Каква је безбједност нуклеарних арсенала свијета

Дуготрајна нестабилност која је задесила Турску изгледа да не јењава. Према извјештајима, појединих независних експерата, САД спремне су да нуклеарни арсенал распоређен у турској бази Инџирлик премјесте на локације у Румунији. Доступни подаци говоре да САД у Румунију пребацује 50-ак "бомби" типа Б61. Тензије на глобалном нивоу додатно подижу нуклеарне пробе које врши Сјеверна Кореја и њен тирански режим.

Пише: Мр Владимир Вучковић

Покушаћу у најкраћим цртама дати кратак осврт на историјат, разбој и безбједност формацијског нуклеарног наоружја у модерном свијету. Прва озбиљна намјера да се уђе у реализацију пројекта „атомска бомба“ појавила се, готово истовремено, у Њемачкој и Сједињеним Државама током Другог свјетског рата.

Средином 1939. године заживио је њемачки пројекат израде атомске бомбе под диригенстком палицом Wернера Хеисенберга. Препознавши опасност такве идеје, тада већ свјетски познати физичар, Алберт Анштајн упозорава предсједника САД Френклина Рузвелта о опасности коју би изазвала нацистичка нуклеарна бомба и предлаже да Сједињене Државе започу сличан пројекат. Почело се радити на реализацији пројекта „Мeнхeтн“, који је резултирао бацањем атомских бомби у августу 1945. године на јапанске градове Хирошиму и Нагасаки. Прва бомба снаге 15 килотона ТНТ-а усмртила је 130.000 људи у Хирошими, док је друга у Нагасакију била снаге 22 килотоне ТНТ-а и усмртила је 70. 000 људи. Ове бројке су се наредних година удвостручиле због посљедица радиоактивног зрачења.

Ово опасно оружје окончало је Други свјетски рат, али и увукло планету у нови Хладн рат. Утрка у наоружању довела је двије водеће свјетске силе до фасцинантних бројки нуклеарног оружја. Наиме, претпоставке су биле да је Совјетски савез имао између 40.000 – 50. 000 нуклеарних бојевих глава док су Сједињене Државе имале 35. 000 – 40. 000 бојевих глава.

Данас су залихе драстично мање у односу на врхунац достигнут крајем Хладног рата. Кроз низ споразума и унилатералних одлука број нуклеарних бојевих глава смањио се на најнижи ниво у задњих 45 година.

Државе које су се декларисале као нуклеарне силе, те оне за које се вјерује да посједују нуклеарно оружје (Руска Федерација, Сједињене Државе, Уједињено Краљевство, Француска, Кина, Индија, Пакистан, Сјеверна Кореја и Израел), посједују данас око 25 000 нуклеарних бојевих глава. Око 12 500 нуклеарних бојевих глава сматра се оперативним док се остатак налази у резерви или чека растављање.

Према истраживању које су провели научници Норис и Кристенсен из 2008. године, укупан број нуклеарних бојевих глава распоређен је:

Руска Федерација – 14.000
Сједињене Државе – 9.000
Велика Британија – 200
Француска – 350
Кина – 176
Израел –75
Индија – 45
Пакистан – 60
Сјеверна Кореја – 10

Прецизне информације о безбједности нуклеарног оружја велика су тајна, али може се претпоставити да се оружје чува током читавог животног циклуса, од производње, преко транзита и складиштења до кориштења. Систем заштите нуклеарног оружја мора бити вишеслојан и обухваћати техничка средства (опрему и адекватну технологију за физичку заштиту нуклеарног оружја и за дојављивање незаконитог премјештања истог), процедуре, особље и организациону структуру те друге мјере. Вишеслојност система безбједности надокнађује евентуални пробој поједине мјере безбједности и тиме потенцијалног крадљивца суочава са мањом вјероватноћом за успијех акције.

Ако неко успије незаконито доћи у посјед нуклеарног оружја врло вјероватно ће се суочити са системом за одобравање активирања нуклеарног оружја. Такав систем је најефикаснија мјера спречавања неовлаштене употребе нуклеарног оружја, а односи се на захтјев уношења шифре за активирање оружја.

Вјерује се да Сједињене Државе штите своје нуклеарно оружје свим раније наведеним безбједносним мјерама укључујући систем за одобравање активирања нуклеарног оружја те подлијеже високим мјерама обезбјеђења у свим фазама животног циклуса. Одређену забринутост представља мали арсенал од око 150 тактичких нуклеарних бојевих глава у авионским бомбама које се налазе ван САД-а на територију шест европских чланица НАТО-а.

Руска Федерација и њене стратешке ракетне јединице улажу велике напоре у заштиту и модернизацију свог „застрашујућег“ арсенала. Базе у којима се чувају оперативни проектили са бојевим главама налазе се далеко од очију јавности, елитне јединице командоса Спецназа воде рачуна о безбједности руског арсенала. Такође, претпоставља се да је главни механизам за заштиту тзв. систем „Периметар“ или како га НАТО зове „Мртва рука“. Одлика овог система је у томе да су шифре и циљеви унесени унапријед, тако да се аутоматски активирају у случају непријатељског нуклеарног удара.

Нуклеарно оружје заузима посебно мјесто у системима безбједности држава које га посједују. Експерти сматрају да је нуклеарни арсенал, гарант безбједности и довољан аргумент који ће одвратити све нападаче. Најбољи примјер ове тврдње је Сјеверна Кореја, режим у Пјонгјангу примат ставља на развој нуклеарних технологија док се развој конвенционалног наоружања ставља у други или трећи план, према доступним подацима у овој најизолованијој држави свијета велики број војне технике, тенкова, транспортера, авиона, хеликоптера, артиљерије, итд. се налази у катастрофалном стању, због немогућности ремонта.

Безбједност свијета је у рукама нуклеарних сила, њихова руководства су свјесна силе којом њихове армије располажу, али и одговорности која стоји пред њима. Смањење нуклеарних арсенала би требао бити примат, али не и њихово потпуно укидање, јер су они тас који доноси равнотежу на ваги глобалних сила.