Ламент кафанског бистрача политике

Свима је позната народна бајка Баш Челик, несумњиво безвремени бисер српског књижевног фолклора. У тој је бајци, премда успутно, лијепо постављен један значајан аспект проблема политичке моћи.

Пише Александар Грбић

Главни јунак, најмлађи царевић, чини преступ: оглушује се о тастову изричиту забрану и посјећује девету, забрањену одају. Ту затиче окованог невољника, свега у гвожђаним синџирима и обручима, кога мори жеђ и који усрдно моли чанак воде, обећавајући царевићу на поклон живот за то доброчинство. Царевић, премда на махове колебљив, удовољава невољнику, напола болећиво а напола користољубиво, занесен несвакидашњом трговинском понудом у којој добија живот за чанак воде. То се понавља три пута, три чанка воде за три живота. Но, након што измоли и трећи чанак, молилац, малочас окован, немоћан и јадан сужањ, претвара се у хипу у страшну крилату неман, ослобађа синџира, и одлеће из дворца односећи царевићеву невјесту.

Није тешко видјети како се у овој бајци и нехотице исказује централни проблем избора код нас, уосталом и свуда гдје су властодршци суштински отуђени од народа који их бира.

У цијелој изборној години, са громовитим крешендом у посљедњем мјесецу пред изборе, сви политички субјекти, на овај или онај начин, заузимају скрушен став жедног молиоца, као оковани Баш Челик према царевићу, чинећи се потпуно зависним од чанка воде који ће им се дати, и обећавајући за њега свакојаке благодати, само да би се одмах након избора распомамили, осободили синџира обећања, и као страшне и подивљале крилате немани разлетили на све стране по свом тренутном нахођењу. И не само да заборављају на обећане благодати тима што их напојише, него им се и ругају: као што Баш Челик поклања три живота царевићу тако што га три пута уклања од своје разјарене руке, исто тако и политичари узимају од народа, па га дарују мрвицама од истог тог узетог, представљајући то неријетко управо својом милошћу. С том разликом да Баш Челик како-тако испуњава своје обећање, и он је бар толико пристојан да би био и софиста kat’ exochen, али не и обичан лажов.

У Републици Српској, у БиХ у цјелини, у земљи у којој се политичка култура и хотимице држи у стању перманентне недораслости; у земљи вишедеценијског транзицијског сумрака; у земљи дубоко национално подијељеној, упркос строгом туторству међународне заједнице, или још више због тог туторства; у земљи у којој се око кукоља међунационалне мржње и страха свакодневно ревно стара армија ботаничара, за сваки случај, да не омане природна им жилавост и дубок коријен; у земљи у којој младост масовно емигрира или се на то припрема; у земљи уништене привреде и руинираних институција, од којих су многе празна љуштура, а само поједине ваљано раде; у земљи у којој је гомилање ванинституционалне моћи постало безмало општеприхваћена политичка норма; у земљи гдје је политика најуносније занимање те, као таква, даје властодршцима и неминовно плутократски педигре и економски далеко развијенијих земаља – у тој земљи, тешко је не бити зловољан циник ако се притом има макар и зрнце разума и политичке културе која не би била чисто вулгарно макијавелистичка.

У таквом друштвено-политичком миљеу, мрачни, тимонски политички хабитус остарјелог кафанског бистрача има, свакодневно, довољно спољашњих разлога за злуради осмјех што се, живо ликујући, издиже над сваком новом потврдом заснованости његовог песимизма, и који га, уз благо сажаљиву раздраженост над свеопштим моралним посрнућем, још једино кријепи.

С обзиром на апстрактне, разводњене и непрецизне програме, с обзиром на стално иста лица, с обзиром на хронични недостатак визије и нове ријечи, с обзиром на небројене изневјерене наде и погажена обећања, бирачка cupiditas rerum novarum суштински остаје и virtualiter незадовољена, и њено мјесто заузима једно искуство нихилизма које завршава у отупјелости и дефетизму, и општем презиру за политичаре и политичку дјелатност. У тако постављеном политичком систему избори, та светковина демократије, имају значај римских Сатурналија за вријеме којих господари служише робове, то ће рећи – једно тренутно психичко растерећење, отпуштање енергије које је по својој природи опасно конзервативно, и чија је природна форма panem-et-circenses-изборна-кампања која се обраћа свему само не разуму. А зашто је то тако? И овако мисли кафански бистрач:

Власт у претходна два мандата у РС: Respice post te! Hominem te memento!

