Милан Благојевић

Отворено писмо Републици Српској

Свако научно, а то значи озбиљно и цјеловито изучавање феномена постдејтонског разарања надлежности Републике Српске суочиће се са дефицитом монографија написаних о том проблему.

среда, 29 априла, 2020 / 16:51

Осим индивидуалног настојања да се о томе напише научно дјело (у чему сам готово усамљеник), ми ни након двадесет година немамо ниједну књигу чије писање и публиковање би био подухват неке од институција Републике Српске, иако би у таквој књизи Српска као држава за будућа покољења спасила од заборава све оно што је учињено на постдејтонском фронту њеног разарања.

Остали су, дакле, само усамљени записи у форми индивидуалних монографских покушаја, на једној, те раштрканих секвенци везаних за понеки од примјера из огромне праксе једва примјетних начина разарања Републике Српске на другој страни. Једном од тих једва примјетних начина деконструкције Републике Српске свједочимо током пандемије вируса корона.

Он нам се дешава пред очима, а ми га не(ћемо) (да) видимо. Ради се о неуставном посезању Високог судског и тужилачког савјета БиХ (ВСТС БиХ) у уставну надлежност Републике Српске да уређује функционисање њених редовних судова. Иако је ријеч о функционисању тих судова, не би ниједног судије у Републици Српској (барем оних из реда српског народа) да дигне глас против тога, јер би управо судије по природи свог посла требале стати у одбрану уставности, законитости и надлежности Републике Српске. Нажалост, све се то догађа и без било какве реакције институција Републике Српске.

Штавише, предсједница Републике Српске је 6. априла 2020. године донијела Уредбу са законском снагом о роковима и поступању у судским поступцима за вријеме ванредног стања за територију Републике Српске. Међутим, не хтједе предсједница (заједно са својим савјетницима и Владом Републике Српске) да пропише, иако је то искључива надлежност Републике Српске, како њени судови да поступају (како да функционишу) у већ започетим судским поступцима. О томе је изостала и једна једина ријеч у тој уредби, како од предсједнице Републике, тако и од Владе Републике Српске као предлагача уредбе.

Такво понашање је поражавајуће ако се има у виду да се рад судова у Републици Српској уређује искључиво њеним законима. Није то само Закон о судовима Републике Српске, који у члану 1. прописује да се њиме уређује функционисање свих редовних судова Републике Српске, већ је то и читав низ других закона Српске: Закон о кривичном поступку, Закон о парничном поступку, Закон о извршном поступку, Закон о ванпарничном поступку, Закон о управним споровима.

Сваким од тих (и једино тих) закона из надлежности Републике Српске уређено је функционисање (поступање) њених редовних судова у свакој од наведених врста судских поступака, што важи како за редовно, тако и за ванредно стање. То значи да се законима Републике Српске уређује одлагање, одгађање и прекид суђења у судским поступцима.

У коначном, све то неумољиво казује да једино институције Републике Српске имају искључиву уставну надлежност да својим прописима уреде одлагање или прекид судских поступака у било ком од редовних судова Републике Српске. На такву надлежност упућује и Устав БиХ (члан 3. тог устава). Но, узалуд је сва ова аргументација, јер у институцијама Републике Српске се о томе ћути.

Не могавши да прихватим то ћутање, усудио сам се да барем ја, најприје службено (као судија Окружног суда у Бањалуци), а затим и  овим текстом, оставим траг о томе, рекавши ВСТС-у БиХ (у којем су и представници правосуђа из Српске) следеће.

Све и да сам вам ово што ћу рећи написао и послао до 15.4.2020. године, до када сте одредили рок за достављање приједлога, не би то било од користи. Али ја вам не пишем због тога, већ да бих указао како актуелни ВСТС БиХ по ко зна који пут крши закон. Ако пажљиво прочитате оно што ћу написати у наставку, схватићете колико су не само правно неутемељени него и несувисли сви приједлози мјера Сталне комисије за ефикасност и квалитет правосуђа у БиХ. Њих нам је 9.4.2020. године доставила извјесни руководилац Пројекта унапређења ефикасности и одговорности судија и тужилаца у БиХ. У приједлозима се, на примјер, каже да би требало размотрити мјере „узимања у рад предмета који се могу брзо и лагано ријешити“ или да се у судовима „настави рад од куће судије“.

