Линта: Сињска алка и ојкача су српско, а не хрватско наслијеђе
Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта оцијенио је класичном отимачином то што Хрвати присвајају српске обичаје и нагласио да чувена Сињска алка и ојкање нису једини српски обичаји које су Хрвати присвојили и намјеравају да представе као своје нематеријално културно насљеђе. Линта је подсјетио да су ојкача и Сињска алка 2010. године уписане у […]
Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта оцијенио је класичном отимачином то што Хрвати присвајају српске обичаје и нагласио да чувена Сињска алка и ојкање нису једини српски обичаји које су Хрвати присвојили и намјеравају да представе као своје нематеријално културно насљеђе.
Линта је подсјетио да су ојкача и Сињска алка 2010. године уписане у Унескове регистре свјетског нематеријалног културног насљеђа као хрватски обичаји, иако је заправо ријеч о српским.
Он подсјећа да пјесник Ненад Грујичић, аутор антологије "Ојкача" тврди да је ојкача један од аутентичних елемената културе крајишких Срба.
"Као један од доказа Грујичић наводи да је далеке 1899. године научник свјетског гласа Људевит Куба у Зборнику за народни живот и обичаје Јужних Словена записао да је овај начин пјевања раширен по цијелој Далмацији, али да је посебно омиљен у православним крајевима, те да се у Хрватској може наћи само код православаца избјеглих из Босне или Србије", рекао је Линта за "Блиц" који се у данашњем броју бави темом шта је српско, а шта хрватско.
Он је нагласио и да је Сињска алка српска витешка игра која се одржава у првој седмици августа у Сињу у знак сјећања на побједу над турским освајачима 14. августа 1715. године.
"На тај дан је 700 српских војника из Сиња успјело одбити навалу војске турског сераскера Мехмед-паше-Челића, а у част величанствене побједе над Турцима Сињани сваке године традиционално одржавају витешки турнир познат као Сињска алка. Тада у том дијелу Далмације није било Хрвата", истакао је Линта.
Он је подсјетио да су на Унескову листу као хрватско нематеријално насљеђе уврштена и народна кола динарских Срба "Бећарац" и "Врличко нијемо".
Линта је упозорио да се покушај отимачине српских обичаја наставља и указао да је Драган Павловић – харамбаша српског друштва "Чувари Христовог гроба" из Врлике добио понуду из Загреба да и ова православна традиција буде при Унеску уписана као хрватски народни обичај.
"Чување Христовог гроба је древни обичај који је у хришћанском свијету забиљежен само у Јерусалиму и Врлици, малом мјесту у сјеверној Далмацији. Обичај постоји најмање 400 година. Чувари ступају у цркву, обучени су у народну ношњу Врлике и још девет српских села, предвођени харамбашом, гдје двојица чувара заузимају мјесто сјеверно и јужно од Христовог гроба и гледају Свету плаштеницу", појаснио је Линта.
Он је рекао да овај обичај може остати српски јер је Друштво при Етнографском музеју Србије регистровало и заштитило обичај и традицију као српско национално насљеђе.
“Он је подсјетио да су на Унескову листу као хрватско нематеријално насљеђе уврштена и народна кола динарских Срба „Бећарац“ и „Врличко нијемо“.“
На словеначкој телевизији је својевремено приказан добар документарац о Ускочкој традицији Беле Крајине. У Белој Крајини, око Метлике и Чрномеља, још и данас је жива српска традиција. На снимку у инсерту од 30. минута можемо видјети дио из 1968. са смотре фолклора у Копру гдје фолклорна група из села Бојанци игра глуво коло “брез глазбене спремјаве“
http://www.youtube.com/watch?v=uUJPYj50390
Глуво коло је изворно са једне и друге стране падина Виторога, из Гламоча и Јања (Шипова). На јужним падинама се назива Гламочко глуво коло, а са сјеверне стране Јањско коло. У Словенији га зову Бојанско коло. У Врлици Врличко глуво, а не нијемо како су му Хрвати дали новокомпоновано име.
