Кладионичарска бајка

Мислимо да све знамо о фудбалу. Неко зао је дошао до тих информација и посијао кладионице као тепих-бомбе.

Пише Жељко Свитлица

Данашње кладионице изгледају као апотеке или мало шареније општинске шалтер-сале. Након што за сивим пултом попуниш тикет кроз отвор испод стакла додаш запосленој службеници. На десетак тв-екрана – сто пута више бројева и слика. Сједиш и буљиш као шпијун америчке НСА док прати ток мејлова и порука са друштвених мрежа на 50 флет-скрин монитора. Запали цигарету, али вани на улици.

Прве кладионица су личиле на простране кафане са жељезничких станица, или радничке ресторане. Резултате смо пратили на тв-телетексту или чекали посљедње вијести у 23 часа да видимо како су се завршиле утакмице Купа Уефа.

Било је само: кец, двица, икс; прелаз и двознак, и још збир голова. У времену транзиције нико није ни замислити могао да ће нам држава толико напредовати па ћемо се моћи кладити уживо. Бог је и нас погледао. Тикет се може уплатити са телефона.

Градови су пуни кладионица, фејсбук нуди сигурне дојаве, а данас се можете кладити на све и свашта.

Има кладионица своје добре стране. Осјећај који пружа добитни тикет, када уз новац подижете и стероиде који билдају его вас као великог фудбалског зналца – а знамо да таквих код нас не фали – па са више кредибилитета можеш рећи: Дик Адвокат је гори од Михајловића, а Зоран Тошић не би могао играти ни у Козари из Градишке.

Направедно је запостављен још један феномен: захваљујући кладионицама, многи боље знају имена страних градова/клубова него општина у својој земљи. У кладионици смо чули за Лутон, Хадерсфилд, Стоук Сити, Портсмут, Котбус, Хофенхајм, Љеиду, Сан Себастијан, Лион, Авр, Остенде, Роду, Бреду, Петржалку, Нижњиј Новгород, Ростов, Дебрецин, Запрешић, Турку, Лахти (Финска), Кајзери…

Када су стигле, за многе старије људе, кладионице су замијениле кафану – кафане су заузели млади – почели су топити вријеме по кладионицама, уз пиво или кафу, и обвезнице среће на столу испред себе док на екранима дефилују утакмице, и црвене или зелене бројке телетекста и интернет страница за праћење резултата.

На екрану, тј. по квалитетним зеленим травњацима стадиона оне мало богатије Европе, играју се неке добре, занимљиве утакмице, које гледа много људи. Све је уређено, све је пуно новца, клубови и фудалери су пуни новца, а ни публика не оскудијева.

Са кафанског стола у кладионици, гледа то наш човјек и клади се – час на једне час на друге. Сатима сједи и навија која ће страна тог "свијета" претегнути – Манчестер или Челзи, Јувентус или Милан, Барселона или Реал, катаначо или бразилци, Њемци или Енглези, Италијани или Руси, Американци или Руси…

Филм у биоскопу, а на платну свијет који пролази, кладимо се на ситно и коментаришемо ко ће тријумфовати у коначној бици.

Кладионица имитира животарање у којем свезани учествујемо и нуди хартије од вриједности као улазнице за краткотрајну срећу од 20, 50 или 250 КМ, које не траже да било шта промијенимо нити да се ми само промијенимо.

Тај свијет нам достављају путем ЛЦД телевизора у својим кладионицама богати власници кладионичарских компанија, дилери једног малог дијела тог свијета, који мијешају са сићом коју ми уплаћујемо и просљеђују скоро равномјерно, ту и тамо, понекад, некоме, неки добитак.

У прећутном су, или отвореном савезу са свијетом на чије се утакмице ми кладимо, зарађују парче од огромне количине новца који се врти под точком који покрећу копачке.
Вуци су сити, а овце су на броју.

Отуд она радост када чујемо да је неко добио мало веће паре, на срећном тикету са сулудим комбинацијама. Бар кап правде у свијету којим управља багра са проклетом душом.

Утврђено је сви градову у РС и Ефбих имају три исте ствари: нов вјерски објекат, банку и кладионицу. Прије неколико мјесеци новинари у Херцеговини су процијенили да се у Гацку, рецимо, дневно попуни око 2000 тикета, а становници града потроше више од 3,5 милиона марака годишње, само на клађење.

Кажу и да је једино кладионичарско правило и савјет: никад се не клади на више од једне утакмице.

Пошто се игра српски дерби, предлажем да се новац уложи на сљедеће: У којем минуту ће навијачи почети скандирати пјесме о Шиптарима? Али, премале су квоте, мање него на: у којем ће минуту Иван Богданов улетјети на терен? Гробари довикују да ништа већи коефицијент није ни на: Колико ће пенала судија свирати Звезди? Још је мањи на опцију 1 у случају ‘Да ли ће се Партизан касније жалити да је Вучић крив?, одговарају звездаши.