Како је Наташа из Ниша, постала Матија Бећковић

Велика је вјероватноћа да сте њен текст видјели и ви. Можда чак и подијелили. Оно што нисте знали, јесте ко га је заиста написао.

понедељак, мај 22, 2023 / 14:25

Услиједио је након масакра у Основној школи Владислав Рибникар у Београду, када је ученик убио девет особа, од чега осам вршњака. Након тога је настала хистерија Невладинића. У Србији раније познатих под термином Другосрбијанци, који су настојали доказати да је за то криво српско друштво такво какво јесте, а не америчка попкултура.

На то је реаговала Наташа Станојловић и захваљујући свом друштвеномрежном профилу постала чувени академик. Тим више, што се од те подвојене личности, тешко могла одбранити.

Ових дана сте постали Матија Бећковић широм српског интернета, какав је осјећај?

Једном речју – урнебесан. Повремено је било и трагикомично и тужно. Трагикомично због тврдоглавог инсистирања људи који себе сматрају интелектуалцима, а који су као такви, јавно доказали да не могу да препознају стил писања једног угледног академика, чије јавно стваралаштво траје више деценија; а тужно због тога што се показало колико је теорија комформизма из Ашовог експеримента моћна ствар и колико то медији могу да искористе у пласирању било чега у шта ће народ поверовати.

Пре свега захваљујући мојим пријатељима, мислим да смо се сви добро забавили око тога.

Шта мислите зашто баш Матија Бећковић, односно да ли је било и других аутора, који нису ви?

Добро питање. Мислим да је Матија био погодан због тога што је текст пре свега антиглобалистички и говори у негативном контексту о утицају америчке културе у Србији, а Матија дели исте ставове, рекла бих.

Осим тога, Матија Бећковић је "звучно" име и то је оно што "продаје" причу а то је медијима најбитније. Због труда пријатеља и пратилаца, када је почео да кружи "црв сумње" да можда Матија ипак није аутор, забележен је др Коста Чавошки.

Црногорски портали и странице су као своје фаворите потписивали глумца Петра Божовића и новинара Михаила Меденицу. Негде је забележена била и Симонида Станковић. Ипак, Матија је био и остао најпопуларнији.

Са неким од медија, имали сте и расправу око ауторства, каква су искуства са вољом уредника да потпишу стварног писца текста? Ко вас је разочарао, а ко позитивно изненадио?

Најпозитивнија искуства сам имала са школованим новинарима, који су и без мог уплитања нашли извор и упоредили датуме тако да са њима није свакако ни било проблема. Проблем су ти клинци или људи који админују странице на фејсбуку за које се види да нису новинари.

Вијести Српске на пример су након притисака једва склонили Матију, али су оставили његову слику. Најбизарније су се понели људи који стоје иза фејсбук странице Хелм Каста чије је понашање око тога било уистину скандалозно. Брисали су сваки коментар који је указивао да греше и на најприземнији могући начин су вређали људе. Мене лично су бановали када сам им послала линк и оптужили ме за покушај манипулације. Њихово тврдоглаво одбијање да сагледају грешку је отишло дотле да су развили теорију да и ако постојим, да сам вероватно неки уметнут програм вештачке интелигенције који тестира људе. Хахахаха.

Ипак, са новинарске стране гледано, показало се да је Матија одабран и као средство обрачуна између сукобљених страна у Црној Гори, где је Борба спремила цео чланак који је отприлике говорио о томе како је Матија погођен несрећом у "Рибникару" написао текст, да би затим портал попут Антена М преносио реаговања неких политичара који су "Матијин" текст окарактерисали као "отровни цинизам". Јасно је да уреднике таквих портала не занима извор већ да су пре свега ту због унутрашњих политичких обрачуна, што свакако није нова појава на медијском небу Балкана. Колико ми је познато, једино су фамозни Факт Чекери позвали Матију који је демантовао да је аутор текста и то је пренео Н1.

Ви пишете јавно годинама, али овај статус је постао виралан и као пожар се проширио помоћу методе копирај и налијепи. Шта мислите зашто?

Прави пост у правом тренутку. Не предугачак, популистички написан и прецизан, и само је показао да је већина народа свесна отровног англоамеричког нарастујућег утицаја и да је и даље у огромној већини против њега, како и сва истраживања јавног мњења годинама уназад показују.

Више времена и напора сте уложили вјероватно да докажете да нисте Матија, већ Наташа, него што се говорило о суштини текста. Који су ваши мотиви да га напишете?

Да, управо тако. Ја никад нисам ни тражила да будем потписана, већ да не буде потписан Матиј,а јер је то заиста глупо. И због стила и због гомиле енглеских фраза које у јавном простору колико је мени познато користи само Слободан Антонић.

Мотив ми је била цела атмосфера око трагедије у школи "Владислав Рибникар". Као неко ко годинама прати масовне пуцњаве по школама у Америци и све што се тиче њих, укључујући и медијско извештавање и гостовање разних стручњака по телевизији, цела атмосфера и све око тога ме је заиста навело да се запитам да ли живим у Америци или у Србији, и то ме је искрено ужаснуло. Некако сам се надала да се то нама неће никад догодити и да смо и даље конзервативно друштво окренуто традицији и да сви ти либерални модели (не)васпитања деце и одузимање ауторитета је ипак нешто на шта смо постали имуни. Очигледно је да сам се преварила.

