаци излазе у поље књижевности на референдум о слободи и правди, о дану републике Змијање књижевности. Иза котла и каце времена хватамо јадац историје. У рађање Републике Српске уткана је и република Змијање књижевности, та Кочићева пробуђена и побуњена државица у којој бунтовна мисао растјерује мрак политичког и другог угњетавања: неслободе и неправде", казао је Витомир Поповић, потпредсједник Организационог одбора "Кочићевог збора" и предсједник Завичајног друштва "Змијање" те декан Правног факултета у Бањалуци. У исто вријеме, док је на "Кочићевом збору" Петар Кочић непрестано везиван за предстојећи референдум у Републици Српској, у Загребу о нашем писцу писао је и књижевник Миљенко Јерговић.

"У недоба се и на криви начин бавио политиком. Али која доба у нас за политику нису била недоба и који би то био прави начин за писца да се бави политиком. Убио је Кочића његов силни талент, убила га је равнодушност његових суплеменика према том и сваком другом таленту за љепоту", записао је Јерговић, наслутивши или не, да о таленту за љепоту, односно о књижевности, на академији "Горостас Кочић" вјероватно не би ни било ријечи без другог говорника – Мила Ломпара, предсједника Задужбине "Милош Црњански". Ломпар је у надахнутом говору скренуо пажњу на то да се Кочић појавио у оном тренутку када је српска књижевност излазила на велику свјетску сцену. Он је, говорећи о Петру Кочићу као о писцу, националном раднику и човјеку, рекао да је најмање неизвјесности о Кочићу као писцу, назвавши га претечом Иве Андрића и Бранка Ћопића.

На стоту годишњицу Кочићеве смрти, поново до очију, односно до ушију публике допрло је и то да са Одсјека за српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Бањалуци, бар на манифестацији 51. "Кочићев збор", нико није рекао ни ријеч. И док су причали декан Правног факултета у Бањалуци и предсједник Задужбине "Милош Црњански", Никола Вуколић, директор Задужбине "Петар Кочић" Бањалука – Београд, све што је урадио за Кочића у години његове годишњице јесте свечано отварање Кочићеве књижаре. То је један од оних штандова за продају књига какви се бар три стотине дана у години виђају у Господској улици. Истој оној улици у којој је по легенди писац Ђуро Дамјановић, као добитник Кочићеве награде, на ситне дијелове цијепао новац, јер је новчана награда за најбољег бика на збору била већа од награде за најбољег писца.