СНСД је највећа политичка партија у РС, и та је партија, под чврстом управом њеног предсједника, доминантно одредила политички живот у РС у посљедњих осам, девет година.

Долазак на власт лидера СНСД-а, а касније и његове партије, резултат је оне сложене констелације односа и услова у којима је међународна заједница нашла за потребно, а затим и спровела лустрацију у РС по свом нарочитом интересно-естетском осјећању, ударајући неколико хируршких резова: ту спада, између осталог, и смјена Николе Поплашена од стране Carlosa Westendorpa, и долазак на власт Милорада Додика, и, на крају, она политичка „сјеча кнезова“ СДС-овог кадра коју је спровео Paddy Ashdown – то најмилије чедо демократије, од свих њених милих чеда које смо имали прилике да видимо у постдејтонској БиХ.

Временом су се СНСД и њихов предсједник дистанцирали од оне политике која бијаше поћудна међународној заједници, и данас је се сјећају како се какав стари преобраћеник сјећа своје развратне младости: са оном нарочитом мјешавином стида и кајања, уз нешто нелагоде са сјене на садашњем-добром-имену и чисто опортунистичке стрепње уколико она смета садашњим амбицијама. Сада је лидер СНСД-а камен у ципели истим оним чиниоцима у међународној заједници који су на њега некад милостиво гледали.

Но, све је то општепознато, и није нарочито важно ни за кога осим за директне учеснике, и можда покојег научника, слабовидог и блиједог, који би се толико досађивао, или би му у тој мјери недостајале амбиција и машта – да би искључво био хроничар босанскохерцеговачке политике од мировног споразума у Дејтону до данас.

Оно што је важно то је карактер те власти, затим њени друштвено-вриједносни учинци, и нарочито њен утицај на обликовање политичке културе у РС.

Главна је особина власти СНСД-а у претходна два мандата, и нарочито њиховог првог човјека, беспримјерна осионост и она свагда неразумљива, неутемељена и, као и увијек површна, гордост. Учврстивши се на власти, и задобивши велику подршку у народу, превасходно на причи о референдуму за осамостаљење РС, али и на обећањима великих инфраструктурних пројеката – аеродрома, мреже аутопутева митских размјера, итд. итсл. – и бескомпромисној борби против криминала и корупције, под утицајем народног одушевљења које му је исказивано, овај је човјек, као и многи прије њега, подлегао нервном растројству које је завршило у безмало патолошкој охолости и моралном безумљу у којима је он осјећао како су пала сва ограничења, како му је све дозвољено, и како нема тога ко би имао икакво право да га позове на одговрност и коме би он полагао рачун по било ком питању. Поштују се само минимални захтјеви оног l’esprit de l’époque чије би кршење у датом цивилизацијском оквиру значило флагрантан пад у варварство. Не одричемо да у свему томе није било дијелом и свјесног патронатског позирања, политичког опортунитета изведеног из претпоставке о народу као свагда недозрелом субјекту, жељном да у државнику гледа ону давно фиксирану слику строгог, свезнајућег, и снажног заштитника, ријечју – патријархалног оца. Та је теорија врло распрострањена, и иначе је нарочито на срцу образованом филистру са деспотским склоностима.

У таквом расположењу, дакле, он гомила ванинституционалну моћ, и то му полази за руком са лакоћом којој се и сам морао зачудити у почетку. Касније је, како то увијек бива, свакако сматрао да му то природно припада. Разумљиво је по себи куда је то водило.

In parenthesi, исто морално безумље и патолошку охолост можемо видјети и код садашњег премијера Србије, само у нешто другачијој појавности која одговара разлици карактера људи, али и која се унеколико свјесно удешава по потреби. Уопште узев, ту нема баш ништа ново. Стара, прастара и свагда иста представа, нови су само глумци. Знали су то и стари, и сви су препоручивали исто – обуздавање на прве знакове тиранских поступака. Знали су и Лао Це и Хераклит. Знао је и Платон кад је говорио о тиранину, који започиње прогоном политичких непријатеља а завршава прогоном личних, и кога ваља заустављати, баш као и курјака, прије него постане острвљена звијер. Знали су и небројени други, и обилује таквим расправама филозофска и историографска литература. Знао је то и Његош кад говори о логосу који „искру гаси, а змију у главу.“ (Напомена за хистрионе: Петра II Петровића овдје разумијевамо sensu allegorico, као политичку акцију; и то је по себи јасно свима осим можда неким љубитељима мартирских поза који би у томе могли препознати позив на линч, физичку ликвидацију, и друге томе сличне трице, и који би на основу тога могли ударити у довољно познате литаније јадиковки о некаквој свеопштој угрожености, само ако не би имали паметнија посла. Отужна феноменологија маније гоњења као најдражи популистички перформанс.)