Становништво Врлике, и оно које је одселило (православно) и оно које је остало (католичко и грко-католичко) је истог коријена и тај крај, Врличку Крајину, је населило баш из дијела гдје је рођено то коло (потез од Скопљансеке долине Врбаса, преко Јања и Купреса до Гламоча и Ливна).
Касније се дио тог православног народа одселио у Белу Крајину и Жумберак и са собом понио своје глуво коло.
Онај дио народа који се населио у Словенију је остао православан, а онај дио који је отишао у хрватски дио се морао поунијатити , тако да је данас највећа концентрација гркокатолика у Жумберку.
На Фронталу често и намјерно употребљавам неке ријечи за које ме неписмењаковићи оптужују да су хрватске. Не постоји ни једна ријеч у хрватском језику, а да није српска.
Ми се тих ријечи (крув, гра’, кришка …) не смијемо одрицати, као што се не смијемо одрећи ни глувог кола само зато што су тамо неки ‘хрватски етнолози’ због комплекса српског поријекла, Гламочко-јањско глуво коло ставили у хрватску културну баштину.
Исти случај је и са Сињском алком и чуди ме да још ни један озбиљан српски историчар, и поред толико историјских доказа, није написао рад у којем би се јасно ставило до знања да је традиција обиљежавања Сињске алке почела због српског, а не хрватског ратног подвига.
Симо П. Ороз,29.02.2016. 11:46:38[161
UNESCO lista je kategorisana po državama tj. imenima država. Pa kad se kaže „hrvatsko naslijeđe“ misli se na ono što je očuvano na prostoru današnje Hrvatske. Pogledala sam ovo za „Nijemo kolo“ gdje fino piše – očuvano od strane zajednica koje su živjele na području unutrašnjosti Dalmacije itd. http://www.unesco.org/culture/ich/en/decisions/6.COM/13.11
Isto tako za rimsku palatu Galeriusa će se reći „srpsko naslijeđe“ jer je na listu uvršteno kao kulturno istorijsko naslijeđe Srbije. http://whc.unesco.org/en/list/1253
naravno, onda su oni koji su to upisali na listu preuzeli na sebe obavezu da to i čuvaju, njeguju itd..
kada bi se raspravljalo o originalnom porijeklu (ako se uopšte može s tačnošću utvrditi) mnogih običaja, rituala, građevina i sl.. začudili bi se koliko ništa nije isključivo vlasništvo jedne zajednice. koliko će se očuvati zavisi u mnogome od stava onih koji to prenose budućim generacijama.. kao što je stručnja za naslijeđe reče „Ako nije zajedničko onda nije naslijeđe“… ima politike svugdje ali nekim stvari ona baš uništava..
Алекс,
нико не спори да УНЕСКО тако категорише наслијеђе, али прије добијања тог статуса постоји нека процедура која подразумјева и образложење зашто баштина која се предлаже за заштиту има тај значај и мора се детаљно описати њен настанак и коријен.
Гламочко (Јањско, Врличко, Бојанско) глуво коло нису сачувале заједнице које живе у унутрашњости Далмације него је то српско коло које с игра од Врбаса до Беле Крајине, а овим чином је то коло отето од Гламочана, Јањана, Бојанаца који га и данас љубоморно чувају.
УНЕСЦО је доведен у заблуду да се то коло игра само у Врлици.
Кад неко из Америке чита да је то хрватска (по држави) културна баштина и да је сачувао народ који живи у Далмацији (која је у Хрватској), како ће он схватити да је у питању српско коло?
aleks,29.02.2016. 13:14:47
“Isto tako za rimsku palatu Galeriusa će se reći „srpsko naslijeđe“ jer je na listu uvršteno kao kulturno istorijsko naslijeđe Srbije.“
Да, то је српско наслијеђе (по српској држави), али је јасно написано да је у питању римска палата, па онај Американац који то буде прочитао неће имати двојбе да ли су ту палату озидали Римљани или Срби.
