Писало у Забавнику: Политикино издање слави 77. годину

0 КОМЕНТАРА

1. Ево шта је Политикин Забавник писао о Сињској алки 1985.године:

   После низа пораза Турска је била приморана да закључи по њу неповољан мир са Светом лигом(Аустрија, Пољска, Русија, Венеција) у Сремским Карловцима 1699 године.Одредбама тог уговора Венеција је задржала делове Далмације, од Книна на северу до Габеле на југу,као и део Боке Которске.

   Турско-млетачки односи почели су да се погоршавају одмах после Карловачког мира.Непријатељство Турске према Венецији расло је из године у годину.
   Млечани су додуше настојали да избегну сукоб са Портом,која је само чекала разлог за рат.Непосредни повод за рат против Венеције пружио се Турској тек 1714 године приликом напада на Црну Гору када се велики број Црногораца склонио у Боку Которску.Сераскер Нуман – паша Ћуприлић одлучно је захтевао изручење свих избеглица, што су Млечани одбили.Управо ово одбијање Порта је искористила за рат против Венеције.

   Осмог децембра 1714 године Реис – ефендија позвао је баила Мема на аудијенцију.Млетачки амбасадор саслушао је оптужбе турског министра спољњих послова, а сутрадан је ухапшен и бачен у затвор.Неколико дана касније Порта је објавила рат Венецији.Народ Цетинске крајине,збијен на мали простор једва је дочекао рат јер му је он био једини излаз из потешкоћа које су настале управо због близине границе и мало обрадиве земље.

   Малобројни писани подаци казују да су се многе породице Цетинске крајине доселиле овамо из Босне и Херцеговине бежећи од Турака.Најпре су населили пределе испод старе Сињске тврђаве, а потом и околину.У другој половини 17 века и првој половини 18 века настала су села од Бораје до Пролог – планине и на простору од Мосора до Драговића.У време када су се доселили његови први становници од данашњег Сиња није било ни трага.На подручју садашњег града биле су само оранице, пашњаци и поља.Тако да су се сиромашни дошљаци и овде сусрели са истим недаћама.Турци су их често узнемиравали, нападали и пљачкали.Зато су одмах почела прижељкивана отворена непријатељства.

   Како се на бојном пољу нису добијале само медаље и признања него и земља, многи су с одушевљењем ушли у борбу против непријатеља, истакли се својим подвизима, постали угледни људи Цетине, јунаци о којима певају народне песме.
   Рат је почео у зиму, па је сасвим природно да до пролећа 1715. године није било већих акција на млетачко-турском бојишту у Далмацији.Крајем јануара 1715. године генерални провидур Емо израдио је цео план одбране Далмације.Изненадним турским упадима требало је да се супростави цело загорско становништво.Народ је морао да подигне куле, чува их, даје страже на одређеним местима.Дакле, у самом почетку рата, Млечани су се ограничили на одбрану Далмације.

   Чим се у Цетинској крајини чуло за нови рат, провидур Сиња Балби заузео је уз помоћ крајишника куле на Мосту на Цетини(Хану) и издао наређење ескадрону коњице да га чува.Затим је поставио стражу на тврђави Пролог, а онда је 27 јануара 1715 године издао проглас којим налаже да страже на Прологу морају да пазе на кретање Турака у Ливањском пољу.У случају покрета према Цетини,страже су морале да обавесте коњицу на Хану и то дању димом, а ноћу ватром.Уколико је опасност била већа, ватре су се појачавале.На јављање опасности,коњица са Хана требало је да одговори пуцњима.Тако би сињска тврђава била благовремено обавештена о покрету трупа.
   У тим првим окршајима са Турцима истакли су се сињски јунаци Филип Ловрић Дуги и његов син Гргур, као и Антун Грабовац.Ловрић је у двобоју убио једног Турчина, и опкољен задобио бројне ране.Уз њих су били и други јунаци Цетинске крајине.Убрзо су пале и прве куле у Гардуну и Чачвину.Народ на падинама Динаре једва је дочекао Крајишнике, да би им се придружио.Шпијуни и страже јављају о сакупљању Турака.
   Из страха, многи беже са породицама према приморју,натраг у Турску или у брда.Други су, пак, сакрили храну и новац и остајали у својим кућама. Провидур је слао чете које су крстариле Крајином, обилазиле села, смиривале уплашени народ, сакупљале жито и сено по пољу и колима га одвозиле на сигурно место близу вароши.