Отуда, из те нервне растројености потиче оно ријетко јавно наступање на врхунцу популарности, што је изражавало отворен презир за сваку одговорност, јавност и транспарентност; отуда она славодобитна diffamatio civilis у разним облицима, као неизоставни рефрен сваког његовог политичког говора и мишљења, и у којој је одиста било више чврстог убјеђења него политичког лукавства; отуда они небројени плаховити испади и необуздана сировост која је ваљда имала да, варајући само недораслу дјецу, остави утисак снаге; отуда нехајна, трагикомична логика оног, већ пословичног, одговора на незгодно питање о давању вишемилионског кредита ИРБ-а најближим сродницима; отуда оно одбијање да се гостује у било којој емисији у којој би га новинар дочекао било чим до панегириком и прегрштима ловорика. А ако би се, пак, нашао неки дрзник да констатује једноставну истину – како нема ни референдума, ни обећаних аеродрома, ни хидроелектрана, ни оне мреже аутопутева како је обећана – онда би га г. предсједник строго укорио, а потом и поучио оним њему омиљеним реторичким хокус-покусом, како су то „сложени процеси и феномени, који имају своју одређену динамику“(sic!), да би неваљалац новинар ућутао, стидећи се: јер то што ничег од тога нема ни на видику очевидно је само „фаза сложеног процеса који има своју динамику“ а он у својој недотупавности, скупа са цијелим народом, није то знао.

И свуда иста, неукусна узноситост и плаховитост, и осионост, и презир; свуда исти тирански апетити на које се морало бунити свако грађанско и људско достојанство једне демократске епохе. Ријечју – l’état c’est moi. То је његов хибрис, и он је то вјероватно схватио: јер то нервно растројство, у мјери у којој није поза, временом јењава као и свака друга душевна опијеност, ако се у крв континуирано не уноси супстанца која је изазива, то ће рећи – народно одушевљење и безрезервна подршка великог степена. Локални избори од прије двије године, били су пријеко потребно отрежњење; и ми већ неко вријеме видимо и више одговорности, и више уважавања јавности, и помирљивији, кроткији, демократскији тон – утолико мрскији.

Како то обично бива, овај манир силе и ово гордо душевно расположење лидера метастазирали су на околно ткиво, на његове сараднике. Свака мода настаје тако што човјек самоувјерено наступи приказујући шта му драго, а армија незналица то спремно дочека и усвоји, јер немају аутономан извор вриједности и виде само форму, овдје – самоувјереност и сигурну охолост. И не бјеше прошло много прије него је тушта и тма људи sans foi ni loi запламтила самозадовољним пламеном исте онакве осионости, дрскости и охолости спрам јавности саме, истовремено се врло добро разумијевајући у сервилан осмјех и безмало лакејску снисходљивост спрам свог лидера. Такав однос, у коме се презире јавност и велича неки појединац као такав, независно од функције и науштрб система, политичко је варварство што би, клањајући се каквој год хридини, разбијало у прах сами Партенон демократије.

Тешко је побројати сва непочинства, у протеклих осам, девет година, настала на основи политике лишене сваког супер-ега. Многа од њих су ипак добро позната већини грађана у РС, или су их они непосредно искусили. Беспримјерни случајеви партитократије и непотизма; повлаштено кредитирање предсједничких синова из средстава ИРБ-а, вишемилионским износима; запошљавање премијерских синова у државним предузећима, упркос најслабијим оцјенама између свих кандидата; небројени конкурси и тендери са унапријед познатим исходом, нетранспарентне јавне набавке итд. итсл.