Тако да то није исто и није ти добра успоредба.
po vašoj logici tu palatu mogu prisvojiti recimo italijani koji se smatraju nasljednikom „Rima“ tj. rimljani..
ljudi koji se time bave znaju da nema „čistog“ naslijeđa, na nečiju žalost.. kada bi istraživali porijeko kola uopšte možda bi došli do izuzetno zanimljivih podataka.. recimo, da vuče porijeklo još iz perioda poštivanja kulta zmije koje je bilo rašireno na ovom prostoru,, čak i danas vele „ne valja ubiti zmiju“ itd. ili hljeb ispod saća – mogli bi zaključiti da su ga pravili na taj način na ovim prostorima mnogo prije recimo dolaska Slovena, itd. itd.. tu ima sjajnih stvari. sve zavisi od toga kako se prezentuju..kažem, ljudi koji se time bave znaju da je to tako i neće donositi takve vrste zaključaka..a ne vidim nešto da se ovdje neko pretrže od pripreme materijala za zaštitu..do sada, čini mi se, samo zmijanjski vez…i to kao srpsko naslijeđe..
u Mrkonjiću imate kovača čija radnja postoji skoro 500 godina (ima dokumente koji to dokazuju), koristi tradicionalnu tehniku… šta se uradili tim povodom?
aleks,29.02.2016. 13:42:47
“po vašoj logici tu palatu mogu prisvojiti recimo italijani koji se smatraju nasljednikom „Rima“ tj. rimljani..“
Нису само Италијани насљедници Рима, али је чињеница да је данас Рим главни град Италије и да су Рим створили преци оних који су данас Италијани, тако да је свакоме јасно гдје тај градитељски геније који је подигао ту римску палату има коријен.
А за глуво коло ни у назнакама нема помињања чињенице да је то српско коло, нити има повезнице да Срби са њим имају икакве везе.
aleks,29.02.2016. 13:42:47′
“ljudi koji se time bave znaju da nema „čistog“ naslijeđa, na nečiju žalost.. kada bi istraživali porijeko kola uopšte možda bi došli do izuzetno zanimljivih podataka.. recimo, da vuče porijeklo još iz perioda poštivanja kulta zmije koje je bilo rašireno na ovom prostoru..“
Слажем се, али су и код Сињске алке Хрвати нешто што је наслијеђе Европе приписали себи.
Витешка игра набијања алке на копље је старија више вијекова од Сињске алке, али ни то није поменуто. Они су то представили као хрватски изум у част побједе хрватских војника на Турцима.
Ни једно ни друго није тачно.
Нити је у Сињу измишљено такмичење погађања алке, нити су ту побједу однијели хрватски војници.
Ту витешку игру у Далмацију су донијели Млечани, а 700 Срба је данима одолијевало силној турској војсци која је опсједал сињску тврђаву. Католичка црква је изненадно повлачење турске војске приписала фратарским молитвама, а права историјска истина је да су Млечани са својом војском пристигли и одблокирали Сињ.
Da Frontal ovo lijepo preslovi na ćirilicu i objavi pa brišite iz komentara:
http://www.vice.com/rs/read/provela-sam-nekoliko-dana-sa-botovima-i-saznala-da-ne-rade-za-sendvice
😀
Ko umije njemu dvije.
Car Ajneseri se pobrinuo da u mnogim krajevima Srpske zamre pjesma, da se kolo ne igra….
Neka nama ČOVIĆA, reče car .
Алекс,моје мишљење је да то хрватско својатање није у реду.Моје мишљење је моје и не мора бити исправно.Примјетио сам,да познајеш доста ствари из историје Балкана,па ме интересује твоје мишљење о пар ствари.
Због чега су готово све цркве у Далмацији и острвима у Јадрану окренуте по источној варијанти иако су многе сазидане послије црквеног раскола?Такође се то односи и на цркве по БиХ,које се искапају.
Да ли је тачно набрајање српских земаља по Порфиногениту?
Да ли је Вишеславова крстионица из Нина,од оног Вишеслава или је то неки други хрватски Вишеслав?