   Док су Млечани утврђивали сињску тврђаву настрадалу у потресу 1709 године,с пролећа је под Купресом почела да се скупља огромна турска војска.
   Према млетачким изворима који су доста непоуздани, то је била највећа турска војска која је напала неки град у Далмацији.Непријатељске снаге бројале су око 60 000 момака и још 40 000 људи из разних помоћних јединица.Двадесет трећег јула огласила су се три пуцња прангија на Прологу.То је била најава да је моћна турска војска кренула из Ливна.Већ сутрадан прве чете јурнуле су ка Сињу. Све на шта су наишли, опљачкали су, попалили, а становнике посекли или одвели у ропство.

   У тим тешким данима када су се црни димови са попаљених кућа и жита дизали Крајином, најжалосније је прошло мало село Оток на Цетини.Дознавши да у селу има доста жита, Турци су га опколили и јурнили на њега.Мештани су се јуначки одупирали, али непријатељ је ипак преко лешева својих воника успео да пређе реку, продре у село и посече готово све Оточане.
   На свим бојиштима у Цетинској крајини Турци су последњих дана јула 1715 наилазили на велики отпор.Тако, рецимо, на путу крај села Мућа пресрели су их пастири и војска и присилили их да преко Неорића пребегну у Сињско поље.Друге чете Турака,око 2000 војника, кренуле су према Дрнишу.Нису успели да га освоје,иако је ту пало преко 600 војника.Један одред Турака напао је и Врлику.После три дана опсаде, заузео је тврђаву изнад вароши и, како је још раније пала Чачвина и мала кула на Гардуну, Турци су концентрисали своје нападе на Сињску тврђаву.

   За то време општи провидур Емо настојао је да осигура Сињ оружјем и храном.Тако је, рецимо, харамбаша Филиповић 18 јула донео нешто пушака и муниције у град, а стотину пушака за цетинске Крајишнике донео је харамбаша Жарко из Сплита.Већ четвртог августа бранитељи Сињске тврђаве угледали су на свим брежуљцима бројну турску коњицу, пешадију, барјаке. Сутрадан, коњица је прешла Цетину и улогорила се у Сињском пољу под тврђавом.Ускоро је у утврђење стигао турски курир и затражио предају града.Ако Сињани на то не пристану, запретио је ће варош бити разнесена топовским ђуладима.

   Провидур Балби је зато 21 јула 1715 године издао проглас.У њему је сердарима и харамбашама наређено да своје људе држе у приправности, а онима који се буду истакли у одбрани града обећао је земљу.У тим првим борбама водили су се и појединачни јуначки мегдани под Сињском тврђавом у којима су се истакле сињске делије.

   Међу њима били су и Филип Ловрић Дуги и његов син Грго, који су ту храбро погинули.
   Мехмед – пашина уцена је одбијена и Сињским пољем проломили су се први топови.Од осмог до тринаестог августа турски топови немилосрдно су тукли град.Унутрашњи део тврђаве био је напола срушен, али новосаграђени делови успешно су одолевали.У тој топовској паљби Сињанин Иван Шимић – Гулић успео је да једним хицем уништи топ који је тукао главну кулу.Како су зидине биле већ прилично оштећене и на доста места испуцале, у праскозорје 14. августа, Турци су навалили са свих страна.