И онај инфамни догађај, једнако теоријски сјајан колико и морално гадан, који најбоље показује разорно друштвено дјеловање овакве политичке културе. Засјењујући све претходно речено, овај случај има пуно право на наду да ће остати ненадмашан примјер бешчашћа и нискости: отпуштање и прогон једног универзитетског професора који је одбио уписати незаслужену шестицу, и тако се дрзнуо да своју академску част и морални интегритет стави изнад хира, охолости, лијености и незнања једног сина свог велеуваженог колеге, универзитетског професора и партијског олигарха са политичком филозофијом плутиног чепа и петоцифреним мјесечним примањима – министра финансија БиХ у прошлом мандату. Зашто дати влас са главе златне младежи, кад се може укинути глава онога који би ту влас пуноправно захтијевао? Овакво богомрско, неронско морално лудило и пристојан човјек могу бити само крв и нож, па је и камењу дошло да проговори кад је већ сва академска јавност, изузимајући једног часног колегу професора, у страху ћутала. Професор недуго послије тога умире не добивши задовољштину за живота; златна младеж постаје секретар амбасаде БиХ у Србији, у којој је амбасадор бивши министар у влади РС који је у доброј мјери руинирао повјерени му ресор, те је, сходно томе, реконструкцијом владе непоколебљиво строго и правилно деградиран у амбасадора. O tempora, o mores!

Када би посриједи био какав други улог, умјесто нашег живота и будућности, достојанства и слободе, ми бисмо се од срца насмијали призору у коме се гомила сићушних администратора тресе у грозници наполеонских комплекса; овако нам се неизоставно од тог призора грчи утроба и смрачи лице, а очи зажаре индигнацијом. Мисле да ричу а у ствари лају; но, комично у литератури неријетко је више него озбиљно у животу.

Када су у питању коалициони партнери СНСД-а, који су у власти партиципирали према својој парламентарној снази, ствар не стоји много боље, премда они сносе, консеквентно, далеко мању одговорност.

Садашња коалиција СП-СРС др Војислав Шешељ само свједочи о голом опортунизму малих партија, о депласираности икакве идеолошко-програмске основе коалирања на републичком нивоу, и о недостатку политичког интегритета који неминовно одступа пред интересом.

Коалиција ДНС-СНС (Странка напредна Српска) која се представља као трећи блок, блок центра, је нарочито политичко лукавство, у коме ДНС иступа као дио некаквог неутралног политичког блока: овдје-ондје нелојално критикујући власт у кампањи, и истовремено потврђујући стабилност коалиције у којој је претходно учествовао у власти, и имао министра у влади. Нико не зна шта се може очекивати, већ према резултатима избора, и снази којом сви буду располагали у парламенту: напуштање досадашњих коалиционих партнера, што је мање вјероватно, или додатно оснажење те коалиције гласовима које су прикупили оним шарадескним критиковањем власти у којој су и сами учествовали.

Ако са властодршцима стоји тако лоше – премишља кафански бистрач, сјевајући очима под набраним, мрким челом – како је са другима, и има ли ваљане замјене:

Савез за промјене: кукавичје јаје алтернативе

Савез за промјене (у даљем тексту СЗП) формиран је за потребу ових избора као широк опозициони блок у коме окосницу чине СДС, ПДП и НДП, уз подршку већег броја мањих партија и нестраначких појединаца, и који се самопрогласио алтернативом власти СНСД-а. Алтернатива јесу номинално, јесу ли алтернатива и истински?

СЗП се окупио превасходно око идеје заједничког противника, владавине СНСД-а и њиховог предсједника. Хетерогена и разуђена коалиција са немало програмских противрјечности, отвореног властохлепља и личних анимозитета који су се већ довољно освједочили, и прије него је кампања формално почела: оспоравањем кандидатуре Младена Иванића за члана предсједништва БиХ испред СЗП, од стране СНС-а Хаџи Јована Митровића, неуређени односи СДС-а и СНС-а, међусобне уцјене и најава иступања ПДП-а из коалиције уколико кандидатура лидера ове партије буде оспорена, добро познате нетрпељивости поједих првака СДС-а и њиховог бившег предсједника, садашњег лидера НДП-а итд. итсл. И најблагонаклонији већ осјећају како из оваквих знамења проговарају магловити хоризонти: „што се грбо роди, ни вријеме не исправи.“

Сантајанина опомена о потреби памћења прошлости како се не би поново проживљавала, упућује нас на скорију историју, на Слободана Милошевића и ДОС, и премда је аналогија помало натегнута, даје основ за закључивање о највјероватнијем исходу замршених односа унутар коалиције СЗП.