Да ли писање на интернету има дугорочног смисла, пошто је претрага онога што смо написали, такорећи минулог рада, отежано, некад и онемогућено од стране власника платформе, који нам уједно поручују да све што смо написали припада њима.

6. Што се тога тиче некако сам амбивалентна. Са једне стране ово што ви кажете сте у праву, и апсолутно је бесмислено писати на нечему где једним кликом све може заувек нестати и са те стране свако ко озбиљно пише би то требао имати у виду.

Са друге, све што овде напишемо остаје записано, чак и после брисања. Тако да то треба свако да процени за себе. Ја своје писање још увек не доживљавам толико озбиљно да бих осећала потребу да то негде складиштим или слично. Докле буде било на мрежи, биће, кад не буде било и то је сасвим у реду.

Ви на интернету користите српско писмо, па и при писању већ сад чувеног текста-статуса. Какав је ваш став поводом будућности наше азбуке? Имате ли неки приједлог за азбуковаскрсеније, који би постао виралан?

Врло сам оптимистична по питању будућности азбуке, пре свега због специјалне војне операције у Русији. Све идентитетско што је важно и круцијално за опстанак Срба је у том рату, и сматрам да га Русија неће изгубити. Она је свесна да то себи не сме приуштити. Тренутно и због геополитичких прилика и лоших политичких одлука наших политичара, не само азбука него и свака друга одлика српског идентитета је у дубокој кризи.

Срби су жилав и пре свега народ здравог опортунизма, чувеног српског ината. Докле год се народ притиска и унижава да је мање вредан само зато што не пише азбуком, то само ствара још већи отпор према истој. Азбука је преживела и Павелићеву забрану коришћења ћирилице а камоли неће електронски језик ошишане абецеде и латинице. Пустити људе на миру и својим примером и понашањем им показивати да нити су ћириличари талибани, нити сматрати мање Србима оне који пишу другим писмом.

Код Срба се много више постиже уважавањем и љубазношћу него притисцима и уценама, те то важи и за азбуку.

Живите у Нишу. Колико људи у трећем српском граду по величи, знају за Републику Српску и како се према њој односе? Колико је тај став сличан, а колико се разликује у односу на, рецимо, Косово и Метојију?

Мислим да се Ниш не разликује много од осталих градова у Србији по питању препознавања Републике Српске. Монструозна цензура деведесетих и овде је оставила дубок траг да преко Дрине живе тамо неки Босанци, али се хвала Богу опорављамо полако од тога и схватамо да тамо живи наш народ који је подједнако угрожен и данас као и онда.

Можда смо у благој предности од остатка Србије због 63. падобранске и свести Нишлија о војсци као доскорашњем најбољем заштитнику како Нишлија, тако и људи из Републике Српске. Ретко која породица у Нишу нема неког мушког члана породице који није био на ратишту или није имао родбинске или друге везе са војском. Свест о Републици Српској у Ниш су донели пре свега људи попут др Миодрага Лазића и његових колега. Цео Ниш је знао Лазу, и због Лазе је цео Ниш знао за Републику Српску.

У односу на Косово и Метохију је ствар ипак мало другачија. Косово и Метохија је нешто што је од малена усађено у свест као нешто драгоцено и српско. Па мој рођени брат и цела његова класа је полагала заклетву на Газиместану. Мој ујак је доле погођен и убијен снајпером. Косово и Метохија је српски завет који се Нишлијама не може тако лако избрисати из главе. Нама је Космет само на стотинак километара од куће, као и Нови Пазар. Са тим у вези, менталитетски се много боље разумемо са Србима из Републике Српске како изгледа живети под константном претњом од другог народа који живи поред тебе и са тобом. Београд то тешко може да разуме, за разлику од Бања Луке.

(у наставку можете прочитати текст који је запалио српски интернет почетком овог мјесеца)

И то што…

И то што преузимате колективну кривицу, и то вам је америчка култура (virtue signaling);

и то што ћутите и позивате на молитву – и то вам је оно што сте научили на америчкој мрежи од Амера (thoughts and prayers 🙏🏻);

и то што палите свеће по улици уместо у цркви и што одајете почаст на улици, и то вам је америчка култура (rest in peace dear angel);

и то што ће се ускоро држати јавне комеморације преминулих где ће се причати о њиховим врлинама и детаљима из живота, и то вам је америчка култура;

и све што гледамо на телевизији, од вести, филмова па до ријалитија, квизова и шоу програма, цео новији концепт, и то вам је стигло из Америке; и шопинг "молови" и Халовин и цео тај хајп је америчка култура; и та огледна школа за "елитну" децу, и то је амерички изум;

и цео инцидент је америчка култура; и коментари деце на мрежама (који су свакако пола на енглеском), и то је америчка култура.

И то што вам деца живе од и у друштвеним мрежама, и то вам је америчка култура. Ми смо американизована нација. Народ са хиљадугодишњом културом копира и преузима културу државе старе 200 година, која је највише убила туђе деце широм света, укључујући и српску.

И то што ниједан министар није већ поднео оставку, и то је америчка култура. Немамо ми И од Истока. Ми смо мали Американци.



Оставите одговор