Овакви приједлози су несувисли између осталог и зато што би у ВСТС-у, као највишој институцији, требало бити барем толико знања да схватите да ниједан од важећих правилника о унутрашњем судском пословању редовних судова у БиХ не даје могућност ниједном судији да износи предмет из суда и да га носи својој кући. А без „живог“ предмета (оног у писаном облику) судија не може радити свој посао.

ЦМС систем, надам се да знате, не скенира све што се од доказа налази у судском спису, па тако ни доказе који су важни за правилно одлучивање судије и суда. Чак се дешава, са чим се сусрећемо у Окружном суду у Бањалуци, да ЦМС (компјутерски) систем у себи нема сачувану пресуду основног суда против које је изјављена жалба странке, па у таквим случајевима жалбени судија не може да прочита првостепену пресуду путем компјутера. А без упознавања са њеним садржајем није могуће одлучивати у жалбеном поступку.

Стога ваше позивање на то да се судијама омогући да од куће улазе у ЦМС, тј. да суде путем компјутера, није сувисло и противправно је. Моје вишегодишње судијско искуство ми више него поуздано говори да се предмет не може правилно пресудити без да судија прегледа сваки његов материјализовани прилог (доказ), а њих, како рекох, нема у ЦМС-у.

Само недобронамјерни (и незналице) могу тврдити, и обмањивати нашу јавност, да се у ЦМС-у налази све од прилога и доказа који су потребни судији да би правилно пресудио у предмету. И само исти такви непрофесионалци могу тврдити да се упутствима ВСТС-а може рећи судијама: „Носите ви предмете вашим кућама па судите“. Кажем вам то зато што у случају Републике Српске искључиво њен министар правде доноси Правилник о унутрашњем судском пословању редовних судова у Републици Српској.

У сада важећем Правилнику није дозвољено судијама да носе предмете својим кућама. Стога, ако држимо до владавине права, када правилник надлежног министра не дозвољава такву могућност, онда не може ВСТС да ускаче као падобранац па да он, супротно важећем правилнику у Републици Српској, каже судијама да носе предмете својим кућама. Ако то учините, онда тиме грубо вријеђате право, задирући у туђу надлежност, чиме се нихилистички односите према Министарству правде Републике Српске, без обзира што то министарство ћути на ову вашу незаконитост.

Међутим, није то разлог што вам се обраћам овим путем, већ нешто друго, а све претходно је речено by the way.

Дакле, оно што вам желим рећи, а што ћу учинити у лапидарном облику у неколико тачака у наставку, своди се на следеће.