Декларација о основама политике будућег дјеловања СЗП, као документ око кога су се окупили, и поред најбоље намјере читаоца да је схвати, не говори скоро ништа – јер говори много и премного. Овај је документ школски примјер злоупотребе општих појмова, и видно, неспретно, и реално и теоријско заплитање у противрјечности. Ту налазимо: упоредо и у потпуној хармонији, неолиберални концепт смањења државне регулације и државни интервенционизам – односно системску подршку реалном сектору и равномјерни развој; смањење јавне потрошње, али без резова у платама или бирократском и административном персоналу, који је одавно хипертрофирао; укидање многих буџетских прихода, и истовремена подршка привреди, „свака марка у привреду“ те осјетљива и екстензивна социјална политика спрам пензионера, породица погинулих и несталих, ратних и мирнодопских инвалида, и других социјално угрожених. Затим ту срећемо ријечи, без икакве накнадне елаборације, као што су: јавна осуда, реструктурисање буџета, фискална дисциплина, свеукупни економски напредак, равномјерни развој, стратегије развоја на основу расположивих ресурса, слободан човјек као главни развојни ресурс итд. итсл., и уопште, ту је много шта али ниједно како. Безмало чист, апстрактан нормативитет, без технике и фактицитета. Као таква, ова декларација је, заједно са њеном досадашњом елаборацијом у кампањи, чисто празнословље, и у зависности од намјере која стоји иза њега – политичка подмуклост или списак лијепих жеља.

И, послужимо се овдје једним Толстојевим поређењем: све што смо до сада имали прилике чути од опозиције, сви њихови планови односе се према стварности у РС као што се уцртавање путање оловком на географској мапи односи према фактичком пјешачењу по тој путањи: преко брда и котлина, по шумама и пустопољинама, кроз мочваре и пијесак, или, у најбољем случају – по тешко разлоканим путевима. Они су, дакле, или игноранти или интриганти, или незналице или софисти; како год било, нису алтернатива ни лидерска ковина, исто онако како то није ни СНСД, на челу са њиховим предсједником.

А кад кандидат за предсједника РС испред СЗП говори о младој генерацији, и новој политичкој снази коју он представља, човјек се томе и нехотице осмјехне, јер види, додуше, нешто млађе лице и тијело, у чисто биолошком смислу, али никако не може да види млађег политичара. Напротив: види једнако старог политичара, са истом политичком културом, истим политикантским арсеналом и популистичком реториком – и ко је срео којег страног функционера, и колико пута, и коме је бољи пријатељ предсједник Руске Федерације а коме премијер Србије, и ко ће кога довести у посјету РС и колико пута, итсл.

Уопште узев, дијалектика избора у РС, исказује се обртањем оног Спинозиног исказа: „omnis determinatio est negatio“. СЗП може добити изборе само на крилима незадовољства народа влашћу СНСД-а, као што су напредњаци у Србији добили прве изборе на незадовољству бирача устајалом влашћу ДС-а, а нипошто зато што се установљава нарочитим, аутономним квалитетом. Тако: бирачко тијело у РС личи на какву дјевојку што бјежећ од кљастог љуби богаљастог.

Шта да се ради?

„Везаше ме навиком на њихов гадан задах, па стрепим од свежине и дрхтим од новине.“

Јер, шта видимо? Свуда исте крпене лутке политике, до грла закопчане и стегнуте у старе, избледјеле и изанђане политичке матрице, чија се сва дјелатност састоји у пукој, рутинској техници администрације, у преживању и рециклажи већ истрошених парадигми што су већ довољно освједочиле своју јаловост. И како би било кад бисмо све те људе једнако платили, само да се више не старају тако ревно о општем добру?

И куда са искуством политичког нихилизма? Како га уобличити у политичку акцију? Како разбудити уснулог, има ли пута до отупјелог? Како оснажити малодушног, кад сумња и у грумен земље под стопалом? Је ли могућна воденица и за ту тиху, али силну матицу? То су без сумње велики, херакловски задаци и изазови. И стари кафански бистрач није Херакле, није рјешење, но управо дио задатка што има бити ријешен.

Ипак, чекајући Херакла, о једном сањари остарјели кафански бистрач свакодневно: нека би се царевић сјећао своје снаге, и нека не да чанак воде, одакле год и како год усрдно га молили, застрашивали, пријетили, како год бестидно ласкали или уцјењивали домаћи и страни Баш Челици. Општи бојкот избора у РС и БиХ: и то би већ била жива ријеч политичког нихилизма, и – зора новог почетка.