   „Напад је био силан“, писао је један очевидац,“непријатељ је брзо дошао до зидина“.Турски војници кукама су се хватали за зидине и покушавали да се попну.Тај жестоки напад трајао је више од три сата, али су бранитељи одолевали.Све се у граду прихватило оружја.
   У архивама сињског и шибеничког самостана постоји веома исцрпан дневник опсаде који је написао непознати млетачки часник.Он је укратко али верно описао драматичне тренутке борбе око Сињске тврђаве.Та борба била је изузетно тешка јер су се сукобиле неједнаке снаге: велика турска војска и око 700 Сињана.Било је ту и жена и деце који су се склонили у нападнуту тврђаву.После неуспелог јуриша настала је међу турском војском пометња.Многи војници почели су безглаво да беже упркос покушају турских паша да их спрече у томе.Топови су ипак и даље читавог дана тукли град али смањеном жестином.Седам стотина бранитеља није посустајало.Када су Турци схватили да су под Сињском тврђавом изгубили много бојника и оружја, почели су да се повлаче преко Цетине и, како каже писац дневника, „више није било непријатеља око тврђаве ишаране црним мрљама барута и црвеном бојом проливене крви“.Турска војска је тако испред Сиња оставила знатну количину ратне опреме.Према млетачким изворима, непријатељ је имао само 3000 рањених, док се о броју мртвих не зна ништа поуздано.

   Турци су тако заувек напустили Сињ и Крајину.Од турског напада Сињ и околина су тешко настрадали.Бранитељи су имали 39 погинулих и 52 рањеника.Многа села била су опљачкана и попаљена.Цела летина у околини Сиња била је уништена.Сам град био је тешко оштећен и разрушен.Када је генерални провидур Емо дошао и Сињ био је запрепашћен призором.

   Емо је тада написао:
   „Био сам изненађен када сам ушао у тврђаву и видео да су све куће, касарне и зграде претворене у гомилу рушевина. Сам зид и палисаде били су јако оштећени од топова и бомби.Пре ће бити потребно да се град поново сагради него да се обнови.“
   Нападом на Сињ турска офанзива је престала.Прва година рата завршена је повлачењем Турака на полазне позиције.

   Турски напад на Далмацију, имао је врло тешке последице.Жетва је била уништена, а род је слабо понео.Народ је умирао од глади, а за стоку није било ни сламе ни сена.Да би несрећа била већа, дошло је пролеће са снегом.Свет је јео траву, корење, кору са дрвећа, једном речју – свашта.Кад би Млечани и поделили нешто жита, људи су га јели онако сирово, јер су били толико гладни да нису могли да сачекају да га спреме.
   И поред страдања Сиња и околине, Крајишници су несумљиво били победници.Да би поколења чувала успомену о борби својих прадедова, Сињани су, као симбол храбрости, јунаштва и човечности утемељили Алку, витешку народну игру.
   Алка има своје корене још од давнина и то не само у Сињу већ и у другим далматинским градовима,као рецимо у Макарској, Имотском или Задру, али у данашњем облику она се изводи од 1715 године.

   Осам година,од 1806 до 1814, Алка се није одржавала јер ју је забранио Наполеон Бонапарта.У то време он је склопио савез са Турцима који су били на овом подручју.Сињани су се побунили,па су им Французи 1809 срушили чувену тврђаву.На свакој Алци,већ 300 година, у свечаној поворци, проводи се“едек“, турски коњ без јахача.Он, као симбол сињске победе и турског пораза, носи штит и оружје побеђеног Мехмед – паше.

   29. новембар 1985 године Политикин забавник.

   Пријавите се да бисте одговорили

2. Da Frontal ovo lijepo preslovi na ćirilicu i objavi pa brišite iz komentara:

   https://www.vice.com/rs/read/provela-sam-nekoliko-dana-sa-botovima-i-saznala-da-ne-rade-za-sendvice

   😀

   Пријавите се да бисте одговорили