Какво је твоје мишљење о „преобразби“ Милешеве у Миле?
Због чега су стећци окренути као и православни гробови?
Хвала.
Сербиум,
не вриједи. Када се отвори било каква озбиљна дискусија по неком озбиљном питању одмах имамо упад.
Овај пут је то урадио Бојан (мислим да је ненамјерно), а онда је ускочио Лојо.
О оваквим темама треба давати коменатре, а уредништво портала молим да убудуће спријече и санкционишу оваке упаде у моменту када се развије озбиљна дискусија.
Симо П. Ороз,29.02.2016. 18:58:56[161243]
О оваквим темама треба давати коменатре, а уредништво портала молим да убудуће спријече и санкционишу оваке упаде у моменту када се развије озбиљна дискусија.
Simo soba za preseravanje je druga lijevo.Kako ste vi botovi pametni.Na rijetko dobrom portalu ,gdje covjek moze reci svoje misljenje o kradzi i bijedi morala vladajuce kaste ti bi zborio o stvarima kojim treba da se bave strucne osobe.Sve samo nebi li se otupila kritika vlasti.Na tom fonu je i tvoj vjecni oreal nekog pobjednika u raspravama.A (ni)jesi svjestan koliko ti se svi smiju,provaljen si ko stari kauć.
Vidze i ovog serbijana…I on bi lupetao o nekakvom okretanju.Eno mu hodze pa nek i njega pita zasto se mrtvi okrecu ka istoku.
Ево Лоје у другом паковању.
Serbinum,29.02.2016. 17:40:51[161238]
naravno da pretjeruju i da nije u redu. O tome je lijepu knjigu napisao Džon Fajn mlađi, „Kada etničko nije bilo bitno na Balkanu“, objavljeno 2006. U njoj, baš ponukan, savremenim hrvatskim nacionalizmom on obrađuje etnički sastava stanovništva Dalmacije, Slavonije i Zagorja. npr. zanimljivo je kad navodi podatke iz registra studenata Univerziteta u Gracu krajem 18.og vijeka. Navodi da su studenti izjašanjavali ka, naravno i Srbi i Hrvati ali bilo je onih koji su rekli da su Slaveni, Liburni ili Delmati. itd..Što se tiče „okrenutosti crkvi“ u literaturi o npr. arhitekturi crkvi na području Engleske iz srednjeg vijeka ima ih okrenutih i ovako i onako a pripadale su istim redovima.
Mileševa u Mile – o tome nisam ništa čitala ali mi se sviđa rečenica jednog britanskog stručnjaka „Samo budala danas istoriju može posmatrati kroz postupke i dokumente vladara“..
Steći.. ima mnogo zanimljive literature. Meni se za sada najviše sviđa kako je to napisao Džon Fajn stariji, još prije 40 godina:
„U Bosni ihercegovini se mogu naći nadgrobni spomenici o kojima je pripremljena izdašna literatura. Seljaci spomenike zovu različitim nazivima među kojima je najrasprostranjenije “Grčko groblje”dok ih popularna literatura i obrazovani laici nazivaju “bogumilski nadgrobni spomenici” a naučna literatura ih naziva “stećci”. Broje se hiljadama a variraju od velikih do ogromnih, pojavljuju se u tri osnovna oblika: ploće, sarkofag i sljemenjak. Pored toga, nalazimo i veći broj krstova i obeliska i kako se približavamo turskom periodu nalazimo njihovu transformaciju u oblik nišana tj.stuba sa turbanom na vrhu. Većina spomenika, iako pažljivo napravljena, nema ništa uklesano te se danas pojavljuju bez oznaka. Međutim, u srednjem vijeku su možda imali oslikane motive koji su se godinama isprali. Danas, u djelovima Srbije, naročito oko Čačka,nailazimo na obojene spomenika a porodice preminulih povremeno osvježavaju boje kada se isperu. Ovo objašnjava masivne, prelijepo oblikovane spomenike bez crteža. Naravno, ono što interesuje istraživače su motivi na stećcima koji su uklesani. Godinama su se opisi lokacija i natpisi pojavljivali u publikaciji Zemaljskog muzeja u Sarajevu. Nedavno je korpus natpisa (još nezavršen) pripremio Marko Vego o čemu su pripremljene brojne publikacije. O motivima ću spomenuti seriju monografija određenih grobalja s čijom pripremom se počelo nakon rata a do sada je objavljeno 9 knjiga. Druge posebne lokacije su opisane u brojnim stručnim publikacijama. Pored toga, izuzetnu vrijednu knjigu koja se može opisati kao katalog motiva samapom koja prikazuje distribuciju stećaka pripremila je Marijan Vencel.
