Љиљана Чекић: Сретни нови избори

Живјети данас и овдје, а не знати да су избори, ко је позиција, ко опозиција, чији кандидат је прљавији, ко нас више, а ко мање лаже, с ким на челу ћемо ући у још црњу и жалоснију будућност, немогуће је. О политици сви знају све.

Такмичари су у рингу, публика је на трибинама, транспаренти су давно написани. Зна се ко је југ, а ко сјевер. Кладионице раде ко блесаве, судија сваког часа може дати знак за почетак.

Сви знају за кога ће дa гласају, чак и ако не изиђу на гласање. На парове смо се разбројали ко дјеца на физичком. Чак и они које сте сматрали неутралним посматрачима сада вас гледају закрвављених очију на помен било које примједбе на рачун њихових такмичара. Нпр. питате какву школу и када је неко завршио. Какво бенигно питање за обичног човјека, а малигно за политичара. То је једна од наопаснијих предизборних реченица. Упитних реченица. Гдје и када је неко са листе ишао у школу? Знате ли ви колико људи широм свијета никада није ишло у школу? Али већина их не планира да влада.

У необавезној кафи са пријатељима – освијештеним гласачима морате бити веома опрезни да не бисте повриједили њихове емоције, јер су они прије свега навијачи па тек онда пријатељи. Било каква опаска о њиховим миљеницима може узроковати озбиљан конфликт. Гледам народ, гледам своје пријатеље. Нико не крије. Сви знају с ким ће им бити боље. И сви политичара за трку имају. И њихов је бољи од противничког. Њихов ће урадити, направити, довршити, започети… Њихов ће…. Оће, како неће. Оће ко и онај други. Оће, само што није…

Највјештијима је и ове јесени свеједно. Побиједиће њихови ма како се звали, јер они су свачији. За њих нема пораза, свака игра – свака добија. Сви су им добри и они су свима добри. У поређењу са њима политичари некако испадну поштени.

Одем неки дан на родитељски састанак у гимназију и гледам стотине дјеце излази из школе. Уче та дјеца. Морају. Добра дјеца. И вриједна. И знам да они никада неће бити на листама. А уче свашта, од логике и психологије до географије и историје умјетности. Неће та дјеца побркати готику и класицизам, вјежбају они тај инфинитезимални рачун (ај понови ову ријеч ако је ниси научио у школи!), уче неправилне глаголе, праве програме, реферате, анализе, знају да пишу без граматичких грешака, не завијају када говоре… И џаба. Све им је то џаба. Никада тако неће доћи на листе. Никада неће имати плату од више хиљада марака за удобно сједење у скупштинској сали, а камоли на сједницама владе.

Послије школе оду та дјеца на неке факултете. Уче тамо, доста тога и науче. Заврше и ништа. Углавном не раде. Многи и оду. Срећан им пут. Жао ми је што смо од своје сиротиње одшколовали туђе стручњаке. Али, ако. Кад нама не ваљају нека их узме онај коме су добри.

И нису дјеца једина која уче или су учила. Увијек је било такве дјеце. Нека су данас одрасла, остарјела. Нећете вјеровати али има их и који су умрли. Знам да звучи невјероватно али има ова земља образованих људи. Само не знам гдје су. Крију се, посипају пепелом, примјењују технику мимикрије да својим знањем не би нервирали неуке.

Деморатија је измишљена због незналица да би владали исти такви. Сличан се сличном радује, а богами и сличан за сличног гласа. Тако на изборе кад изиђу људи са купљеним дипломама сви који се са њима идентификују потрче да их подрже. И не само они него и њихови блиски рођаци. Препознају се и пазе се ко Црногорци у Београду. Сви који би крали да имају шта и гдје воле да подрже лопове на власти. Има ли ишта природније од тога?

Авај, ових писмених је толико мало да ни своје кандидате немају.

Наш народ више воли оне који никад ништа нису учили, а све знају. Оне који знају кад се противнички такмичар напио, кад је коју снашу на салашу, који знају ко се када и како уградио, опљачкао, украо… Прате једни друге и вјежбају како ће они кад дођу или како ће ако остану. Усавршавају технике, проналазе нове изворе, савременије методе…

Него да се вратим на питање са почетка текста. Има, има понеко. Није да нема. Неђе се неки да је ишао у школу. И када га браћа ставе са собом на листу он својом биографијом обасја по пет мјеста изнад и испод тако да другови не морају имати ништа јер се грију на ватру овог свог. И сви имају понеког таквог за изложбе, рекламе… Нађе се. Као перјаница, украс… Лијепо им стоји.

Политичар за показивање (као кафа за понијети) требало би да има солидно образовање (обавезну средња школа и државни факултет), нормалну породицу, пристојне резултате у привреди, да би му људи некако вјеровали. Тешко је повјеровати онима који су све слагали, покуповали, излажирали, који имају дјецу наркомане и лопове, који поред жене имају неколико сталних љубавница и још по коју приде… Тешко…

А можда су баш такви, недовршени идеални за оне који су их одабрали. Можда су баш такви неутемељени подобни својим шефовима који им над главама машу биографијама шупљим и буђавим као француски сир. И свесни да би те и такве биографије могле да паду на сто пристају да ураде све само да их не испусти шефовска рука високо подигнута у ваздух.
Гледам их, слушам, не зато што ме занимају или зато што их волим него зато јер се не могу избјећи и видим добро су увјежбани. И једни и други и трећи. И они што су били и они што долазе. Сви тренирају марљиво. А све исти кондициони тренинг, иста школа.

Сви су се распоредили. Неки су се и престројили. Питам једног господина из опозиције хоће ли примати ове прелетаче ако њихова опција побиједи. Господин није гадљив, каже нема ништа против, ако су квалитетни. Нисам схватила о каквој врсти квалитета је ријеч, али знам да није у питању ни образовање, а ни морал.

Народе срећни вам избори!