  1. ВСТС БиХ је донио Одлуку, број 08-02-2-1020-2/2020 од 22.3.2020. године, о организацији рада у судовима и тужилаштвима у БиХ.
  2. Њоме је уредио функционисање правосудних органа у вријеме коронавируса.
  3. Одлуком је, између осталог, ВСТС рекао да се одлажу главни претреси у кривичној материји (осим изузетака из те одлуке), да се одлажу рочишта у прекршајној и грађанској материји, да се морају организовати дежурства судија и тужилаца, да на посао долазе само дежурне судије и тужиоци итд, итд.
  4. Све то је супротно закону, јер ВСТС БиХ нема законску надлежност за доношење овакве одлуке.
  5. Прочитајте пажљиво члан 17. Закона о ВСТС-у БиХ (у ком су прописане надлежности ВСТС-а) и видјећете да ни у једној од тачака (од 1. до 30) није прописано да ВСТС има надлежност да донесе одлуку којом ће уредити функционисање судова у вријеме ванредног стања, ванредне ситуације, ратног стања или стања непосредне ратне опасности.
  6. Тиме (и једино тиме) се може објаснити чињеница да је у уводу Одлуке ВСТС-а БиХ од 22.3.2020. године написано да је ВСТС доноси на основу члана 17. став 1. тачка 30) Закона о ВСТС-у БиХ.
  7. Ова чињеница нам говори о двије кардинално важне ствари.
  8. Прва је да од тач. 1) до 29) члана 17. Закона о ВСТС-у БиХ (а ту су, понављам, садржане надлежности ВСТС-а) ниједном ријечју није дато право ВСТС-у да донесе одлуку каква је одлука од 22.3.2020. године.
  9. Остала је само тачка 30) члана 17. тог закона, али ни она није нити може бити основ ВСТС-у за такву одлуку. Зашто? Па једноставно зато што у тој тачки једино пише да ВСТС „врши друга овлашћења утврђена овим или неким другим законом“. Цитирана одредба је важна због следећих разлога.
  10. Наиме, када закон пропише овако, као у члану 17. став 1. тачка 30), онда то значи да за ВСТС неким другим законом (на нивоу БиХ или ентитетским законом) мора бити прописано да има још неку надлежност (која се у том случају и прецизира законом), поред оних прописаних чланом 17. став 1. тач. 1) до 29) Закона о ВСТС-у.
  11. Из овога даље произлази да ВСТС, кад се позива на тачку 30, мора, поред те тачке, да у свом акту наведе и тај други закон који му даје додатну надлежност.
  12. Е видите, ВСТС то није учинио у његовој одлуци од 22.3.2020. године, већ је само навео тачку 30) као наводни основ за доношење те одлуке.
  13. Зашто је то учинио ВСТС? Не зато што не зна за ово што рекох претходно (од 8 до 12). Напротив, они који су писали, а затим и они који су донијели одлуку од 22.3.2020. године, знају да ни Закон о ВСТС-у БиХ, а ни било који други закон у БиХ (како закон на нивоу БиХ, тако ни било који ентитетски закон) не прописује надлежност ВСТС-а да он својим одлукама уређује функционисање судова и тужилаштава у БиХ у вријеме ванредне ситуације, ванредног стања, непосредне ратне опасности или ратног стања. Али су мислили како је у овом хаосу изазваном вирусом короне довољно само навести тачку 30), да има било шта написано као наводни правни основ за одлуку ВСТС-а, а да на суштину овог проблема те незаконитост и самовољу ВСТС-а нико неће обраћати пажњу.
  14. Такво понашање ВСТС-а не може издржати иоле озбиљан професионални правни тест, ако се има у виду да је функционисање судова у ентитетима уређено искључиво ентитеским законима. Ево вам доказа за то, у виду Закона о судовима Републике Српске. У члану 1. тог закона више него јасно је прописано да се њиме, између осталог, уређује функционисање свих редовних судова у Републици Српској. Ниједном одредбом тог закона, нити било ког другог закона, није дата надлежност ВСТС-у БиХ да он на било који начин својим актима уређује функционисање судова у Републици Српској у било које вријеме, па ни у вријеме ванредног стања. О томе, имајући у виду претходну аргументацију, може да одлучује само надлежни орган у Републици Српској, а то је њен законодавни орган у нормално вријеме, односно изузетно предсједник Републике у доба ванредног стања (што у том случају чини уредбом са законском снагом).
  15. Зато је, дакле, Одлука ВСТС-а од 22.3.2020. године грубо кршење закона (како Закона о ВСТС-у БиХ, тако и осталих закона), усљед чега су незаконите и све мјере које ВСТС БиХ (са све својом Сталном комисијом за ефикасност правосуђа) предузима у вријеме ванредног стања у Републици Српској, проглашеног због вируса корона. То што институције Републике Српске ћуте на ово ваше суптилно неуставно посезање у њихове надлежности, не ослобађа вас од одговорности.
  16. Стога је тужно и трагично када се у кући (ВСТС-у БиХ), која би требала да буде кућа владавине права, поступа на такав противправни начин, који није само грубо кршење владавине закона, већ и доказ самовоље и произвољности у понашању ВСТС-а БиХ. Једино тужније од тога је, рекао бих, упорно ћутање надлежних институција Републике Српске на наведено флагрантно посезање у њихове уставне надлежности.
  17. Велика је то љага на образу овдашњег институционалног и правног система, ако до њега (тог образа) ико више озбиљно и држи.

            Др Милан Благојевић

            судија Окружног суда у Бањој Луци



1 КОМЕНТАР

  1. Па добро докторе судијо, хоћете ли ви правници то да уредите или ја треба да вам то уређујем?!

    Или ћете да уређујете правне ствари преко новина?

    То вам је колективна срамота ако се будете понашали мимо законских норми.

Коментариши