Pored ovoga, postoji ogromna literatura o značenjima motiva na stećcima. Teorija koja je među istraživačima popularna još od vremena Artura Evansa pa tokom austrijskog perioda je bila ona o stećcima kao bogumilskim spomenicima i ona se još često spominje a nalazi i u jugoslovenskim turističkim brošurama. Uopšte, istraživači su napustili ovu teoriju. Za ovo postji mnoštvo razloga.
Prvo, to su sami motivi. Samo ih se nekoliko može povezati sa dualističkim vjerovanjem i to često pomoću mašte i insistiranja na simboličkom prikazivanju koje se ne može dokazati. Drugo, česta je pojava krstova. Ovaj razlog sam po sebi nije dovoljan jer a) ako su bosanski dualisti bili identični sa Bosanskog crkvom – što je,naravno, sumnjiva pretpostavka – možemo naći dokaze kao što je onaj krst na testamentu Gosta Radina što znači da bar neki članovi Bosanske crkve nisu imali ništa protiv krsta.; b) u sujevjernom društvu krst se može koristiti iz mnogo magičnih razloga što ne mora imati nikakve veze sa vjerom stanovništva – da bi se zaštitili preminuli, prokleli pljačkaši grobova (sigurno je prisustvo ovog straha jer nekoliko kletvi se odnosi na one koji taknu ove kosti) ili vračanjem u cilju zadržavanja tijela u tom grobu. Korištenje krstova za vradžbine od strane ljudi koji nisu hrišćani, kao što su bosanski Muslimani,već je pomenuto u uvodu. Treče, znamo da su pripadnici i katolilčke i pravoslavne i bosanske crkve gradili stećke. Zaista, mnogi stećci, uključujući najprominentnije u Radimlji, pripadali su porodicama Vlaha koji su bili pravoslavci. Jasno je da podizanje stećaka nije bilo vezano isključivo za određenu vjeru. Za dualiste ne znamo jer se niti jedan motiv na stećcima ne može povezati sa tom vjerom preminulog.
Ne samo da ne možemo naći vezu između motiva na stećcima i dualizma već tu pretpostavku ograničavaju i mjesto i vrijeme. Stećci se nalaze i na područjima van granica Bosne kao što su Hrvatska, Crna Gora, djelovi Dalmacije, i zapadne Srbije, naročito oko Valjeva. Pored ovoga, većina stećaka koji se mogu datirati izgleda potiče iz perioda od sredine do druge polovine 14. vijeka i nastavlja se do 16. vijeka. Znači, podizani su u područjima van Bosne iHercegovine u vrijeme kada nije bilo ni traga herezi u ovim područjima gdje se ona pojavila značajno kasnije nego na području Bosne.
Kamenje se, medjutim, pojavljuje u Bosni u 13. vijeku kada je zemlja bila na vrhuncu ekonomskog prosperiteta, kada su njeni rudnici bilii aktivni a trgovci imali živu trgovinu sa Zapadom. U to vrijeme,Vlasi, koji su tokom narednog vijeka napravili najogatije spomenike od svih, su počeli karavane usmjeravati od Dalmacije preko Bosne. Do sljedećeg vijeka Vlasi su imali monol na karavane i počeli su akumulisati velika bogatstva. Bosanski plemići su takođe profitirali od trgovine i, uz povećane kontakte sa Zapadom počeli imitirati život zapadnih plemića. Luksuzni i bogati dvorovi sa glumcima i muzičarima se u Bosni pojavljuju u 15. vijeku. Stećci se počinju pojavljivati kako se rudnici otvaraju i kako se bogatstvo akumulira tako i stećci postaju živopisniji. Oni koji su željeli dobro živjeti su željeli i bogate spomenike svojim mjestima vječnog počivanja. Tako da možemo zaključiti da su stećke pravili svi koji su ih mogli priuštiti. I, kako je napravljeno na hiljade stećaka, jasno je da su ih pravili i ljudi koji ne pripadaju plemićkoj klasi – klerici su ih pravili a možemo pretpostaviti i trgovci, kao i umjetnici i bogatiji seljaci i pastiri. Pod ovim kamenjem se mogu naći bogati katolici, pravoslavci kao i bogati pripadnici Bosanske crkve – i sveštenici i obični pripadnici. I, iako motivi mogu imati religijsko značenje sam običaj gradnje stećka nije vezan ni za jednu religiju i većina motiva je sekularne prirode. Na žalost nemamo više natpisa ali radi se o društvu u kojem je većina stanovništva bila nepismena. Zato, nije bilo ni svrhe da se piše: motivi su imali tu ulogu. Moramo imati na umu niz različitih objašnjenja crteža na stećku; jedna teorija ne može objasniti motive stećaka. U nekim slučajevima motivi mogu predstavljati uobičajene simbole nadležnosti – i pokazivati znak porodice, zanimanje ili ulogu u društvu. U Dalmaciji i današnjoj Srbiji često nalazimo simbole zanimanja – puške za vojnike, alatza stolare, itd. Maćevi, štitovi, lukovi i strijele, etc. koji se često pojavljuju na srednjovjekovnom kamenju su tu možda postavljeni iz sličnih razloga. Preminuli, vjerovatno nam se govori, je bio raatnik, ili pripadnik plemićke porodice, ili određenog ranga. Mnogi stećci prikazuju lov, dok drugi prikazuju ratnike na konjima koji učestvuju u takmičenjima. O sposobnostima bosanskih plemiča u takmičenjima nam govori poljski izvor koji navodi takmičenja na mađarskom dvoru početkom 15. vijeka. Tako, izgleda da su scene iz svakodnevnog života često korištene, vjerovatno kako bi se privukla pažnja na herojstvo preminulog što je u skladu sa ponašanjem tih plemića u njihovom svakodnevnom životu. Takođe je moguće da su motivi isto dekorativnog karaktera – u ovo spadaju rubovi (često u obliku biljaka) koji se nalaze na rubovima velikog broja stećaka. Dekorativni motiv je logično objašnjenje i za Rimsku stelu koja se nalazi na srednovjekovnom grobu u Višegradu. Korištenje rimskog kamena sugeriše da je porodica pronašla kamen
,smatrala ga privlačnim i iz tog razloga ga iskoristila za nadgrobni spomenik. Neki motivi su bili preuzeti i iz antičkih rituala sahranjivanja te, iako su sami rituali odavno bili zaboravljeni njihovo korištenje je nastavljeno kao dio uobičajene prakse. Među ovim antičkim motivima rituala se nalaze i neke scene koje se često nalaze na stećcima Vlaha u Hercegovini za koje je Merijan Vencel pretpostavila da su preuzeti iz ritualnih kultova klasičnog perioda. Često bi ti motivi prelazili u popis motiva koje su određeni graditelji stećaka koristili. Trebamo izbjegavati kategoričnost priodređivanju značenja motiva i njihovoj klasifikaciji u rigidne sisteme. Vjerovatno je da određeni simbol može imati više značenje a značenja mogu varirati u zavisnosti od položaja, lokacije,datuma, religije, i sl. Na primjer, zmija na jednom stećku može imati veze sa kultom zmije ili neko simbolično značenje; u isto vrijeme može značiti da je preminuli umro od ugriza zmije. Zanimljivo je napomenuti da groblje u Boljunima koje sadrži veći broj zmija na stećcima do današnjeg dana ima mnogo zmija, od kojih su neke otrovne. Iz tog razloga trebamo izbjegavati jednom teorijom objašnjavati sve motive sa zmijama. Jedini motiv koji bih želio istaći je motiv pastirskog štapa. Nađen je na određenom broju stećaka koji pripadaju sveštenstvu Bosanske crkve te se često pretpostavlja da kada god se nađe taj motiv grob pripada nekome iz hijerarhije Bosanske crkve. Čak ni ovo nije sigurno. Iz Kreševljana kod Nevesinja imamo ploču sa reljefom za koju se pretpostavlja da je bila postavljena iznad vrata srednjovjekovne crkve na kojoj je bio predstavljen zaštitnik u klečećem položaju pred Djevicom (kojojj e, pretpostavka je, crkva bila posvećena, a iza njega stoji figura čovjeka sa bradom u dugoj haljini sa pastirskim štapom.Pretpostavlja se da je čovjek s bradom pravoslavni sveštenik tako da štapovi nisu ograničeni na sveštenike Bosanske crkve. A takve štapove su koristili sveštenici i katoličke i pravoslavne crkve u Srbiji i Dalmaciji. Možemo sugerisati da prisustvo crteža štapa može značiti grob katolika i/ili pravoslavca sveštenika te se može smatrati kao oznaka sveštenika generalno. I, konačno, štapovi na nekim (ne svim jer za neke znamo sa sigurnošću da pripadaju sveštenicima Bosanske crkve) spomenicima mogu označavati vođe zadruge ili porodice jer su štapovi, bar tokom zadnja dva ili tri vijeka bili standardni simbol starijih vođa. Ovo značenje su mogli imati i u srednjem vijeku. Vidjeli smo vezu između starijih i“djedovog štapa” u priči koju smo pronašli u Krupi na Vrbasu.
Još jedna stvar u vezi sa motivima koju treba pomenuti je da su u većini slučajeva najvjerovatnije klesari, a ne porodice preminulih, izabirali motive koje će uklesati. Ovo je često slučaj i danas i pomaže objasniti zašto iste motive nalazimo na različitim radovima za koje znamo, po natipisima, da je radio isti klesar. Zanimljivo je napomenuti da neki slučajevi gdje su čitavi natpisi posvećeni jednostavnu imenu klesara a ne preminulom. Kako je klesar vremenom upisivao svoje ime moramo pretpostaviti da je na nekim stećcima korišten klesarev potpis u formi motiva ili slike. Taj motiv može biti simbolički, religijski, magični ili prenostiti podatke o preminulom ili klesaru. Mnogo toga još treba uraditi u vezi stećaka.Na primjer, neophodno je izvršiti ekshumaciju groblja. Nova,detaljna istraživanja koja su provedena (slična onima iz ljeta 1967godine u Bileći) pokazuju da se pod stećcima nalazi više tijela nego što spomenici to prikazuju. Ovo ne iznenadjuje jer, na seoskim grobljima, seljaci koji nisu mogli priuštiti stećke su vjerovatno sahranjivani pod drvenim oznakama koje su vremenom istrule. Ekshumacije su otkrile i objekte sa kojima su preminuli sahranjivani. Niti jedan od njih nije imao religijsko značenje. Ekshumacije, ukoliko dođe do masovnijih, mogu nam pokazati vezu između određenih motiva (ili veličine i oblika kamena) i starosti i pola preminulog. Na području Tavana, na primjer, do današnjeg dana danas, pojava polukruga na kraju krakova krsta označava da je tu sahranjena žena. Ako bi neko otvorio veći broj grobova moguće je da bi se određeni motivi mogli povezati isključivo sa sahranjenim ženama ili djecom. (Često se špekulisalo da mali spomenici označavaju dječije grobove). Pored ovoga, u određenim slučajevima je i po dvoje djece sahranjeno u jedan grob. Moguće je i da određeni simboli označavaju ovakve slučajeve. V. Palestra i M. Petrić su nedavno otvorili grob u Žepi i našli skelet čovjeka koji je, očigledno, preminuo od udarca u glavu. Na ovom stećku su prikazani mač i štit, luk i strijela, čovjek u stoječem položaju kako drži luk i strijelu pozivajući rukom konja kojeg slijedi pas. Moguće je da jedan od motiva prikazuje uzrok smrti. Ako otvorimo dovoljan broj grobova možemo naći vezu između motiva i skeletona koji pokazuje znake nasilne smrti.
Konačno,u Evropskom području je običaj da se pokojnik sahranjuje glavom okrenutom prema zapadu; međutim katolilka crkva ima običaj označavanja sveštenika tako što se njihove glave okreću prema istoku. Znamo da danas Franjevci ne slijede striktno ovu proceduru te je moguće da je tako bilo i u srednjem vijeku. Ali, vrijedilo bi istražiti. Ako, na katoličkim područjima, na crkvenim grobljima, određeni skeleti leže s glavom položenom prema istoku možda ćemo biti u mogućnosti da određene motive na stećcima povežemo sa sveštenim licima. Kako god, sve je ovo nemoguće dok se ne otvori dovoljan broj grobova. Možemo se nadati da će finansije potrebne za ovaj projekat biti uskoro pronađene.
U ovoj studiji ću koristiti podatke koji se mogu izvući iz natpisa. Ovi podaci pružaju mnoštvo informacija o Bosanskog crkvi i plemićkoj klasi. Natpise Bosanske crkve ću analizirati posebo u Dijelu XI petog poglavlja. Natpisi su takođe vrijedni jer pokazuju koje vjere su živjele gdje jer je očigledno da Bosna u srednjem vijeku nije imala jednobraznu religiju. Svaka konfesija je pripadnike imala samo na određenom području a njihova se religija nije mogla naći na drugim područjima. Podaci sa stećaka mogu pomoći da se utvrdi koja vjere je bila prisutna među stanovništvom određenog područja.“
Hvala, aleks …. Prije nekoliko godina bio sam na jednoj sahrani u selu izmedju Prijedora i Sanskog Mosta. Pitam mještane kakvo je to groble iznad vašega? Samo kamene ploče , kažu -Grčko groblje….
prijedor,29.02.2016. 20:42:58[161250]
da. ja sam lično upoznala ljude koji su u svojim dvorištima kuća u kojima žive generacijama imali stećeke ali nisu znali pta je to.. nisu znali ni da su to nadgrobni spomenici.. jedan je stećak koristio da na njemu kolje stoku..
toliko o našem odnosu prema „našem“ kulturno istorijskom naslijeđu.. i to mnogo govori..
Симо П. Ороз,
„Ми се тих ријечи (крув, гра’, кришка …) не смијемо одрицати, као што се не смијемо одрећи ни глувог кола само зато што су тамо неки ‘хрватски етнолози’ због комплекса српског поријекла, Гламочко-јањско глуво коло ставили у хрватску културну баштину.”
Ово је нарочито важно кад је у питању Босна и њена историја и култура (нпр. одбацивање имена Босне и грба Котроманића само зато што их други присвајају). Сводимо себе на госте у сопственој земљи и пластични привјесак Србије, умјесто да се етаблирамо као аутентичан, саставни и равноправан дио српске нације.
Херцеговина, рецимо, нема тај проблем.
Преносио је Фронтал текстове са странице Срби у БиХ, која се бори против тога. http://srbiubih.com
Ево једног заборављеног детаља:
Када је оснивана Српска Република БиХ, односно њена скупштина, СПО БиХ је предлагао да на застави наше Републике буде грба са љиљанима, а да званични назив буде Српска Република Хецег-Босна. Вук Драшковић никад ни на једном пријератном митингу није БиХ никад назвао другачије него Хецег-Босна.
СДС се свидјело то рјешење, али га је избјегао прихватити да не наљути Милошевића јер је приједлог ипак био од Вукове странке.
Мјесец дана послије тога то име су узели Хрвати за своју републику, а Муслимани су узели грб.